Godišnjica Vučićevog razgraničenja: Tango koji niko nije smeo!

vucic
Izvor: Tanjug

Predsednik Srbije na delu pokazuje da je politika veština mogućeg i svesno beži ispod čekića takozvane međunarodne zajednice tako što joj trči u susret i besomučno ponavlja: hoću, Srbija želi, spremni smo, šta nudite vi, šta je spremna da učini druga strana?

Ne znamo da li je Šarl de Gol, onaj čuveni Francuz, bio dobar plesač, iako bi to bilo logično glede tradicije u njegovoj državi, ali smo sigurni da Aleksandar Vučić, onaj Srbin koga teraju da postane čuven, sa plesanjem nema blage veze.

Takođe, Vučić ne naliči De Golu ne samo zbog toga što nema mustaće, već i zbog činjenice da je uprkos neizmernoj radosti dela srpske javne scene posle (Dačićevog) potpisivanja Briselskog sporazuma pre šest godina i poređenja Vučića ili Dačića ili i Vučića i Dačića sa predsednikom Pete republike, Kosovo i dalje u Srbiji.

Nema srpski predsednik ni onu (generalsku) vojničku kapu kao De Gol, ali napada. Problem.
E, to je pravi vučićevizam – napasti problem pre nego što se i pojavi, ili barem raširi.

Tako se, evo već sedmu godinu, ponaša na unutrašnjem planu. A Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, pa je i onomad u Briselu i pre godinu dana u Šidu, skočio na taj srpski spoljnopolitički problem. Ako razumete ovu igru reči, kako je umeo da kaže pokojni Aleksandar Tijanić, rodom sa Kosova.

Znamo da je razumete. Kao što znamo da to što se Vučić na plesnom podijumu ne snalazi najbolje ne znači da ne zna šta je tango. Naprotiv.

A pošto veoma dobro zna namerno je, pre tačno godinu dana, uz čuveno “zalažem se za razgraničenje sa Albancima”, upotrebio poređenje sa tim plesom za koji je, kako je dodao, potrebno dvoje.

Mislio je na Albance sa Kosova čiji predstavnici nikako da se dogovore (o tim njihovim međusobnim udarcima po cevanicama i kičmi uz pomoć sa zapadne strane Kosovo Online je pisao nedavno) koji je taj drugi koji bi trebalo da zapleše sa zvaničnim Beogradom, kako se to politički korektno i statusno neutralno kaže.

Na neki način se prvi tada ponudio Hašim Tači koji je pominjao drugi termin, odnosno korekciju granica i zalagao se da se Kosovu pripoji Preševska dolina, odnosno tri opštine  - Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Neposredno posle javno izražene namere predsednika Srbije kosovski mediji objavili su studiju "Ekonomski, demografski i socijalni efekti i različiti scenariji za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine" koju je napravilo šest srpskih eksperata uz podršku beogradskog Fonda za otvoreno društvo.

U tom dokumentu se pored razmene teritorija pominje i rešenje bez razmene teritorija, zatim rešenje potpune implementacije Briselskog sporazuma, ali i rešenje u kojem bi bio zadržan takozvani "status kvo".

Mediji na Kosovu fokusirali su se tada na rešenje koje se svodi na razmenu teritorija, prema kome bi Kosovu pripala opština Preševo, a Srbiji četiri severne opštine - Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i severna Mitrovica.

Prema zaključcima iz studije eksperata Tačijev predlog u celosti teško je ostvariv, naročito zbog etničke strukture stanovništva u te tri opštine, jer je samo u Preševu dominantno stanovništvo albanske nacionalnosti.

No, dijaloga, tog čuvenog eufemizma za posredne razgovore, predstavnika Srbije i Kosova u proteklih godinu dana gotovo da nije bilo, najviše zahvaljujući vladi Ramuša Haradinaja koji je nizom mera od kojih su takse na robu iz Srbije najproblematičnije radio sve da do tog dijaloga ne dođe.

Međunarodne predstavnike Vučić u prvom momentu nije pominjao, mada je docnije umeo da primeti kako bi se Srbi i Albanci sami lakše dogovorili.

Međutim, ti brižni čuvari mira sa Zapada su se tada sami javili, još jednom pokazujući da pravila smišljaju za sebe, a izuzetke za druge, odnosno odbijajući ideju promene granica (iako Vučić do dan danas nije do kraja precizirao da li je razgraničenje jednako promeni granica, podeli, razmeni teritorija ili je nešto četvrto) kad su već oni završili taj posao i baš pomogli predstavnicima Albanaca da kažu (ne i da pokažu) da su granice promenje.

Čini se da nemačkoj kancelarki Angeli Merkel najviše nije do takve vrste srpsko-albanskog, regionalnog, pa i geopolitičkog plesa.

Još jedan Francuz Emanuel Makron stao je preko puta Srba i poručio im da ni pozicija Beograda, kao ni pozicija Prištine ne mogu da ostanu kakve jesu, već da svako mora da se pomeri, što je više znak ka kompromisu nego ka srpskom prihvatanju nezavisnosti kao takve.

Rusija je, preko novog ambasadora Aleksandra Harčenka poručila da će podržati kompromisno i kreativno rešenje o kojem moraju da se dogovore Beograd i Priština i koje bi Rusija mogla da brani u Savetu bezbednosti UN. U (slobodnom) prevodu, kao i do sad – ono što bude dobro za Srbiju, biće dobro i za Rusiju.

Iznenađenje je bio američki predsednik Donald Tramp jer je što medijski, što diplomatski u proteklih godinu iz Bele kuće sugerisano kako bi SAD možda i podržale kompromisno rešenje Beograda i Prištine.

Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik vlade Ivica Dačić je februara ove godine rekao da je razgraničenje zvanični predlog Beograda i da će se, ukoliko ova ideja ikad bude na stolu, o njoj izjasniti dve strane.

Protiv je bio dobar deo političkih partija u Srbiji i srpskog javnog mnjenja, nebitno da li su za celovito nezavisno Kosovo ili su za celovito Kosovo kao autonomnu pokrajinu u Srbiji. Za prve je Vučić bio neko ko se ne miri sa realnošću i nešto tamo talasa (iako je u Šidu a i posle toga baš često potencirao realnost i pad sa onog srpskog neba koji državu i dalje boli), a za druge izdajnik koji samo što nije isporučio 15 odsto srpske teritorije.

No, stanje na terenu je ostalo nepromenjeno.

Elem, bio je to Vučićev šidski poziv na tango koji neko namerno nije hteo, a niko nije smeo.

A šta je Vučić hteo?

Pa da napadne problem, rekosmo. Evo baš ovih dana ističe kako će pritisci jačati, kako govore da je ključ u njegovim rukama (očito želeći da im otključa kosovska vrata) i kako on i dalje misli ono što je mislio pre godinu dana – da Srbija ne može biti ponižena tako što ona i Srbi neće dobiti ništa.

Dakle, Vučić na delu pokazuje da je politika veština mogućeg i svesno beži ispod čekića takozvane međunarodne zajednice tako što joj trči u susret i besomučno ponavlja: hoću, Srbija želi, spremni smo, šta nudite vi, šta je spremna da učini druga strana?

Rizik etiketa, epiteta pa i eventualnog gubljenja podrške u domaćoj javnosti postoji, ali je Kosovo i dalje u Srbiji, u Srbiju niko ne može da upre prstom i nešto joj zameri, pa iako mu govore da je ključ u njegovim rukama, utakmica se igra na protivničkom delu terena.