Maljići: Kosovska nezrelost je zlo samo po sebi

Agon Maljići
Izvor: Klan Kosova

Šta motiviše ponašanje država u međunarodnim odnosima? Različite teorijske struje daju različita objašnjenja o tom pitanju, fokusirajući se prvenstveno na potrebu država za fizičkom sigurnošću.

Realistička škola ima za polazište veoma mračan pogled na ljudsku prirodu. Prema realistima, stanje sukoba među državama je zakon prirode, stoga svaka država mora da pođe od premise da je fizički ugrožena i u stalnoj konkurenciji sa drugima. Kao rezultat toga, države su u beskrajnom ciklusu odbrambenih napora, pa čak i hegemonije i dominacije u odbrani (logično: "ako ja to ne uradim, drugi će!").

S druge strane, liberalna škola je idealističnija i polazi od pozitivnijeg pogleda na svet o ljudskoj prirodi. Ona vidi svet kao arenu u kojoj države uspevaju da vide zajedničke interese, teže univerzalnim vrednostima i sarađuju kroz multilateralne institucije, kao način za postizanje bezbednosti i mira.

Te i druge teorije, iako se razlikuju u ideološkim pristupima, ipak pretpostavljaju izvesnu racionalnost država u definisanju i ostvarivanju sopstvenih interesa. Tvrde da se države, na kraju, ponašaju na relativno predvidljiv i objašnjiv način.

Poenta je u tome da savremene društvene nauke, uključujući i one iz studija međunarodnih odnosa, generalno pate od precenjivanja ljudske racionalnosti, a time i država.

Novija škola teorije međunarodnih odnosa, uzima u obzir iracionalne i psihološke dimenzije ljudskog ponašanja, tvrdi da države kao kolektivni proizvodi ljudskih bića ne ciljaju samo na fizičku sigurnost već i na nešto što se naziva „ontološka sigurnost“, što je u stvari često u sukobu sa fizičkom bezbednošću.

Ontološka sigurnost ima veze sa potrebom da države budu mentalno u miru same sa sobom; da imaju odgovore i jasnoću o osnovnim pitanjima kao što su postojanje, dugovečnost, odnosi sa drugima, otuda potreba za nekom vrstom autobiografije, osovinom i stabilnim identitetom države.

Prema ovoj školi mišljenja, baš kao i pojedinci, države se osećaju ontološki nesigurno kada se suoče sa okolnostima koje ugrožavaju psihološki poredak stvari i kontinuitet priče o sebi.

Međunarodna politika Srbije u odnosu na Kosovo tipičan je primer državne iracionalnosti izazvane ontološkom neizvesnošću. To je argument knjige koju je nedavno objavio profesor bezbednosne politike Univerziteta u Beogradu Filip Ejdus. Autor stavlja poseban naglasak na period od Miloševića (kada je Srbija otišla toliko daleko da ju je NATO bombardovao) do današnjih dana kada Srbija nastavlja da odbacuje stvarnost nezavisnosti Kosova (po cenu teških odnosa sa Zapadom).

Prateći istoriju i evoluciju proizvodnje srpskog mita o Kosovu, Ejdus tvrdi da je srpski nacionalizam duboko ukorenio u društvu ideju o Kosovu kao "kolevci Srbije". Ideja o otcepljenju Kosova proizvodi toliko egzistencijalne uznemirenosti u ideji (autobiografiji) koju je Srbija sama proizvela, pa Srbija i dalje nije u stanju da racionalno raspravlja o toj temi, pa čak pokazuje i spremnost da plati veliku i samouništavajuću cenu.

Čitanje Ejdusove knjige, osim što je poslužilo kao uvod u teoriju ontološke bezbednosti (za koju ranije nisam čuo), pružilo mi je i koristan teorijski okvir za razmišljanje o iracionalnosti spoljne politike Kosova poslednjih godina, koja proizilazi iz slične ontološke neizvesnosti nedovršenog stanja.

U nastojanjima da konsolidujemo svoju državnost, mi smo zarobljeni u nekoj vrsti iluzornog narativa iz 1999. godine, tačnije, u kratkovido uverenje da je dovoljno podsetiti naše saveznike da je naš cilj nezavisnosti pravedan ili da smo žrtve (rata koji je svet zaboravio). U međuvremenu, međunarodni poredak (gde moć vredi više od apstraktnog pojma pravde) pretrpeo je toliko povoljnih promena za Srbiju, da se ne treba čuditi ako preokret poslednjih godina sa priznanjima ili idejama o promeni granica može biti hladni pljusak koji će razbiti naše iluzije.

Sa ovom novom stvarnošću u pozadini, spoljna politika Kosova poslednjih godina pokazala se krajnje iracionalnom i nezrelom jer se suočila sa idejama saveznika i sagovornika državnosti da zaključe to pitanje sa Srbijom ili da obezbede naše približavanje EU i NATO. Udarci u grudi i suvereni, populistički diskurs doveli su do toga da spoljna politika sklizne u trenutke čiste histerije. Ta histerija je uglavnom bila proizvod domaćih političkih bitaka koje su zaslepile javno mnjenje promenljivom međunarodnom stvarnošću  i svele je na interese domaćih aktera.

Ali i ta iracionalnost u javnim raspravama (o demarkaciji sa Crnom Gorom, o Zajednici, o promeni granica) sa kojom je suočeno Kosovo sa svojim saveznicima, čak i sa Albanijom, nikako nije bila rezultat dobro smišljene strategije, već jednostavno iracionalan ispad proizašao iz dubokih ontoloških neizvesnosti.

Kosovo je godinama u stanju identitetskih previranja. Još nije izlečilo traume i unutrašnje nejedinstvo iz iskustva bivše Jugoslavije; zbunjeno identitetskim dimenzijama Ahtisarijevog paketa; zabrinuto pitanjem nacionalnog identiteta i odnosa sa Albanijom. Iznad svega, Kosovo ostaje ontološki nesigurno zbog zavisnosti od Zapada i postkolonijalne traume "desubjektivizacije".

Država Kosovo liči na tinejdžera duboko nesigurnog u pogledu identiteta i granica slobode. Kao rezultat toga, u pokušaju da dokaže drugima u porodici (ali i sebi) nezavisnost i subjektivnost, ide u drugu krajnost histeričnim i arogantnim ponašanjem, precenjujući svoju stvarnu moć. Ekstremni suvereni i populistički diskurs nalaze podršku upravo zbog neizvesnosti u pogledu stvarnosti suvereniteta i ironično potvrđuju njegovo ograničenje.

Velika potreba koju neki osećaju da „pokažu zemlju“ Americi ili čak Albaniji, kako bi zaštitili suverenitet i međunarodni subjektivitet države od stvarnih i izmišljenih neprijatelja, proizlazi iz njihove potrebe da se pre svega uvere da je Kosovo država. Efekat proizveden u očima drugih je prilično komičan.

Problem sa adolescentnim i suverenim pristupom međunarodnim odnosima predstavlja činjenica da je Kosovo nedovršen projekat i da na tom putu mora biti svesno svoje stvarne moći da gura stvari napred. A stvarna moć Kosova je sve očiglednija. Kosovo je geostrateški veoma beznačajno za saveznike, manje važno od Srbije, koja sa dobro osmišljenom strategijom postaje glavni partner u regionu.

Iznad svega, moć Kosova umanjuje činjenica da ono ni u kom slučaju nije verodostojan i stabilan partner, uprkos prozapadnoj retorici. Zbog nemogućnosti stvaranja stabilnosti i razvoja, ali i zbog nedostatka kapaciteta za izgradnju države, Kosovo je danas saveznicima više teret nego prednost. Savezi se mere delima, a ne slatkim rečima, postavljanjem statua zapadnih lidera i izjavama prozapadnih orijentacija u anketama.

Sa svojim dubokim tinejdžerskim iluzijama i nesigurnošću, Kosovo nije čak ni samo sebi saveznik, već sopstveno najveće zlo.

Piše: politički analitičar Agon Maljići

Упиши своје име
12. Avgust 2021.
Ејдус је Јевреј, тако да нек се мане Косова и боље нека пише о Јерусалиму и како његови Јевреји третирају Палестинце, а Маљићи је заправо незрео: "Косово" је протекторат, а Косово и Метохија су војно окупирани.