Čović: ZSO, dijalog i pozorište apsurda

Covic
Izvor: Tanjug

Posle više od sedam godina besmislenih priča i kupovine vremena od potpisivanja Briselskog sporazuma, ove nedelje u posetu regionu stiže novi, aktuelni pregovarač EU u dijalogu Beograda i Prištine – Miroslav Lajčak.

Očekivano, dijalog je ponovo udario u zid i Lajčak pokušava da spsase ono što se spasti može. Bilo je samo pitanje trenutka kada će ponašanje Prištine, koja po ko zna koji put odbija da sprovede ono na šta se obavezala, i blagonaklono protežiranje takvog ponašanja onih koji samo deklarativno pozivaju dogovor, dovesti do kraja puta.

Zajdenica srpskih opština je postala simbol nemoći EU, koju već sedam godina ismeva i ponižava neuspešni zametak fantomske države, koju su oni sami odgajili u nedrima Evrope.

Već nekoliko godina upozoravam da su ovakvi scenariji viđeni nebrojano puta u poslednjih par decenija. Priština nije ispunila apsolutno nijedan sporazum koji je potpisan, uvek u saučesništvu sa svojim moćnim zapadnim mentorima. Modus operandi je uvek isti: kreiranjem iznova novih kriznih situacija skrenuti pažnju sa onog što treba da se sprovede i to dodatno pojačati pretnjama nasiljem prema Srbima i ostalim nealbancima. I tako dvadeset godina.

To je u skorije vreme učinjeno uvođenjem tarifa na robu iz Srbije i BiH i, nedavno, skandaloznim curenjem dosijea u vezi sa radom Specijalizovanog veća, koje bi trebalo ratne zločince iz redova terorističke tzv. OVK da privede pravdi. Ove opstrukcije vladavine prava i normalizacije odnosa, koje, po pravilu, imaju daljinski upravljač u nekolicini zapadnih prestonica, istaknute su i u redovnim izveštajima generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. U svom poslednjem izveštaju Gutereš je i direktno imenovao najviše funkcionere prištinskih privremenih institucija kao glavne krivce. I na tome je sve ostalo.

Od trenutka kada su uvedene takse na srpsku i bosansko-hercegovačku robu upozoravao sam da uslov za nastavak dijaloga ne sme da bude samo njihovo ukidanje već potpuno i dosledno ispunjavanje svih odredbi već potpisanog Briselskog sporazuma, naročito odredbe koja se odnosi na formiranje Zajednice srpskih opština. To je legitiman zahtev, pre svega prema EU, kao posrednicima koji bi trebalo da garantuju sprovođenje dogovorenog i u prethodnom i u tekućem pregovaračkom procesu.

Međutim, pod pritiskom iz Brisela, Berlina, Pariza, Beograd je pokazao dobru volju i seo za pregovarački sto na osnovu njihovog obećanja da će ZSO biti formirana u najkraćem roku, verujući da ove administracije imaju kredibilitet i mehanizme da osiguraju da prištinski parazitski režim, koji živi isključivo od novca poreskih obveznika EU i SAD, po prvi put poštuje pravila igre. Ali pravila igre izgleda nisu ista za sve.

Negde u isto vreme, prištinski političari i lobisti horski su krenuli da zapomažu da ne sme da se dozvoli da se u južnoj srpskoj pokrajini formira nova Republika Srpska. Čak je i komandant Kfora Risi svojom nedavnom izjavom da je pitanje ZSO kontroverzno i da može da dovede do „bosnizacije Kosova“- debelo izašao iz mandata koji mu je poveren jedino što je kontroverzno po ovom pitanju je njegova izjava, kojom je on postao deo problema, a ne deo rešenja, što je uloga koju bi on trebalo da ima kao glavnokomandujući Kfora na KiM.

Olako potezanje pogrešne hipoteze, trenutno omiljene i među prištinskim funkcionerima među njihovim zapadnim mentorima, ali i nekim regionalnimpa i beogradskim „stručnim“ krugovima, da je Bosna i Hercegovina disfunkcionalna zbog Republike Srpske, pokazuje suštinsko nerazumevanje bosanskohercegovačkog problema. BiH je disfunkcionalna zbog korupcije, organizovanog kriminala, nestručnosti i besmisleno velikog broja vertikalnih nivoa vlasti. Sličnost zaista postoji, jer je ova disfunkcionalnost u velikoj meri izazvana pristrasnim protežiranjem jedne nacije u višenacionalnoj sredini i samovoljnim kršenjem pravnog okvira, koji je u BiH uspostavljen Dejtonskim sporazumom, a na KiM Rezolucijom SBUN 1244.

I u jednom i u drugom slučaju, međunarodno pravo je svesno kršeno od strane visokih predstavnika i pojedinih zapadnih administracija, koji su arogantno zloupotrebljavali svoja ovlašćenja i uticaj da bi na mala vrata dezavuisali i menjali obavezujuće međunarodne sporazume.

Dvadeset godina nakon uspostavljanja međunarodnog prisustva u južnoj srpskoj pokrajini, srpska i ostale nealbanske zajednice na KiM su i dalje potlačene i životno ugrožene. Etnički motivisani napadi se nastavljaju nesmanjenom žestinom, povratak raseljenih je na nivou statističke greške, imovina se i dalje uzurpira, sudbina nestalih se ne rasvetljava, zločini nad Srbima ostaju nekažnjeni. Prištinske vlasti su pokazale da nemaju ni dovoljnu zrelost, ni volju, ni odgovornost, da obezbede dosledno poštovanje ljudskih i manjinskih prava i vladavinu zakona.

Imajući ovo u vidu, u najmanju ruku čudi stav zapadnih prestonica da ovo nije problem, ali su problem izvršna ovlašćenja institucionalnog mehanizma koji jedini može da obezbedi povratak i ostanak Srba na KiM, što oni pežorativno nazivaju „bosnizacijom“.

Izlišno je govoriti da su ova pristranost i protežiranje Prištine, uz savesno ignorisanje osnovnih standarda modernog i uređenog demokratskog društva, osnov svih problema u južnoj srpskoj pokrajini. Prištinske vlasti se više od dve decenije ponašaju poput razmaženog deteta, kome roditelji povlađuju i za koje ne postoji pravilo ponašanja, kome se udovoljava sve što poželi. Sva deca, pa i ona razmažena, često su u svetu fantazija i igrama pokušavaju da imitiraju svet odraslih onako kako ga oni zamišljaju i vide. Čak i u sredini u kojoj se takozvana elita igra države, u kojoj je vladavina prava kategorija iz bajki braće Grim, a data reč, potpis i odgovornost rastegljive kategorije, izjava Vjose Osmani, miljenice uticajnih zapadnih administracija, da potpisani sporazumi, koji su naprihvatljivi za tzv. kosovsku skupštinu, neće biti sprovedeni je u najmanju ruku skandalozna. Osmani bi, prirodom funkcije koju trenutno obavlja, trebalo da poznaje zakone po kojima telo na čijem je čelu mora da funkcioniše. Prema Članu 18 Ustava tzv Kosova, Briselski sporazum je ratifikovan potpisom Hašima Tačija, predsednika pokrajine, u tom trenutku neprikosnovenog ovlašćenog pregovarača privremenih prištinskih institucija, i skupština nad njim nema nikakvu nadležnost. Pored toga, Član 19 istog zakonskog akta koji reguliše sprovođenje međunarodnog prava, kaže da ovakav međunarodni sporazum nakon objavljivanja u službenom listu, postaje deo unutrašnjeg pravnog sistema pokrajine i, kao takav, ima prednost nad ostalim zakonima i sprovodi se direktno. S tim u vezi, potezanje ustavnog suda je još jedna šarada koja bi, paradoksalno, kršenjem samog ustava trebalo da simulira državu.

U jednoj stvari se slažem sa Avdulahom Hotijem. Pitanje ZSO jeste zatvoreno i o njemu zaista nema potrebe pregovarati, jer je pre više od sedam godina regulisano kao obaveza Prištine Briselskim sporazumom. O njemu nema pregovora, ono jednostavno mora da se sprovede odmah i u potpunosti, na smislen i održiv način. I sve dok se to ne dogodi, dijalog u Briselu na bilo koju drugu temu će morati da sačeka.

Piše: Nebojša Čović, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije

Autorski tekst za Blic