Pritisci na Srbiju iz regiona da prizna Kosovo

Tirana - Sastanak vlada Kosova i Albanije
Izvor: GazzetaExpress

Ako se skupe sve regionalne političke epizode koje Srbija doživljava da su subjektivno ili objektivno usmerene protiv nje, one se sada prepoznaju u novom imenitelju regionalnog pritiska.

Pritisak sada ne dolazi direktno iz Brisela ili Vašingtona. Svi veliki igrači su ponovo navukli rukavice. Osim Berlina, koji još, ili tek sad, uživa u otvorenoj demonstraciji grube političke moći. Pritisci su spušteni koji stepenik niže i sada dolaze iz samog regiona – iz Podgorice, Sarajeva, Skoplja, Tirane, Zagreba, Sofije i Prištine.

Tirana, Brisel, Antalija, Beč - niz vremenski kompaktno nanizanih skupova o Zapadnom Balkanu pokazuje da se evropskoj diplomatiji jako žuri negde gde uopšte ne želi da stigne. Cilj je postizanje dugoročnog i stabilnog rešenja, ali sa strane EU to rešenje već postoji, zove se status quo i njegova jedina mana je u tome da odbija da se stabilizuje. Pregovori se tako stalno vraćaju na početak ne bi li svi do zadnjeg uvideli blagodeti post-jugoslovenske arhitekture.

Dok su svi ostali samiti, susreti i pregovori ovog meseca, u širem ili užem formatu, na višem ili nižem nivou bili javno osvešteni događaji, bez nelagoda zbog nedorečenosti i nedoslednosti, samit u Beču u petak 18. juna odskače od takvog modela.  

Skup o migracijama za domaće medije

Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je zamislio svoj susret sa zapadnobalkanskim premijerima skoro inkognito, polutajno, u najnižoj mogućoj javnoj vidljivosti, kamuflirano, kao da ga je sramota.

Sigurno, Balkan za Kurca nije egzotika, on je za njega neposrednija duhovna domovina nego Nemačka ili Francuska. Primedba o sramoti se ne odnosi na to s kim on mora imati posla da bi zadržao privid superiornosti austrijske diplomatske škole dugih istorijskih tradicija. Više na to da je čitav bečki skup održan bez ikakve jasne ideje organizatora šta bi bio njegov fokus. Šta sad nudi Beč u inflatornoj kulturi samita? Koja je specifičnost u odnosu na ostale susrete sa temom Zapadnog Balkana?  

Za austrijske medije nije bilo sumnje - to je bio skup o migracijama. Sastanak ni jednog trenutka nije javno najavljen, osim na sam dan održavanja, i to kao dogovor sa premijerima i ministrima spoljnih poslova dotičnih zemalja - Srbije s Kosovom, Kosovom bez Srbije, Crne Gore, BiH, Severne Makedonije i Albanije - o sprečavanju ilegalne migracije na balkanskoj ruti.  

Ali, da je to zaista bio samit o ilegalnim migracijama, onda gosti na skupovima tog tipa ne bi bili ministri diplomatija, već ministri policije, a uskoro bogami i ministri vojske.

Ako je za medije zemlje domaćina to bio skup o migracijama, a za goste iz državnog vrha i medija politički skup, onda postoje samo tri odgovora. Organizatori su jednima rekli jedno, drugima drugo; organizatori su i jednima i drugima rekli isto, ali je svako čuo samo ono što mu je bilo važno; organizatori nikome nisu rekli ništa.

Kurc: Nema alternative za dijalog Beograda i Prištine

Sudeći po kancelarovoj izjavi o Kosovu, skup je itekako bio politički. Prepričano, Kurc je rekao da se oko statusa Kosova ništa ne pomera, ali da alternative za dijalog Beograda i Prištine svejedno nema, te da u efektu niko s tog područja neće ući u EU dok se dijalog ne okonča na zadovoljavajući način.

To bi bilo jedino novo sa bečke konferencije, jasno arikulisani stav da je sada čitav region postao talac odnosa između Beograda i Prištine. Nije pretnja, Austrija je previše pragmatična da bi to prenela kao pretnju, a ni Kurc nije veliki navijač kosovske samostalnosti. On je naprosto bio medij u kome se u momentu zgusnula sva strateška pamet Evropske unije: kad Zapad nije uspeo da primora Srbiju da prizna Kosovo, sada bi to trebalo da učini sam region ako želi u EU.

Pritisci iz regiona

Ako se skupe sve regionalne političke epizode koje Srbija doživljava da su subjektivno ili objektivno usmerene protiv nje, one se sada prepoznaju u novom imenitelju regionalnog pritiska. Pritisak sada ne dolazi direktno iz Brisela ili Vašingtona. Svi veliki igrači su ponovo navukli rukavice. Osim Berlina, koji još, ili tek sad, uživa u otvorenoj demonstraciji grube političke moći.

Pritisci su spušteni koji stepenik niže i sada dolaze iz samog regiona - iz Podgorice, Sarajeva, Skoplja, Tirane, Zagreba, Sofije i Prištine. Ono što spolja izgleda kao model svi protiv jednog, ustvari je politika proširenja. Ko pomisli mobing, sram ga bilo, to je samo pokušaj regiona da ubrza vlastiti proces EU integracija.

U gornjem nizu nema materijalne greške. Hrvatska i Bugarska su već u EU, i zapravo bi već bilo vreme da se malo opuste kad gledaju na Beograd. Svejedno, Zagreb i Sofija ne posustaju u entuzijazmu kažnjavanja i ostaju deo tog nesmiljenog regionalnog pritiska na Beograd. Razlika je jedino u tome da oni to rade u počasnom statusu, bez naknade, dok su ostali u punom radnom odnosu.

Vojna taktička vežba 

Vojna taktička vežba "Balkanska straža 21", u Novom Selu u Bugarskoj, 31. maja 2021.
Naravno da je vreme odavno sazrelo da se i Srbi zapitaju zašto su aktuelno svi protiv njih, zašto inspirišu toliku negativnu energiju suseda, ali ovo nije tekst o nacionalnim mentalitetima i istorijski stabilizovanim mustrama reagovanja. Samo jedna stvar je sigurna: to nije zbog navodnih srpskih slobodarskih tradicija, zato što su svi narodi, ali baš svi, u vlastitoj percepciji „slobodarski narodi".

Naprotiv, ovo je tekst o tome zašto Hrvatska sa svojim ramponiranim pravosuđem i neefikasnim, delom korumpiranim sudstvom, može da zaustavi otvaranje poglavlja o pravosuđu sa Srbijom. Ili zašto Podgorica, koja je otvorila apsolutno sva poglavlja u pregovorima sa EU i u osam godina zatvorila samo mršava tri, sada odjednom ima isključivi prioritet u konfrontaciji sa Beogradom. Ili o tome zašto premijer prištinskih institucija Aljbin Kurti ne prihvata nikakav pravni kontinuitet, a niko u Evropi se ne usuđuje da mu kaže da je to smrtni greh svake države koja hoće da se zove državom. 

EU se ulenjila, region se dinamično razleteo. Nije mu lako. Od zapadnobalkanskih nacija se sada očekuje odgovor na kumulativne katastrofe - na one koje su nastale u domaćoj produkciji, kao i one koje su u dobroj i lošoj nameri uneli Zapad i EU.

Ja sam za kontinuitet diskontinuiteta

Aljbin Kurti ovih dana putuje po samitima i ostalim internacionalnim susretima i obznanjuje da je pronašao čarobno rešenje koje još  nikome nije palo na pamet, iako je tako jednostavno: ne priznaješ ništa što su potpisivali oni pre tebe. Gurneš sav balast sa pregovaračkog stola, pobacaš sva dokumenta u smeće i sedneš za čisti sto.

Tabula rasa za tabulom, tabula rasa u caputu. Stvar je u tome da to ne ide. Glavna karakteristika državnosti je garancija pravnog kontinuiteta u međunarodnim ugovorima koje su potpisivale prethodne garniture. Ko to ne čini, nije ozbiljna država i u praksi međunarodnog prava se tretira kao otpadnik.

Samostalnost Kosova, čak i kod onih članica EU koje ga priznaju, uvek ima nečeg dramski nameštenog, kao da svi moraju da budu uverljivi u fingiranju, ne bi li se državna suverenost Kosova formirala u performativnom procesu, kad ne može u pravnom.

Ali da bi takva performativna konstrukcija državnosti imala šanse za uspeh, neophodno je da kosovski lideri nastupaju bar minimalno državno. Da priznaju minimum vlastitog kontinuiteta, kad ih već tuđi ne zanima. U praksi, ako je Priština 2013. potpisala Briselski sporazum, on važi sve dok se u istom takvom formatu ne potpiše neki drugi koji ga derogira.

Za EU bi bilo mnogo jednostavnije kada bi Kurti prihvatao, barem deklarativno, princip pravnog kontinuiteta - kad bi pronalazio izgovore za neprimenjivanje Briselskog sporazuma, umesto što otvoreno kaže da ga taj papir ne zanima. Ne mora da bude odgovoran državnik, dovoljno je da igra ulogu odgovornog državnika.

Ali sa Kurtijem Zapad i EU nemaju sreće. On ništa ne igra i ne glumi, on je buldožer koji ide sa skupa na skup i obznanjuje da su svi prethodni dogovori mrtvi. Kanon pravnog kontinuiteta je potpuno bez razloga vezao ruke hrabrima i kreativnima. Pacta non sunt servanda!

Sigurno da to svi vide, ali iz nekog razloga misle da je to samo problem Beograda.

Glavni razlog takve tolerancije čak i nije strah da se sa nekom ozbiljnijom opomenom Kurtiju istovremeno klima čitava arhitektura samostalnog Kosova. Da Zapad uništava vlastito delo ako upozori prištinsku vladu da je prevelika kreativnost u upotrebi državnog prava cirkuska tačka.

Problem u prvom redu više i nisu politike Zapada, već mediji Zapada. Iz njih je kosovskim Albancima dodeljen status najpre žrtve, onda apsolutne žrtve, u daljem razvoju univerzalne žrtve.

Niko nema moralnog prava da univerzalnu žrtvu gnjavi sa finesama državnog prava. Kurti pliva na medijskom talasu univerzalne žrtve. Kurc je na susretu u Beču bio principijelan sa šefom kosovske vlade, rekao mu je da ako počne da pretresa svako slovo u dokumentu, onda ostaje bez dokumenta. Ali u političkoj agendi Aljbina Kurtija, to nije opomena, već nagrada.  

Iako sa svih strana okruženi međunarodnom pažnjom, savetima, kibicerima i šaptačima, balkanski narodi su ustvari ostavljeni da sami reše probleme među sobom.

Zapad i EU su umorni od vlastitog neuspeha na Balkanu. Direktna intervencija im ne pada na pamet, osim ako Beograd ne padne na neku dobrosusedsku provokaciju i krene u vojnu avanturu. Nije ni Rusima do ratovanja. Ako nisu ušli u otvoreni rat za Odesu, zbog koje im se srce cepa, sigurno ne bi zbog srpskih manastira na Kosovu.

Najjeftinije rešenje za sve je u tome da balkanske nacije nauče da se svađaju bez rata. Mogu li to one? Mogu! Shvatile su, savladale bazični program, ugradile par novih funkcija i sjajno im ide.

Piše: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča

uka ili vuk
20. Jun 2021.
kako je dobro da zivis na derzavu bez serba uhh svi amerikanci britanci cg makedonci svi samo bez serba to je poenta da ne vidimo sad ni na tv ohh kakav zivot sve posao kolko hoces rekreacije sport sve ali naj dobra je bez serba nek pricaju iz jagodime nish nas nista ne valja dusmani sta pricaju neprijateli uvek