Promene u klubu „kako mu je bilo ime“

Veton Suroi
Izvor: Tanjug

Očekuje se da će početi mandat Žozepa Borela, a verovatno i prestati posle pet godina, pri čemu će se uspostaviti dva politička vektora pre nego što on preuzme funkciju.

1.

Za nekoliko nedelja porasće broj ljudi koji će reći „kako se ona zvala, šefica evropske diplomatije?“ kada se govori o odlazećoj potpredsednici Evropske komisije Federiki Mogerini. Od proglašenja nezavisnosti Kosova, ona će biti dodata na listu „kako mu je bilo ime?“. Ljudi koji su bili uključeni u proces „normalizacije“ odnosa između Kosova i Srbije, svojom su zaslugom i zaslugom drugih, zaslužili da spadaju u kategoriju zaboravnosti. Pre pet godina Federika Mogerini počela se spominjati kao osoba u dužnosti a da je Ketrin Ešton uvrštena na listu "kako mu je bilo  ime?", uz čije posredovanje je potpisan prvi Tači-Dačićev sporazum, sa kojim je Kosovo prihvatilo da je kosovska nezavisnost osporavana (čak i nakon što presuda MSP kaže drugačije) i da kosovski Srbi imaju pravo na teritorijalnu autonomiju. Za pet godina Federika Mogerini uz zadovoljsto je nastavila slepi put, odlučivši da Kosovo potpiše formalnu saglasnost za teritorijalnu autonomiju Srba, a zatim baveći se teritorijalnom podelom Kosova u mogućoj teritorijalnoj razmeni.

Federika „kako je mu je bilo ime“ ostavlja iza sebe nedovršen sukob između Kosova i Srbije, transformaciju zarobljene kosovske države u evropske partnere i Srbiju koja je bliža autokratiji unutar Rusije u inostranstvu nego kada se počela baviti Srbijom njena prethodnica Ketrin Ešton. Diplomatske operacije Evropske komisije samoproglašavaju se uspešnim, ali pacijenti postaju sve loše.

2.

Žozep Borel, sadašnji šef španske diplomatije, najverovatnije će da preuzme funkciju u decembru i biće treći u nizu za rešavanje nerešenog sukoba između Kosova i Srbije. Poneće sa sobom tri nepotrebne zaostavštine. Jednu, onaj ministra zemlje koja ne samo da ne priznaje nezavisnost Kosova, već se i aktivno bori protiv nje. Drugu, zaostavština K. Ešton i Mogerinijeve sa pregovaračkim konceptom „odozdo prema gore“, naime rešenje određenih problema u nadi da će oni stvoriti principe za opšte rešenje.Treću, politika dvosmislenosti prema Kosovu (jeste i nije nezavisna) i jasnoće prema Srbiji (članstvo u EU u zamenu za sporazum sa Kosovom).

Sve tri zaostavštine su igra koja dobro uspeva na vratima Komisije, a to je samo pogodak ispovednika za vreme kluba, "kako mu je bilo ime?"

Kada uđe u Komisiju, naslediće i mandat koji je Evropska komisija dobila od 2011. godine za normalizaciju i postati obaveza za "sveobuhvatne pravno obavezujuće sporazume" (dakle, mirovni ugovor između dve države).

A u onome što je politički vokabular Komisije pozajmio od SAD-a, alatni alat koji mu je na raspolaganju više nije brzo (ili možda čak sporo) članstvo u EU.

Dakle, on mora preuzeti misiju pomirenja između Kosova i Srbije, a da ne bude mogao da obeća stranama nagradu za evropsku integraciju. Gola priča bi bila, manje-više ovo: Došao sam da se saglasim s vama da vam može biti lako gde ste, a ne da nas mučite u vašem svetu van EU.

3.

Verovatno će Borelov mandat početi, a verovatno i završiti posle pet godina, s postavljanjem dva politička vektora pre nego što preuzme funkciju.

Prvi je novi pristup u četiri tačke koji je predsednik Makron predložio da zameni trenutnu politiku integracije država zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Ovaj novi pristup znači da države koje teže ambijentu pregovaraju o „političkim blokovima“ i uspešno ih integrišu u ove segmente. To bi, na primer, značilo (što bi Francuzi smatrali ekstremnim) da će se Srbija i Albanija integrisati u poljoprivredni segment nakon uspešnih pregovora, ali to se ne odnosi na ostale delove privrede. Ali ovaj novi pristup takođe bi značio da jednom kada Francuska ili država članica primete da su lubenica iz Muzekine i šljiva iz Šumadije sistematski prekršile evropske proizvodne i zdravstvene norme, Albanija i Srbija bi mogle ponovo da se vrate u pregovore o pristupanju poljoprivrednog sektora. Kroz ovaj proces, EU bi s jedne strane imala novac koji bi mogao pomoći poljoprivredi Albanije i Srbije, a s druge strane štap, kojim bi vratile na ispit ove države ako se neće  pridržavati  evropske politike.

Ako ova politika dobije podršku država članica, onda se od integracije država zapadnog Balkana teško mogu računati u vremenu i institucijama. Neposredni efekat je da sve što Borell može da kaže Kosovu i Srbiji o evropskim integracijama je "videti i učiniti", nešto što se na Balkanu lako razume kao kupovina ili gubljenje vremena.

Drugi vektor je ekonomski prostor zapadnog Balkana (pogrešno nazvan, a možda čak i namerno, Mini-Šengen). Ova inicijativa tri države (Srbija, Albanija i Severna Makedonija), koja ima za cilj da uključi ostale tri zemlje u regionu (Kosovo, Bosna i Hercegovina i Crna Gora), ima konkretne ciljeve i rokove. Prema početnoj izjavi u Novom Sadu, cilj ovog ekonomskog prostora je da svih šest zemalja postigne carinsku uniju 2021. godine, a unutar te unije da obezbedi „četiri slobode“ u Evropi.

Ova dva vektora predstavljaju oštar kontrast: s jedne strane je nedefinisano obećanje evropske integracije, dok je s druge strane postavljanje potpuno bliskog termina kada Balkanska šestoro carinska unija treba da deluje.

4.

Možda će doći do neke konvergencije između ova dva politička vektora u narednim mesecima. Tako da je moguće da će Evropska unija otežati, s nekim ili svim tačkama Makronovog plana, integraciju država Zapadnog Balkana. A istovremeno može podstaći i regionalnu integraciju u ekonomski prostor Zapadnog Balkana kao deo integracije u EU.

Ako je ovo okvir u kojem će Žozep Borel ući u svoju kancelariju od prvog dana, onda će tokom narednih pet godina pitanje koje će se postavljati njegovom timu biti kako da pomogne u stvaranju pretpostavke EU na Zapadnom Balkanu i, između ostalih velikih problema, garantovanje mirovnog ugovora Srbije i Kosova.

Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine