Udruženje „Tradicijom kroz vekove“ čuva običaje centralnog Kosova

U vremenu kada se mnogi stari običaji polako gube, žene okupljene u udruženju „Tradicijom kroz vekove“ ne dozvoljavaju da zaborav prekrije ono što su generacije čuvale – od narodnih nošnji i obrednih hlebova do pesama, svadbenih običaja i tradicionalnih recepata centralnog Kosova.

Ideja za osnivanje Udruženja žena „Tradicijom kroz vekove“ potekla je od Danijele Simonović iz Batusa kod Kosova Polja, koja je 2020. godine poželela da sačuva običaje centralnog Kosova i ono što je, kako kaže, deo identiteta njenog naroda. Ubrzo su joj se pridružile i druge žene, a zajednička želja prerasla je u udruženje koje danas okuplja članice različitih generacija.

Simonović je u početku samostalno obilazila etno-sajmove i predstavljala tradicionalne specijalitete karakteristične za ovaj kraj.

„Ono po čemu smo prepoznatljivi jesu kosovske pite, pogača, slavski kolač, božićna česnica i tako dalje. Zatim sam 2022. godine videla da postižem dobre rezultate, da se vrata otvaraju i da postoji potreba da formiram jedno udruženje. Tako sam donela odluku da naš cilj bude centralno Kosovo, naš kraj, izvorno stvaralaštvo, tradicija i običaji našeg naroda. Da ono što možemo otrgnemo od zaborava, da ono što možemo nastavimo da očuvamo, tu našu tradiciju i taj deo kulturnog nasleđa celokupnog naroda“, rekla je Simonović.

Dodaje da joj je u tom periodu veliku pomoć pružilo Udruženje „Glas Metohije“.

Udruženje „Tradicijom kroz vekove“ zvanično je počelo sa radom 2022. godine, na manifestaciji „Gračaničko prelo“ u Gračanici.

„U početku nas je bilo dvadesetak žena, desetak aktivnih i desetak koje su htele da pomognu u nabavci starih predmeta i drugih stvari. Godinu za godinom nastavile smo naše aktivnosti, sticale prijatelje, a svaki sajam, svaka manifestacija ili događaj koji je bio u našem okruženju ili centralnoj Srbiji za nas su bili nova vrata“, navodi Simonović.

Od narodnih nošnji do zaboravljenih običaja

Udruženje „Tradicijom kroz vekove“ nastoji da tradicionalne običaje karakteristične za ovaj kraj otrgne od zaborava i sačuva izvorno stvaralaštvo.

„Naše aktivnosti su širokog spektra. Obuhvataju izvorno stvaralaštvo, od same narodne nošnje, obrednih hlebova, naših izvornih pesama, tradicionalnih recepata prepoznatljivih za naš kraj, porodičnih predmeta koji su sačuvani, porodičnog nasleđa, svega što pripada nama i naših običaja. Najbitniji su običaji, ti obredni običaji. Mnogo toga se zaboravilo, ali ono što trenutno možemo da sačuvamo od naših ljudi i iz našeg okruženja, na tome radimo. To su svadbarski običaji, običaji za slavu, đurđevdanski i vaskršnji običaji, kao i lazarke, koje smo otrgli od zaborava posle 75 godina“, ističe ona.

Dodaje da se rezultati postižu zahvaljujući dobro organizovanom timu žena.

„Put nije uopšte lak. Mi smo izabrale jedan od najtežih puteva – da u ovom teškom vremenu stanemo u odbranu svoje srpske zajednice kroz očuvanje tradicije i običaja. To je nešto najteže, ali i najlepše“, navodi Simonović.

Podstrek u celoj priči, kako kaže, bila je kosovska strugana pogača, koja je zahvaljujući njenom radu predstavljena širom Srbije, ali i u regionu.

„Kosovke“ čuvaju pesmu svoga kraja

U okviru Udruženja funkcioniše i pevačka grupa „Kosovke“, na koju je Simonović posebno ponosna.

„Kosovke su mlađe i starije žene koje čuvaju i neguju pesmu svoga kraja. Ja sam na Kosovke najponosnija. To smo mi. U celoj toj našoj priči, to smo mi – žene Kosovke, deca, snaše, svi u tom duhu zajedništva, da imamo jedan jedini cilj, a to je da tu našu lepu tradiciju sačuvamo“, navodi Simonović.

Posebno je raduje što se Udruženju priključuje sve veći broj mladih žena.

„U ovom teškom vremenu, gde se, kako ja kažem, spajaju moderno i staro, bilo je jako teško probuditi svest kod mlađe generacije da znaju svoje korene, da vratimo tu našu lepotu i da kroz naše običaje i obredne rituale podstaknemo mladost da nastavi tu tradiciju. Tako da u sklopu Udruženja imamo mnogo mladih devojaka i žena, snaša, nevesta i mladih žena koje se prvi put susreću sa tim. Imamo i naše članice i saradnice, snaše iz Srbije koje su se udale na Kosovu, koje su sastavni deo našeg tima i koje su možda čak pružile i još veću ljubav našem Udruženju i pomogle u radu“, kaže Simonović.

Svadbarski običaji kao živo sećanje na prošla vremena

Trenutno Udruženje posebnu pažnju posvećuje očuvanju svadbarskih običaja, među kojima su pesme i rituali koji su se generacijama prenosili usmenim putem.

„Tu je pesma ‘Oj, ljubavo’, koja se prenosi usmeno i koja je nekako počela da se zaboravlja. To je svadbarska pesma, jedna od najradosnijih pesama koja se vezuje za veliki ritual mladenaca i koja ih na neki način nagrađuje Božjim blagoslovom da mladenci budu srećni“, objašnjava Simonović.

Ona navodi da se čuvaju i drugi elementi tradicionalnog svadbenog obreda – od dolaska neveste u kuću, igre u dvorištu i običaja vezanih za svekra i svekrvu, do lomljenja pogače preko glave neveste i unošenja blagodati u novi dom.

„Tu je i ritual sa svekrvom, oko šporeta, gde je prvi susret svekrve i snaje“, ističe ona.

Prema starom običaju, dodaje Simonović, svekrva ne ide po nevestu, već je čeka kod kuće, pored ognjišta.

„Dok se sve to završava napolju, svekrva čeka u kući pored ognjišta, gde se sve rešava oko tog ognjišta i gde je sav blagoslov kuće vezan za ognjište. Svekrva čeka snajku tu i onda dolazi prvi susret, kada joj pokazuje kako da promeša jelo, ispeče pogaču, a na kraju je daruje i tako se u tom zajedničkom životu nastavlja taj ritual“, pojašnjava ona.

Jedan od običaja koji je, prema rečima Simonović, počeo da se zaboravlja na centralnom Kosovu jesu i lazarke, ali se Udruženje potrudilo da i ovaj običaj sačuva.

„To je dečji praznik kojim deca najavljuju vaskrsenje Lazarevo. To je najradosniji dečji praznik, kada deca kreću da obaveštavaju selo, pevaju, igraju, naslućuju radost i blagodat porodice gde god da idu – za udaju, ženidbu, polje, kako gde“, kaže Simonović.

Udruženje se na različitim događajima predstavlja i koreografijom „Gračaničko prelo“, koja prikazuje ciklus života jedne tradicionalne srpske porodice.

„U samoj koreografiji je žena Kosovka koja ljulja kolevku, jer je to sastavni deo ciklusa života u jednom prelu. Struže se pogača, tu su ručni radovi – jedna plete, jedna veze, jedna hekla, jedna raspliće, priprema ono što treba da se plete ili se trebi pasulj, ali obavezno ide kolevka i uz našu izvornu pesmu. Prikazujemo kako su žene nekada živele i kako su podizale svoju decu. Nisu dangubile, već su spremale, mlevale kafu, ljuljale decu. To je ‘Gračaničko prelo’, koreografija pevačke grupe ‘Kosovke’, gde u tom zajedničkom timu uključujemo žene iz svih sredina koje vole da budu deo te priče“, navodi Simonović.

Narodna nošnja kao „lična karta“ Kosovke

Dok govori o običajima, Simonović je obučena u narodnu nošnju iz Nerodimlja, za koju kaže da predstavlja svojevrsnu „ličnu kartu“ žene sa Kosova.

„Naša nošnja se sastoji od haljine, duge košulje, bojče – žene su obavezno išle u bojči. Zatim, zavisno od boje i godina, nose kecelje. Tu su nakit, prsluk, marama, čarape i opanci. To je ono kako treba da izgleda jedna Kosovka“, napominje Simonović.

Na sajmovima, kako kaže, štand Udruženja „Tradicijom kroz vekove“ privlači veliku pažnju posetilaca i izlagača.

„Gde god da učestvujemo, privučemo veliku pažnju, zato što samo Udruženje ima veliki tim. Nema mesta gde smo bili pozvani, a da nismo otišli. Kao dar sa Kosova i Metohije uvek nosimo kosovsku struganu pogaču. Pogača je uvek na otvaranju sajma ili u znaku prijateljstva i bratimljenja, tako da je ona uvek bila sa nama“, kaže Simonović.

Na štandu se, dodaje, predstavljaju različiti elementi kulturnog nasleđa.

„Tu su ručni radovi, kosovski vez. Mi smo uvek u nošnji. Tu su kosovske pite, proizvodi od testa, ono što su naše Kosovke radile. Striktno čuvamo naše recepte, ne diramo tuđe, ali svoje ne damo. Proizvodi od zimnice, likeri, razna slatka, domaći med i ručni radovi obavezni su na našem štandu, tako da uvek privučemo pažnju posetilaca, ali i izlagača“, navodi ona.

„Tradicija čuva narod“

Simonović poručuje mladim generacijama da čuvaju tradiciju, jer, kako kaže, tradicija čuva narod.

„Da u ovom modernom vremenu žive u skladu sa svojim mogućnostima, ali i da ne zaborave svoj kraj, svoju tradiciju i svoje korene, jer to je njihova lična karta. Doći će vreme kada će ih deca pitati ko su oni. Ako ne znaju svoju istoriju i svoje korene, kako će biti od koristi društvu ili svojoj zajednici?“