Kosovski akademici sa "čarobnim štapom“ za dijalog

Haradinajeva taksa na srpsku robu, svetska pandemija koronavirusa, Kurtijev reciprocitet, kriza EU i sukob spoljnih politika SAD i Nemačke. Svemu ovome zajednički imenitelj je potpuno zaustavljanje dijaloga Srbije i Kosova već skoro dve godine. Hoće li se stvar pomeriti sa mrtve tačke tokom predstojećeg leta pitanje je koje ovih dana opseda sve zainteresovane aktere kosovskog rebusa.

Dva od pet nabrojanih uzroka blokade u komunikaciji Beograda i Prištine nisu više na spisku, otkako je umesto testosteronom nabijenog Aljbina Kurtija u premijersku fotelju pre desetak dana seo dosta smireniji Avdulah Hoti. Kamioni sa srpskim proizvodima konačno sada opet nesmetano prelaze preko administrativnih prelaza i odmah se učinilo da se taj glečer zaleđenih odnosa mrdnuo ka nekom „otopljavanju“.

Rovovi iskopani oko Briselskog dijaloga, međutim, vrlo su duboki i po svemu sudeći biće potrebna prava magija da se pozicije dve strane vidljivije približe. Posebno ako se ima u vidu da su osim takse i reciprociteta ostali otežavajući faktori i dalje prisutni.

EU, Vašington i Berlin - pomoć ili odmaganje

Evropska unija već dugo demonstrira zabrinjavajuću, ponekad i komičnu nemoć u svim aktuelnim poslovima, pa Borelj i Lajčak kada ovih dana pričaju o Kosovu izgledaju kao dva slučajna svata na pogrešnoj svadbi. Pritom bez poklona u rukama. To je Lajčaku uostalom poručio i Tači, javno odbijajući želju da se vidi s njim uopšte.

U međuvremenu, i obaranje ruku između Vašingtona i Berlina po pitanju Kosova dostiglo je razmere pravog malog rata, što dodatno unosi pometnju kod ostalih zainteresovanih učesnika ove priče i uvek prisutnih kibicera. Pandemija, znamo, vreba iz prikrajka i dalje, ali pitanje svih pitanja je, ustvari, ima li negde tog čarobnog štapa da prospe pomenutu magiju i ako ga ima kod koga je.

A odgovor na ovo pitanje možda je prošle nedelje stigao iz Akademije nauka i umetnosti Kosova. Evo i objašnjenja.

Tiho i bez prethodne pompe kosovski akademici predstavili su pre nekoliko dana, baš u vreme obeležavanja godišnjice Rezolucije 1244 i ulaska NATO na Kosovo, dokument u kome su na jednom mestu skupili sve sporazume koji su potpisani u ime Prištine tokom dosadašnjeg dijaloga s Beogradom. Tu se, naravno, nalazi i famozni Briselski sporazum, u okviru koga je, znamo, predviđeno formiranje Zajednice srpskih opština sa izvršnim ovlašćenjima, što je obaveza koja već više od sedam godina nije sprovedena u delo. Sve kosovske vlade koje su se u tom periodu izmenjale pozivaju se na ocenu Ustavnog suda da ovaj dogovor nije u skladu sa ustavnim načelima, uporno žmureći pred činjenicom da su preuzete međunarodne obaveze iznad domaćih zakona.

Posle sedam godina prvi put o ZSO 

I tu dolazimo do poente. Novopostavljeni premijer Hoti je, gle čuda, upravo kosovsku Akademiju izabrao za mesto gde je u prošlu sredu predstavio svoj plan za predstojeći nastavak dijaloga i tamo je dobio neke vrlo interesantne predloge i sugestije. Naime, kako se moglo čuti, akademici su vrlo otvoreno izrekli stav da Kosovo mora da stoji iza preuzetih obaveza iz potpisanih sporazuma, pa i ako se grešilo u njihovom pravljenju, kao i da odstupanje kosovskih vlasti od onoga što su potpisivali šteti ugledu Kosova i urušava mu poziciju u spoljnim odnosima. To u nekom slobodnom prevodu znači i, po prvi put, otvaranje vrata za realizaciju dogovora oko Zajednice srpskih opština. A to opet u sledećem koraku otvara mogućnost za konkretan napredak u tom toliko očekivanom nastavku razgovora prištinskih i beogradskih predstavnika. O ZSO se, treba posebno naglasiti, prvi put na ovaj način govori posle sedam godina otkad je ta obaveza preuzeta potpisivanjem Briselskog sporazuma aprila 2013.

Ovo verovatno nije dovoljno za tvrdnju kako je izvestan brzi dogovor i konačni sporazum Srbije i Kosova o normalizaciji odnosa, ali može da bude dobar pravac i prvi konkretan rezultat posle dugog tapkanja u mestu. Jer sve ono što se do sada od predstavnika kosovske vlasti moglo čuti, kao zvaničan stav i zahtev - o bezuslovnom međusobnom priznavanju, nepovredivosti suvereniteta i ostalim tvrdim željama i pozicijama, sa sve Tačijevim snovima o Preševu i Bujanovcu, ne samo da zvuči detinjasto već izaziva podsmeh i kod sve većeg broja trezvenih i realnih Albanaca u prištinskoj političkoj čaršiji.