Evropski strah od Prištine

Orhan Dragaš
Izvor: Danas, privatna arhiva

Izgledalo je da se EU zaista trgla iz dubokog sna i da je rešena da pregovore Beograda i Prištine dovede do uspešnog kraja u prilično kratkom roku.

Najpre je Miroslav Lajčak u septembru govorio o tome da je „krajnje vreme“ da se dijalog uspešno privede kraju, a nedavno je i Žozep Borel precizirao da će do tog finiša proći meseci, a ne godine. Ove optimističke najave uklapale su se u okvir po kojem bi posao trebalo obaviti do aprila, kada ističe jednogodišnji mandat Miroslava Lajčaka, na mestu specijalnog izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine.

Srbiji odgovara ovakav tempo, ona nema nikakve unutrašnje razloge da opstruira proces, pri čemu dobro zna da od rešavanja kosovskog pitanja u velikoj meri zavisi i njeno brže kretanje ka članstvu u EU, što je bez premca glavni državni prioritet. Otkad je stupio na dužnost, pre pola godine, Lajčak dobija punu podršku Beograda i predsednika Vučića za to što radi, baš zato što je posle niza godina tavorenja, doneo novu energiju u srpsko-albanski proces.

Nažalost, tek završena Lajčakova mini-turneja u Prištini i Beogradu pokazuje da je EU i dalje ona stara i plašljiva dama, koja nema snagu da rešava probleme ni u svom dvorištu, a kamoli u „ostatku sveta“. Potvrdila se i aktuelnost davne žaoke da EU dobro funkcioniše samo u idealnim uslovima, bez kriza i bez turbulencija, jer takve stvari nije sposobna da reši.

Dolazak u Prištinu i Beograd bio je test za Lajčaka i njegov tim, da li će uspeti da razreše čvor na kojem je dijalog nedavno zastao i zbog čega je odloženo nekoliko rundi briselskih razgovora. Čvor je, naravno, pitanje Zajednice srpskih opština, koji stoji čvrsto vezan već sedam godina, a EU, u strahu od reakcija iz Prištine, obilazi oko njega kao oko vrućeg lonca. Svestan da ne može u isto vreme da najavljuje skori kraj pregovora, a da pitanje ZSO ostavi po strani, Lajčak se posle dužeg skupljanja hrabrosti uputio na Balkan. Izabrao je strategiju koja više priliči srpskim pregovaračima od pre desetak godina (providnu i diletantsku), nego vrhunskom evropskom diplomati koji treba da reši veoma ozbiljan problem.

Naime, u Prištini je govorio jedno, a u Beogradu sasvim drugo, valjda u nadi da će problem nekako iščileti sam od sebe, ili makar da će o njemu moći ozbiljnije da razgovara u Briselu, iza dobro zatvorenih vrata, na novoj rundi dijaloga koju je inače zakazao. Hotiju i njegovima je povlađivao, rečima da će ZSO biti formirana tek nakon konačnog sporazuma, što je bila muzika za njihove uši. Jer u Prištini su uvereni da će prva tačka budućeg sporazuma biti obostrano priznanje Srbije i Kosova, ili "dila" uopšte neće biti. Drugim rečima, nadaju se da će sporazum potvrditi kosovsku nezavisnost, kroz priznanje od strane Srbije, a što se tiče ZSO, verovatno nikada neće ni morati da je formiraju, baš kao što to nisu učinili ni u proteklih sedam godina. Lajčak im je dao puno pravo da razmišljaju na takav način. Došavši u Beograd, međutim, slovački diplomata je ponovio ono što u Srbiji očekuju da čuju, a to je da sve što je ranije potpisano mora da bude i primenjeno, uključujući i formiranje ZSO.

Evropska unija, nekada sa Federikom Mogerini, a danas sa Lajčakom, ne želi da se konfrontira sa vladom u Prištini, bez obzira ko je vodi i bez obzira na to čime otežava postizanje kompromisa. Lajčakovo upozorenje da se kod ZSO mora uzeti u obzir mišljenje kosovskog Ustavnog suda iz 2015. godine direktno sabotira bilo kakav napredak i dolazak do sporazuma. Jer nemoguće je očekivati da budući sporazum ostavi pravne poretke i Srbije i Kosova onakve kakve su sada – da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, odnosno da je Kosovo država u kojoj je položaj srpske zajednice uređen Ustavom proisteklim iz Ahtisarijevog plana. Zašto su potrošene godine i zašto se uopšte ušlo u pregovarački proces, ako će njegov rezultat biti pravni status quo? Šta bi radio Lajčak, ako bi iz Beograda dobio sličnu „pretnju“ – da sva buduća rešenja moraju da budu u skladu sa Ustavom Srbije? Jasno, pregovora ne bi bilo. Ili bi EU izvršila ogroman pritisak na Srbiju da promeni svoju poziciju.
Nevolja je u tome što EU, pa ni Lajčak, ne žele, niti imaju snagu da Prištinu konačno oduče od neprestanog, dugogodišnjeg sabotiranja pregovora. To nisu želeli da urade ni kada su uvedene takse na robu iz Srbije, ni kada se pretilo izlaskom iz pregovora (Kurtijeva vlada), ni kada su bezbroj puta odlagali razgovore u Briselu zbog unutrašnjih političkih previranja. Uvek su dobijali po prstima i vraćali se razgovorima zaslugom Amerikanaca, a ne Evropljana.

I u najnovijoj epizodi, Evropa demonstrira svoju tradicionalnu jalovost i nesposobnost da održi pregovore na koloseku koji vodi uspehu. Ona to može da uradi samo ako odlučno prekine političko šibicarenje Prištine, ali kako vreme prolazi, sve je manje nade da je u stanju za tako nešto. Štaviše, sve uverljivije pokazuje da joj postizanje istinskog kompromisa nije prioritet, već da je cilj staviti pečat na stanje iz 2008. godine, a to je (prema njenoj najuticajnijoj članici, Nemačkoj) neupitna kosovska nezavisnost, koju sada treba da prihvati i Srbija. Ukoliko se na ovakvom ishodu gradi optimizam Lajčaka i Borela da će sporazum biti uskoro postignut, onda su takve nade uzaludne.  

Piše: Dr Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost