Forbs o strateškom dijalogu Beograda i Vašingtona: Strateška logika angažovanja Srbije

Američki poslovni magazin Forbs ocenio je da je prošle nedelje američka politika prema Zapadnom Balkanu napravila značajan korak napred, kada su 17. jula ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i američki državni sekretar Marko Rubio zvanično pokrenuli strateški dijalog između dve zemlje. Podseća se da je ta inicijativa nastajala više od godinu dana i da su, iako su detalji još uvek oskudni, potencijalni ulozi za administraciju Donalda Trampa značajni - iz najmanje četiri razloga.

Kao prvi razlog navodi se energetska bezbednost.

Ukazuje se da je Trampova administracija s pravom diversifikaciju energetskih izvora Zapadnog Balkana postavila kao prioritet. Nadovezujući se na prošlogodišnji Ministarski sastanak Partnerstva za transatlantsku energetsku saradnju u Atini, SAD su se pridružile Bugarskoj, Grčkoj, Moldaviji, Rumuniji i Ukrajini u unapređenju Vertikalnog gasnog koridora — pravca sever–jug osmišljenog da dovede američki gas i gas iz Azerbejdžana u centralnu i istočnu Evropu i na Balkan, čime bi se smanjila dugotrajna zavisnost kontinenta od ruske energije.

Srbija, kako navodi Forbs, ima veliku ulogu u ovim planovima, jer se nalazi na toj ruti i već poseduje infrastrukturu da postane ključni tranzitni energetski čvor.

Pored toga, Beograd trenutno gradi gasne interkonektore sa Rumunijom i Severnom Makedonijom koji će omogućiti veći uvoz neruskih izvora, konstatuje se u tekstu.

To je izuzetno važno, s obzirom na to da ruski državni energetski gigant Gasprom trenutno ima kontrolni udeo u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji Srbije. Poslednjih godina Rusija je koristila NIS kao geopolitičko sredstvo za finansiranje različitih operacija malignog uticaja u Srbiji, od podsticanja protesta do širenja antiameričke propagande, piše Forbs.

Podseća se da je, kao deo šireg paketa mera usmerenih na ruski energetski sektor, Trampova administracija uvela sankcije NIS-u prošlog oktobra, a taj pritisak je dao rezultate: u januaru je mađarska energetska kompanija MOL uskočila i potpisala sporazum o preuzimanju ruskog udela, iako se taj dogovor suočio sa kašnjenjima. Ipak, čini se da je srpska vlada ozbiljna u nameri da prekine ovu zavisnost; njen budžet za 2026. godinu, usvojen još u decembru, predviđa izdvajanje od 164 milijarde dinara (oko 1,6 milijardi dolara) za energetsku bezbednost — sredstva koja bi mogla biti iskorišćena za nacionalizaciju NIS-a ukoliko Rusi na kraju odbiju prodaju.

Intenziviran strateški dijalog sa Vašingtonom može pomoći da se ovaj proces ubrza i da se Srbija čvrsto uključi u američke i zapadne lance snabdevanja energijom, čime bi se Moskvi oduzeo jedan od njenih najefikasnijih preostalih geopolitičkih instrumenata na Balkanu.

Drugi razlog su strateški minerali, dodaje Forbs.

Iako nije široko poznato, Srbija poseduje najveće rezerve litijuma u Evropi. Ležište Jadar u zapadnoj Srbiji, na primer, ubraja se među najznačajnija u svetu i procenjuje se da bi moglo da zadovolji i do 90 odsto trenutnih potreba Evrope za litijumom. Srbija se obavezala da će ove resurse razvijati sa Evropom, a ne sa Kinom, formalizujući strateško partnerstvo sa EU u oblasti sirovina i lanaca vrednosti baterija 2024. godine, a potom i obezbeđujući da Jadar bude uvršten kao ključna lokacija u okviru Akta EU o kritičnim sirovinama.

Ovi koraci odražavaju svesne odluke srpske vlade da svoj najvredniji strateški resurs veže za zapadne lance snabdevanja, a ne za kineske. To je trend koji treba podsticati, jer Vašington ima direktan interes da se globalno snabdevanje litijumom diversifikuje i udalji od Pekinga.

Kao treći razlog navodi se modernizacija odbrane.

Ukazuje se da Srbija aktivno modernizuje svoju vojsku, nabavljajući borbene avione iz Francuske, transportne letelice iz Španije, helikoptere iz Nemačke i različite sisteme iz Izraela. Ipak, uzastopne administracije u Vašingtonu istorijski su bile oprezne kada je reč o prodaji američkog naoružanja Beogradu, delom zbog prigovora regionalnih suseda. Međutim, sve je jasnije da je takav oprez kontraproduktivan, jer bi srpska vojska opremljena američkim sistemima bila interoperabilnija sa Natom, transparentnija i više usmerena ka zapadnim standardima, a ne ruskim.

Na kraju, tu je i rastuća vrednost Srbije kao partnera na Bliskom istoku.

Beograd se profilisao kao pouzdan saveznik dva ključna američka partnera: Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Srbija je bila jedna od retkih evropskih zemalja koja je pružila Izraelu značajnu vojnu podršku nakon 7. oktobra 2023. godine, i ta politika se nastavila uprkos pritiscima drugih evropskih država. Kao rezultat toga, odnosi između dve zemlje su procvetali, donoseći konkretne koristi za obe strane. Na primer, izraelska odbrambena kompanija Elbit Sistems trenutno gradi fabriku za proizvodnju dronova u Srbiji vrednu dve milijarde dolara — jednu od retkih takvih van Izraela.

Ujedinjeni Arapski Emirati su, u međuvremenu, postali jedan od najvažnijih neevropskih partnera Srbije. Tokom proteklih petnaestak godina, uložili su značajna sredstva u zemlju, pokrećući projekte od obnovljive energije do digitalne infrastrukture. Ova saradnja donela je jasne koristi Beogradu, dok je Abu Dabiju obezbedila strateško uporište na Balkanu za bolje suprotstavljanje regionalnim rivalima poput Turske.

Sve to čini, kako ocenjuje Forbs, Srbiju korisnim multiplikatorom američkih prioriteta na Bliskom istoku, u trenutku kada Trampova administracija sve više dovodi u pitanje posvećenost mnogih svojih drugih evropskih partnera.

Pokretanje strateškog dijaloga između Vašingtona i Beograda prošle nedelje pomaže napredovanju na sva četiri fronta. Ono što sledi, u smislu konkretnih rezultata u oblasti energetike, strateških minerala, odbrane i regionalnih partnerstava, odrediće da li će ova inicijativa prerasti u trajne strateške dobitke za Sjedinjene Američke Države na Zapadnom Balkanu, piše Forbs.