Dragaš: Priština zrela za odvikavanje od zavisnosti

Dr Orhan Dragaš
Izvor: Foto: Privatna arhiva

Ako je onaj prvi “non pejper” o promeni državnih granica na Balkanu bio dečija maštarija, neostvariva klinačka šala, onda je ovaj drugi, o Kosovu, već zrela, “muška” igra koju nije mudro zgužvati, baciti I zaboraviti. Bez obzira na to ko je njen autor, pa bila to i “pametna, lukava I vrlo upućena žena”, kako je nedavno skicirao preddsednik Aleksandar Vučić.

Ali nećemo ni u ovom, kao ni u prethodnom slučaju mnogo obraćati pažnju na to ko bi mogao biti autor, pa ni iz koje države dolazi novi “non pejper”. To je najmanje bitan podatak i zato se Vučić s razlogom tek ovlaš osvrnuo na pitanje autorstva, a mnogo više se zaadržao na njegovom sadržaju. Za razliku od vladajuće ekipe u Prištini koja sve vreme tumara u mraku pokušavajući isključivo da dokaže ko je pisao tekst, tražeći u tome rešenje za glavobolju koja ih je zadesila. Vjosa Osmani, na primer, nema dilemu – dokument je pisan u Beogradu, gde drugde. Jer samo su Beograd I Srbija razlog što Kosovo nije bogata, razvijena, demokratska država, članica EU I NATO I opšte priznata u celom svetu. 

Kosovski “non pejper” treba čitati sa aspekta uticaja koji on može da ima na nastavak dijaloga Beograda I Prištine, a naročito kroz posledice koje on može da donese “na terenu” ako njegove najvažnije tačke jednog dana budu deo konačnog sporazuma. Dosta toga upućuje da bi to zaista i moglo da se desi. 

Pre svega, njegov ton je takav da nijednu od strana u pregovorima ne ostavlja neoštećenu, odnosno i od Beoograda i od Prištine traži ustupke, ali im u isto vreme daje prostor da iz procesa izađu časno I čistog obraza. Ako ništa drugo, ovaj papir je jasan znak da I Beograd i Priština već sada treba da počnu da razmišljaju o tome kako će neka buduća rešenja da primene I kako će svojim građanima objasniti da je to najbolje što su mogli da urade.

Postavlja se pitanje da li su Beograd i Priština spremni za to. Na prvi pogled nisu, ali I u toj nedovoljnoj spremnosti postoje ogromne razlike. 
 
U vezi sa pitanjem Kosova javnost u Srbiji je apsolutno pripremljena da buduće rešenje neće biti optimalno, da će ustupaka morati da bude I da preteranih očekivanja nema. U zemlji u kojoj iracionalno često nadvlada racionalno, ovako zrelo tretiranje najvažnijeg I najkomplikovanijeg državnog pitanja može da začudi. 

Ali to je logičan rezultat dugogodišnjeg hladnog I trezvenog pristupa kosovskom pitanju koji je diktirao Aleksandar Vučić, neprestano držeći kočnicu nad prevelikim očekivanjima I ambicijama. Ne postoji prilika u kojoj je govorio o Kosovu u kojoj Vučić nije upozoravao da ne možemo da očekujemo mitske visine i nekakvu idealnu sliku o srpskom Kosovu, već smao težak kompromis u kojem će nešto morati da se da, da bi se dobio maksimum koji je u ovom trenutku moguć. U stotinama takvih prilika Vučić je u vezi s Kosovom širio čak I pesimizam, kojem je po sopstvenim rečima sklon, ali ispostaviće se da je to bio najefikasniji I jedini lekovit način da se očekivanja spuste na zemlju i prepuste racionalnom, državničkom umeću za očuvanje najvažnijeg državnog interesa. Sa poslednjim “non pejperom”, bez obzira na to da li će biti pretočen u život, ulazimo u fazu u kojoj će ovakva “psihološka” priprema biti neprocenjiva.
 
S druge strane, u Prištini se ponašaju kao razmažena deca kojoj su godinama govorili da su najbolja i najpametnija na svetu, a već počinju da udaraju u zid realnosti jer ne mogu da prođu ni prijemni za srednju školu. Bes koji je nastao zbog novog “non pejpera” govori da ni u vladi ni u opoziciji u Prištini nema ni minimum zrelosti za prihvatanje kompromisnih rešenja, iako ih na tako nešto već godinama upozoravaju najuticajniji svetski faktori. Aljbin Kurti kaže da neće da dozvoli “oživljavanje propalih projekata” misleći na ranije koncepte podele Kosova. Vjosa Osmani, u istom stilu, sipa vatru po Srbiji I Beogradu kao faktoru koji neprestano, pa i ovim “non pejperom” remeti kosovsku idilu. Ramuš Haradinaj prei nemirima i uličnim demonstracijama ako Kurti I negova vlada uopšte budu razmišljali da private nešto iz ovog dokumenta. 

Ovakva nezrelost političkih lidera skupo će koštati kosovske Albance. Osim njihove iracionalne ubeđenosti da ne treba ništa da daju i da treba samo da dobiju još više, uključujući I priznanje od Srbije, pa čak i ratnu odštetu, nema nijednog racionalnog razloga da veruju da će tako zaista i biti. Poslednji “non pejper” Ih po ko zna koji put upozorava da njihova očekivanja nisu ni blizu realnosti kojoj se ide. Umesto da skinu povez sa očiju I pripreme se za moguće, a ne idealno, prištinski lideri još jače podgrevaju nacionalističke maštarije o državnom zajedništvu sa Albanijom, na primer Kurtijevim učešćem na izborima u Albaniji. Prištini je što pre neophodno odvikavanje od zavisnosti nacionalizmom i neralnim očekivanjima. I to pod stručnim nadzorom. Najnoviji “non pejper” je tek mali pokušaj da se zavisnik podseti u kom pravcu treba da ide terapija. Što duže bude trajao njegov otpor, sudar sa realnim životom biće bolniji.

Piše: Dr Orhan Dragaš, međunarodni Institut za bezbednost