Od „prijatelja Srbije“ do „Putinovog trojanskog konja“: Šta se promenilo kod Džoa Vilsona?

Postoji nešto upadljivo nedosledno u političkom nastupu američkog kongresmena Džoa Vilsona prema Srbiji. Do juče je podržavao saradnju sa Beogradom, strateški dijalog i Otvoreni Balkan. Danas Srbiju naziva „Putinovim trojanskim konjem“ i tvrdi da vlast već pokušava da ukrade izbore.

Takva promena stava mogla bi da bude posledica novih činjenica. Ali Vilson javnosti nije ponudio uverljivo objašnjenje šta se to suštinski promenilo u Srbiji — niti zašto su inicijative koje je ranije podržavao odjednom postale dokaz navodne neprijateljske politike.

U decembru 2022. godine Vilson se u Vašingtonu sastao sa tadašnjim ambasadorom Srbije Markom Đurićem. Razgovarali su o odnosima dve zemlje, Kosovu i Metohiji i regionalnoj saradnji. Srpsko Ministarstvo spoljnih poslova tada je objavilo da je Vilson snažno podržavao pokretanje strateškog dijaloga Srbije i SAD i inicijativu Otvoreni Balkan. Zajedno sa kongresmenom Erikom Svelvelom uputio je i pismo predsedniku Džozefu Bajdenu, predlažući da Sjedinjene Države budu domaćin samita Otvorenog Balkana. 

Danas isti kongresmen govori o Srbiji kao o zemlji koja je, navodno, „protiv zapadne civilizacije“. U autorskom tekstu objavljenom 7. oktobra tvrdi da predsednik Srbije pokušava da „ukrade izbore“ i poziva pristalice vladavine prava širom sveta da se oglase i pažljivo prate izborni proces. Samo nekoliko nedelja ranije, u intervjuu za N1, uveravao je da SAD ne žele da se mešaju i da ne zauzimaju stranu na izborima u Srbiji. 

Ako Vilson zaista veruje da se izbori u Srbiji nameštaju, onda bi trebalo da iznese proverljive dokaze. Ako ih nema, onda ovakve teške optužbe, objavljene uoči izbora, ne deluju kao odbrana demokratije, već kao politički pritisak na birače i institucije jedne suverene države.

Posebno je zanimljivo što je Vilson sam objasnio kada je počeo ozbiljnije da se bavi Srbijom: kada je Beograd izabran za domaćina zasedanja Parlamentarne skupštine Oebsa 2027. godine. Istovremeno, zalaže se da se zasedanje premesti u Čarlston, u njegovoj matičnoj državi, Južnoj Karolini. Ta okolnost ne dokazuje sama po sebi motive njegovih kritika, ali svakako otvara pitanje da li su u njima presudni principi ili politički interesi. 

Kada je Srbija bila partner u inicijativama koje je Vilson podržavao, nije mu smetala saradnja sa njenim predstavnicima. Kada se Srbija nije uklopila u njegova očekivanja — i kada je Beograd dobio domaćinstvo skupa koji je on želeo u svojoj državi — usledile su najteže etikete i pozivi strancima da se politički angažuju u Srbiji.

To jeste licemerje. Ne zato što Vilson nema pravo da promeni stav ili kritikuje Srbiju, već zato što svoje današnje optužbe predstavlja kao nepromenljivu odbranu principa, dok njegovi raniji postupci i sopstveno objašnjenje o tome kada je počeo da se bavi Srbijom pokazuju znatno složeniju sliku.

Srbija ne traži da se strane diplomate i političari slažu sa svakom njenom odlukom. Ali ima pravo da traži doslednost, dokaze i poštovanje. Demokratija se ne brani tako što se jedan dan podržava saradnja sa Srbijom, a drugi dan se njenim građanima i institucijama unapred lepe etikete.

Piše: Željko Šajn