Igrutinović: Ako bi inicijativa za pravljenje vojske EU bila ozbiljna Amerikanci bi to možda shvatili kao konkurenciju

Naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu Milan Igrutinović ocenjuje da je Evropska unija povodom predloga komesara EU za odbranu Andriusa Kubiliusa da Unija treba da ima vojnu silu od 100.000 vojnika tek na intelektualnom, filozofskom početku rasprave i da zasad nema posebne debate osim negativnog komentara komesarke EU za spoljnu politiku Kaje Kalas.

„To su na neki način kao mehurići u ključaloj vodi koji zapravo pokazuju nivo nervoze u Evropskoj uniji oko rata u Ukrajini koji ne prestaje, dok se sa druge strane Amerika iz tog rata kao podrška u Ukrajini povlači i vodi neku svoju politiku koja nije samo nezavisna nego je već i antagonistička prema Evropskoj uniji“, kaže Igrutinović za Kosovo onlajn.

Kako ističe, ovo je jedna vrsta pokušaja da se izbace razne ideje na površinu, u okolnostima koje nisu nimalo ružičaste u pogledu bezbednosti i da osim negativnog komentara komesarke EU za spoljnu politiku Kaje Kalas koja je to odbila, za Kubilijusovu ideju nije video pozitivne komentare.

Igrutinović pojašnjava da formiranje evropske vojske ne bi moglo da se sprovede bez temeljne revizije Lisabonskog sporazuma, koji je ustav Evropske unije i koji ne predviđa mogućnost postojanja evropske vojske, niti mogućnost da se iz budžeta EU odvajaju ikakva sredstva za zajedničku odbranu.

U pratećim protokolima tog sporazuma, kako dodaje, postoji prilično jasno definisana hijerarhija vojnih odnosa i eksplicitno se kaže da je Nato savez primarni kolektivni garant bezbednosti na evropskom tlu.

„Taj pravni okvir bi morao da se promeni, što otvara pitanje eventualne revizije Lisabonskog sporazuma za šta je potrebna konsenzualna saglasnost svih 27 članica i veoma je teško zamisliti da bi se to desilo samo zbog toga. Tako da u ovim institucionalnim i pravnim okolnostima to praktično nije moguće uraditi. Postoje razni fleksibilni zamislivi aranžmani, da se države zainteresovane za takve oblike saradnje angažuju oko toga, ali to onda otvara pitanje praktičnosti i koja bi se sredstva za to odlagala“, navodi on.

Iako je, kako ističe, Francuska tradicionalno bila promoter ideje zajedničke evropske odbrane, ona je sada upadljivo tiha na ovu temu, delom zbog toga što je pozicija predsednika Emanuela Makrona politički oslabljena jer nema većinu u Skupštini, pa samim tim nema ni širinu da se razmaše na međunarodnom planu. 

„Španija se najčešće pominje kao zainteresovana i nekoliko zemalja severne Evrope. Švedska je, međutim, nakon ulaska u Nato savez preorijentisala svoje prioritete i mislim da nije spremna da čini nešto na šta bi Vašington mogao negativno da reaguje. To je sad dupla zamka za Evropljane. Sa jedne strane Amerika stalno govori 'povećajte svoje izadatke za odbranu, učinite nešto više', a ako bi došla ozbiljna inicijativa sa evropske strane i da oni kažu 'mi želimo da pravimo našu vojsku i da napravimo zajedničke budžete', Amerikanci bi možda to shvatili kao konkurenciju i pokušali da to ponište, što su zapravo i radili poslednjih decenija“, ukazuje Igrutinović. 

On ističe da se posle pobede u Hladnom ratu, tokom ranih 90-ih razvijala evropska odbrambena inicijativa, evropski stub Natoa, ali da su Amerikanci tu raspravu na neki način zatvorili i rekli da nema dupliranja kapaciteta, već da je ono što Nato poseduje kolektivna odbrana Evrope, jer to  omogućava vodeću ulogu SAD i njima omogućava da u Evropi vode glavnu reč. 

„I onda postoji jedan uski opseg u kome Evropljani mogu da urade nešto, a da zadovolje američke interese. Da ulože više, ali da Amerika bude glavna, što je američka želja. Sa druge strane, sve su jači glasovi koji gledajući šta Tramp radi i na međunarodnom i na unutrašnjem planu, kažu: moramo da radimo mimo Amerikanaca, ne moramo da budemo protiv njih ali moramo da imamo nešto što je potpuno svoje. Da nabavljamo našu opremu, da tehnološki razvijamo opremu koja menja ono što nam Amerika danas pruža, a to je s jedne strane nuklearni kišobran, s druge strane to su brojni kapaciteti u vazduhoplovnim snagama, vazdušni tankeri, osmatranje, javljanje...“, navodi naš sagovornik. 

Ukoliko bi ideja evropske vojske bila sprovedena, prema rečima Igrutinovića, političku kontrolu nad njom bi imao Evropski savet, kao skup šefova države i vlada. Postojao bi i komesarijat za zajedničku odbranu koji bi pod sobom imao klasični vojni štab koji bi izdavao naređenja trupama koje bi činile potencijalnu buduću vojsku. 

Za neke brze reakcije koje bi zahtevale kratki mehanizam donošenja odluka, odlučivanje bi, ocenjuje, verovatno bilo spušteno na komesarijat bez potrebe da se saziva Evropski savet što zahteva dane. 

„Sigurno bi neka odlučivanja o nekim reakcijama te vojske bila svedena na kvalifikovanu većinu, kako bi sprečilo da neka od zemalja iz nekih specifičnih interesa sprečava donošenje odluke. Morala bi da usledi relaksacija mehanizma odlučivanja, da neke od odluka može doneti Evropska komisija bez sazivanja Evropskog saveta, a praktično sprovođenje odluka bi bilo ostavljeno vojnom štabu EU koji postoji, ali kao jedna rudimentarna organizacija, a ne kao klasični vojni štab koji bi pod sobom imao niz jedinica koje bi morale biti šireg spektra, znači i kopnena vojska, i mornarica, i vazduhoplovstvo“, kaže Igrutinović.