Kilometri zdravog života porodice Petronijević iz Leposavića 

U vremenu brzog života i brze hrane, Marko i Jovana Petronijević iz Leposavića trude se da njihova porodica živi zdravo. Mladi roditelji troje dece – sedmogodišnjeg Bogdana, četvorogodišnjeg Petra i nešto više od godinu dana stare Tare – navike grade kroz sport, zdravu ishranu, boravak u prirodi i, pre svega, lični primer. 

Marko trči polumaratone, maratone i trejl trke. Osvaja medalje i pehare, a na gotovo svaku trku odlazi sa porodicom. Njihov primer pokazuje da zdrav život nije samo sport i zdrava hrana. To su i zajedničko vreme, podrška, priroda, kretanje i ono što kao roditelji svakodnevno daju svojoj deci, jer neke trke nemaju ciljnu liniju.

One se trče zajedno – svakog dana.

Dok razgovaramo, deca se igraju. Za ovu porodicu trčanje odavno nije samo Markov sport – postalo je deo njihovog zajedničkog života. 

Počeo je prvo sa vožnjom bicikla, a zatim se fokusirao na trčanje. 

„Sa trčanjem sam počeo pre četiri, pet godina. Pre toga sam vozio bicikl, ali za bicikl je potrebno dosta vremena. Obišao sam ovde, u našoj opštini, možda sva sela, ali kada sam se oženio i kada je došlo prvo dete, to vreme se smanjilo. Onda sam gledao da to nadoknadim nekim sportom koji ne iziskuje puno vremena i prešao sam na trčanje. Malo-pomalo javila se želja da prijavim neku trku. Prvo je to bio polumaraton od 21 kilometra, a sada trčim i maratone, trail trke i trke na 10 kilometara. Gledam da trčim što više trka u toku jedne sezone“, priča Petronijević. 

Trčanje je za Marka vremenom postalo mnogo više od sporta. U njemu je pronašao način da se odmori, razmisli i pronađe svoj mir. 

„U trčanju sam našao neki svoj mir. U poslednje vreme sam primetio da neke važne odluke ne donosim u trenutku, nego čekam da odem na trčanje. Tu nekako mogu da razmislim o svemu, jer se opustim. Ove godine trčim jedan izazov koji sam postavio sam sebi – trčim svaki dan, minimum je pet kilometara, a uglavnom to bude puno više. Ljudi me često pitaju: ’Je l’ si umoran?’ Glupo mi je da kažem, ali stvarno nisam, jer me trčanje opušta. Dođem sa puta, pređem veliku kilometražu i onda odem da trčim i tu se odmorim“, dodaje on. 

Najčešće trči van magistrale, lokalnim putevima, a jednu stazu osmislio je i u sportskom centru. 

„Gledam uglavnom da to bude van magistrale, da budu neki sporedni lokalni putevi. Idem i na naš sportski centar, imam i tu neku stazu koju sam sam smislio, u dužini od pet kilometara, pa onda tu napravim uglavnom dva kruga“, kaže Marko. 

Za njega, međutim, medalje nisu jedina nagrada. Posebno ga raduje kada svojim primerom pokrene druge. 

„Najlepši momenti u svemu ovome su kada čujem ’bravo’, kada čujem pohvalne reči, a posebno me ispunjava kada mi neko kaže da sam ga motivisao i da je zbog mene počeo da trči. U poslednje vreme mi se to baš često dešava. Omladina, nekad i neko stariji, kažu mi da sam ih motivisao da počnu da se bave ne samo trčanjem, nego nekim sportom, da izađu, da šetaju“, priča on. 

Do rezultata se, međutim, ne stiže bez priprema. Pred maraton Marko posebnu pažnju posvećuje ishrani i hidrataciji. 

„Kada dođu ti dani pred sam maraton, gledam da promenim i način ishrane, da sve to prilagodim sebi, da bih što lakše istrčao maraton. Da se pripremim sa hranom, da ne osetim toliko mučninu, glad, da spremim svoj stomak za sve to. Poslednji maraton sam trčao tri sata i nekih 20 minuta. To je jedno veliko vreme koje se provede na stazi. Mora čovek dobro da se hidrira, da popije određenu količinu tečnosti, unese elektrolite, da bi organizam mogao sve to da izdrži“, dodaje Marko. 

A iza svakog njegovog treninga kaže, stoji i porodična podrška. 

„Mogu vam reći da nije lako, ali s obzirom na to da me supruga i deca podržavaju u svemu tome, da su jedna velika moja podrška, oni uglavnom naprave vreme za mene da ja imam vremena da odem da treniram.Mada, trening se uglavnom svede na nekih sat vremena, tako da je to prihvatljivo i za porodicu i za decu i za sve“, kaže Petronijević. 

Za Marka zdrav život nije samo ono što čovek radi sa svojim telom, već i ono što svojim primerom prenosi na decu. 

„Što se tiče ishrane, gledam da to bude što raznovrsnije. Deca uglavnom ne rade ono što im pričaš, nego gledaju roditelje i oni rade ono što roditelji rade. Kada vide da se mi zdravo hranimo, oni nemaju izbora nego rade to što i mi radimo“, ističe Marko. 

Kaže da mu je upravo to jedan od najvećih uspeha – što je svojim primerom motivisao i suprugu i decu. 

„Za mene zdrav život znači pre svega njihovo razmišljanje, kako razmišljaju, kako se ophode prema nekim stvarima, kako gledaju na moje trčanje i na sport.Bogdan je počeo da trenira fudbal i on je presrećan. I kada ide na trening i kada se vraća sa treninga, baš puno priča o tome. Jednostavno je pronašao sebe u tome.I supruga je jedna među ostalim motivisanim ljudima. I ona u poslednje vreme trči sa mnom i istrčala je svoju prvu trku pre nekih mesec dana. To mi je najveća sreća u svemu – kada vidim da sam nekog motivisao. To smatram jednim od svojih većih uspeha“, priča Petronijević. 

Na maratonima, kaže, ima i teških trenutaka. Ali tada pomisli na porodicu koja ga čeka na cilju. 

„Bilo je na maratonima stvarno nekih situacija gde se zapitam: ’Šta će mi sve ovo, zašto sam došao?’ Ali to su neki prolazni trenuci.Uglavnom na tim većim trkama, kada idem, porodica me čeka na cilju. Kada pomislim da su oni svi tamo i da su moja najveća podrška, onda sve to bude nekako lako i prevaziđu se ti teški trenuci“, dodaje Petronijević. 

Jovana je stalno zaposlena, dok Marko radi na privremenim i povremenim poslovima. Uz troje dece i svakodnevne obaveze ističe da je dobra organizacija neophodna. 

„Dinamičan i veoma izazovan. Ovakav način života zahteva baš dobru organizaciju, ali se trudimo da podelimo uloge i da nam to ne pada teško. Već smo se navikli na njegove patike u hodniku, na svakodnevne treninge, tako da nas je već sve zarazio tim svojim elanom i organizacijom“, ističe Jovana. 

Markovo trčanje promenilo je način života cele porodice. 

„Promenilo je. Sada smo svi više aktivni, okrenuti smo prirodi, tako da su nam vikendi često ispunjeni odlascima na njegove trke i maratone. Takođe provodimo dosta vremena u prirodi, trenirajući, tako da je ovo neki najlepši način za promenu načina života“, priča Jovana. 

Na trke gotovo uvek odlaze svi zajedno. 

„Uglavnom vodimo i njih. Ja najviše volim kada smo svi zajedno. Nekako mi je žao da oni ostaju, a da mi budemo sami, tako da smo uvek u paketu i ljudima je čudno kada nas ne vide sve zajedno. Tara, najmlađe dete, prošla je mnogo kilometara još dok je bila u stomaku, a i sa svojih godinu dana baš na mnogo mesta smo bili sa njim. Tako da skoro nijednu trku nije prošao bez nas“, kaže ona. 

Zdrava ishrana takođe je deo njihove svakodnevice, dodaje Jovana.

„Uglavnom spremamo kuvana jela, takođe svakodnevno jedu sveže voće i povrće, jer to zaista vole. Trudimo se da im kroz naš primer pokažemo šta treba da jedu i da im ne namećemo, da ih ne ucenjujemo da bi jeli zdravu hranu.Oni su to stvarno lepo prihvatili. Vole da jedu voće. Sve što je u sezoni oni su oduševljeni. Čak i Tara, iako najmlađa, voli voće“, napominje Jovana. 

Jovana kaže da njihova deca odrastaju uz sport i prirodu, ali da je najvažnije ono što porodica pruža jedni drugima. 

„Definitivno kao porodičnu priču. On je taj koji kreće sve te kilometre, ali mi smo ti koji stojimo tu negde na toj stazi, navijamo, bodrimo ga. Čak smo počeli da merimo i prolazno vreme i čekamo da pređe cilj kako bi deca utrčala i stigla sa njim“, ističe Jovana. 

A ono što želi jeste da deca jednog dana ponesu iz svog detinjstva upravo osećaj zajedništva. 

„Volela bih da oni budu svesni da smo živeli ispunjeni ljubavlju i međusobnom podrškom i volela bih da to prenesu kasnije na svoje porodice. Jer na svakom mestu na ovom svetu ste zamenjivi, samo u porodici niste“, kaže Jovana. 

Za Jovanu, srećna porodica nije porodica bez problema. 

„Ja bih rekla da je srećna i zdrava porodica ovo baš ovo što mi živimo. Deca koja su nasmejana, srećna, zadovoljna. Srećna porodica zapravo nije ona gde nema svađa. Baš naprotiv, i mi se posvađamo i ljutimo jedno na drugo, ali na kraju sve to uspemo da rešimo na neki miran i lep način.Najbitnija je ta porodična podrška. Kada imate nekog iza sebe, to vam daje i volju i želju za život i za svakodnevne stvari koje radite“, dodaje ona. 

Da je sport već postao deo porodičnog života, najbolje potvrđuju Bogdan i Petar. 

Sedmogodišnji Bogdan trenira fudbal, ali voli kaže i da trči sa tatom. 

„Tata trči na sportski centar preko Ibra i priprema se za maraton i polumaraton. Ja sam trenirao fudbal prošle godine i ponovo sam se upisao. Navijam za tatu, čekam da dođe na cilj i mi trčimo sa njim“, priča Bogdan. 

Tu je i zdrava hrana koju kako priča obožava. 

„Najviše volim da jedem krompir i pasulj, a od voća jagode i lubenicu“, dodaje on. 

Bogdan kaže da pored fudbala voli i da trči sa tatom. 

„Trčao sam sa tatom na terenu preko Ibra pet kilometara. Tata je bio brži“, priča Bogdan. 

Četvorogodišnji Petar već ima svoje patike za trčanje. 

„Tata obuje patike i ide preko Ibra na teren i onda trči. Nekada pretrči pet kilometara ili šest. Trče i Bogdan i mama i svi trčimo. Imam i patike za trčanje, kupio sam ih u Novom Pazaru“, kaže Petar. 

Kada poraste dodaje da će trčati kao tata. 

„Najviše volim kada vozimo bicikle i trčimo. Ja kada porastem, trčaću kao moj tata“, dodaje Petar. 

Najmlađa Tara još ne govori o sportu, ali je već deo svake porodične trke i putovanja. 

Za Marka je najvažnije da njegov primer deca jednog dana prepoznaju kao nešto što ih je usmerilo ka zdravijem životu. 

„Želeo bih da ljudi vide da u ovom vremenu, gde ljudi baš malo vremena posvećuju sebi i sportu, može i sa troje dece, možda u budućnosti i sa više dece, da se nađe vreme i za sport i za sebe i za decu.Jer deca mnogo zdravije odrastaju kada imaju takav pozitivan primer, da ih roditelji svojim primerom uče nekim normalnim stvarima“, poručuje Marko. 

Kod Petronijevića zato svaki kilometar ima zajednički cilj. Marko trči, Jovana bodri, Bogdan i Petar već prave svoje sportske korake, a mala Tara odrasta uz njih.