Kosovo posle 14 godina: Priština nema mnogo razloga za zadovoljstvo

Priština, 12. jun 2019.
Izvor: RTS

Politička nestabilnost, međuetničke i socijalne tenzije, korupcija, nepoštovanje zakona, male plate, nezaposlenost, neprestani odliv građana u inostranstvo, neretko protesti i štrajkovi, samo su neki od problema sa kojima se Kosovo suočava 14 godina otkako je 17. februara 2008. u Prištini jednostrano usvojena Deklaracija o nezavisnosti.

Uprkos tome što Kosovo kao državu vidi više od 90 zemalja, ono i dalje nema stolicu u Ujedinjenim nacijama, a sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da su u odnosu na februar 2008, kada su priznanja počela da stižu, geopolitičke okolnosti 2022. godine mnogo nepovoljnije po Prištinu.

Poslednja zemlja koja je priznala Kosovo je Izrael, u septembru 2020. godine. Za 97 država, među kojima su i pet članica Evropske unije – Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija, Kosovo nije država. Odluku o priznavanju nezavisnosti do sada je povuklo 18 zemalja.

Dokle je Kosovo stiglo za 14 godina od kako se 17. februara 2008. "odmetnulo“ od Srbije?

Ograničeni subjektivitet

Profesor međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu u Beogradu Bojan Milisavljević kaže za Kosovo onlajn da ono nije mnogo odmaklo u nameri da se definiše kao država i da u Prištini ne mogu biti mnogo zadovoljni.

"I dalje nedostaju bitni elementi da bi se Kosovo i Metohija moglo nazvati državom. Odnos prema Ujedinjenim nacijama i prema nekim najvažnijim međunarodnim organizacijama ostao je netaknut i dok god je takva situacija ne može da se konstatuje da je Kosovo država, niti nalik državi. Dok god Srbija drži svoju poziciju prema KiM, ono ne može da zaokruži svoju državnost“, navodi Milisavljević.

On, međutim, dodaje da očigledno postoji neka vrsta ograničenog subjektiviteta, priznatog od strane nekih država.

"Odnosi u svetu izmenjeni do neprepoznatljivosti“

Kao nešto što bitno razlikuje aktuelni momenat i 17. februar 2008, profesor Milisavljević ističe značajno drugačije odnose na međunarodnoj sceni.

"U periodu proglašenja nezavisnosti još smo imali pretežno dominaciju SAD, dok danas situacija nije takva. Kao relevantni igrači došle su Rusija i Kina, obe države koje ne priznaju nezavisnost KiM. Ako poredimo 2008. i 2022. godinu, ovo je nepovoljniji geopolitički trenutak za KiM u tom kontekstu“, kaže Milisavljević.

Da međunarodni poredak nije isti u odnosu na 2008. godinu, a što se odražava i na kosovsko pitanje, smatra i Dušan Proroković, načelnik Centra za evroazijske studije Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu.

"Procena zapadnih zemalja 2008. godine bila je pogrešna - da će se taj posao završiti brzo. Da će, sa jedne strane ubedljiva većina članica UN uspostaviti bilateralne odnose sa Prištinom, a sa druge strane, da će se stalnim pritiscima na Srbiju izdejstvovati da se ona saglasi sa prijemom tzv. Republike Kosovo u UN. Nije se ostvarilo ni prvo ni drugo. I oni danas nemaju izlaznu strategiju. SAD i EU i dalje pokušavaju da primene ono što je 2008. bilo definisano kroz Išingerov plan, ali su se okolnosti i relacije u svetu izmenile do neprepoznatljivosti“, kaže Proroković.

Sazreva svest o složenosti situacije

On smatra i da bi SAD i EU, kada bi mogle da vrate vreme unazad, verovatno kosovsko pitanje rešavale na neki drugačiji način, u skladu sa platformom koju je Srbija tada ponudila.

"Šta na Kosovu imamo danas? Imamo masovne migracije albanskog stanovništva ka zapadnim zemljama. Na toj teritoriji ne živi više od 1,2 miliona stanovnika, računajući i Albance i nealbance. Imamo ekonomski zavisnu i izdržavanu strukturu u kojoj je čak 40 odsto sive ekonomije, institucionalno neizgrađen sistem koji je simuliranje poštovanja zakona i procedura i ogroman stepen nezadovoljstva i razočaranosti. Toga 2008. nije bilo. Albanci su verovali da će tim korakom kojim su načinili sebi napraviti mnogo bolje okolnosti za život, što se nije desilo. Ovo političko iscrpljivanje njih umara i to se vidi u svim istraživanjima javnog mnenja, jer im je obećano da će se sve brzo završiti i da će ih Srbija brzo priznati. O tome je govorio i veliki broj albanskih političara, a to nisu dobili. I sada, polako, kod njih sazreva svest da u ovom zamrznutom statusu moraju da ostanu još dugo i da nikakvih pomeranja neće biti“, kaže Proroković.

Za 14 godina Kosovo je, prema oceni analitičara Dragomira Anđelkovića, na spoljnopolitičkom planu postiglo mnogo manje rezultate nego na unutrašnjem.

Na spoljnom planu suočilo se sa otporom Srbije, koju su snažno podržavale Rusija i Kina i koje su nekada možda pružale i veći otpor nego Srbija. Rusija i Kina sprečavaju ulazak Kosova u čitav niz međunarodnih institucija i na tom polju Kosovo je blokirano i ne može da ostvari prevelike rezultate. Niti da uđe u ključnu instituciju kao što su Ujedinjene nacije niti da privuče značajan broj država koje bi ga priznale jer bi to na drugoj strani otvorilo kampanju borbe za povlačenje priznanja. Da je Kosovo u Ujedinjenim nacijama, sa Srbijom niko ne bi pričao. Dok god nije u UN, otvoren je prostor za nekakav dogovor“, kaže Anđelković.

On konstatuje da je Kosovo uz pomoć zapadnih sila na mnogim poljima izgradilo čitav niz institucija i da je njihova priča o državnosti mnogo zaokuženija nego što je bila pre 14 godina. Na ekonomskom planu, dodaje, nisu postigli velike rezultate i sve što imaju kao rezultat zasniva se na stranoj pomoći bez koje ne bi bili u stanju da funkcionišu samostalno.

"Kosovo će biti dotirano dok god Zapad ne reši ovo pitanje na način na koji želi. Kosovo je za njih geopolitički instrument. Onog momenta kada bi ga rešili, odnosili bi se prema Kosovu kao prema čitavom nizu drugih neuspešnih zajednica, prepustili bi ih u većoj meri svojoj sudbini. Sada ih podržavaju jer preko Kosova realizuju svoje geopolitičke interese na Balkanu“, zaključuje Anđelković.

Oslanjanje na Albaniju još jedna iluzuja

Oko toga ko je odgovoran za nezavidne društveno-ekonomske prilike na Kosovu svakodnevno se nadgornjavaju partije na vlasti i u opoziciji, ali malo je diskusija koje iznedre putokaz ka rešenjima.

Dušan Proroković kaže da je tokom celog trajanja komunističke Jugoslavije AP KiM bila "izdržavano područje“, tako što su troškove izdržavanja plaćale ili sve republike ili samo Srbija, zavisno od perioda koji se posmatra i da tu ništa nije moglo da se promeni. Iluzija je, navodi, da su to mogle da promene SAD i EU.

"U ovom trenutku mi ne znamo šta može da bude pokretač kosovske ekonomije. Za vreme kraljevine to je bila "Trepča", za vreme komunizma elektro-energetski sektor, ja danas ne vidim šta je to. Stalno se govori o nekim investicijama, malim i srednjim preduzećima, ali to prosto nije dovoljno da bude pokretač ekonomskih procesa. U ekonomskom pogledu, sudbina Kosova mora da se rešava zajedno sa sudbinom Srbije. Mi smo funkcionisali kao spojeni sistemi i da bi se dugoročno planiralo neko održivo rešenje, mi moramo da funkcionišemo kao spojeni sistemi. Gde će oni da izvoze? Ko će da kupuje robu sa Kosova? Ko će da investira na Kosovo? Logično je da je tu interes Beograda najveći. Ne vidim mogućnost da oni išta od toga rade a da nemaju vrlo tesnu kooperaciju sa Beogradom. To njihovo oslanjanje na Albaniju da bi se ubrzala ekonomska dinamika je još jedna iluzuja koja će se za nekoliko godina pokazati propalim projektom“, smatra Proroković.