Anđelković: Marta 1981. palili su konak Pećke patrijaršije jer im je cilj bio Kosovo bez Srba, i danas je isto

Ovog marta obeležava se 40 godina od velikih albanskih demonstracija na Kosovu, koje su već tada 1981. bile deo plana nasilnog odvajanja pokrajine od Srbije. Posebno brutalan nasrtaj na Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu dogodio se 16. marta te godine, kada je zapaljen konak manastira Pećka Patrijaršija, gde su izgorele vredne knjige i ikone.

Nekadašnji predsednik Izvršnog veća Kosova i Metohije i funkcioner SPS Zoran Anđelković u razgovoru za Kosovo Onlajn ističe da, kada se govori o stradanju Srba i etničkom čišćenju kojem su decenijama izloženi, javnost u Srbiji obično podrazumeva 1999. godinu i pogrom iz 2004. ali taj proces započeo je mnogo ranije, u vreme bivše SFRJ, pa i pre toga.

Kakva su vaša sećanja na događaje iz marta 1981. godine, o kojima se govori ovih dana, na koji način to možemo da povežemo sa kasnijim dešavanjima, naročito sa  pogromom iz 2004?

Tada sam bio predsednik omladine u Varvarinu. Imali smo susrete bratskih opština, a među tim opštinama bila je i Suva Reka. Ljudi iz Suve Reke nisu krili ni tada da hoće "Kosovo republiku“. Mi pričamo samo o 1999. godini, ali ne treba zaboraviti 1981. i 1968. ili 1971.

Ustavnim amandmanima iz 1971. godine i Ustavom iz 1974. Srbija je postala nedefinisana tvorevina. Već te 1981. Srbija nije imala nikakve ustavne nadležnosti nad pokrajinom Kosovo i Metohija. KiM je formalno pripadala Republici Srbiji, bila deo teritorije Srbije, ali pokrajinske institucije u Prištini su imale nadležnosti. Policija je bila pokrajinska, nije bila republička, obrazovanje je bilo po programu i zakonima pokrajinske skupštine. Osim vojske, koja je bila na nivou Jugoslavije, sve druge institucije, Ustavni sud, Vrhovni sud, Predsedništvo Kosova... Bile su samostalne. Osim što nije imalo status republike i pravo na samoopredeljenje Kosovo je 1981. godine imalo sve.

I pored toga imali smo te užasne demonstracije gde su oni tražili „Kosovo republiku“. Ali nije to bila glavna stvar. Glavna stvar je bila zastrašivnje nealbanskog življa. Te demonstracije su imale poruku – vama ovde mesto nije. Vi morate sa Kosova i Metohije da odete.

Kako se to sve videlo na terenu?

Dešavali su se napadi na srpska domaćinstva, napadi na Srbe. Srbi su ostajali bez posla. Tada je inaugurusan princip 7:1. Ako se na fakultet upiše sedam Albanaca na albanskoj nastavi, može samo jedan da pohađa srpsku nastavu. Naravno, da bi sve ovo prpethodno imalo efekta moralo je da se napadne na SPC, odnosno na verske objekte.

Zato to nije nikakvo iznenađenje da su napali Pećku Patrijaršiju kao simbol SPC, kao nešto što je vezivno tkivo svih pravoslavaca. Kad govorimo i o 2004. godini i svim tim rušenjima, nikako da pomenemo da to rušenje nije krenulo 2004. godine, već je krenulo u toj Jugoslaviji, u tadašnjoj nedefinisanoj Srbiji. Napravljena je Srbija po meri Hrvatske i Slovenije, koja treba da bude zatočenik Jugoslavije, a ne da bude samostalna država.

Zato je za mene taj napad na Pećku Patrijaršiju bio simbol proterivanja i zastrašivanja svih pravoslavaca i svih Srba na Kosovu i Metohiji, i pokazatelj cilja, a to je etnički čisto Kosovo. To je zapravo bio glavni cilj.

Događaji koji su usledili potvrdili su da je namera Albanaca nasilno odvajanje iz sastava Srbije. Da li je tadašnje komunisticko rukovodstvo u Beogradu to shvatalo i da li je reagovalo na pravi način?

Sve do 1986. godine i dolaska Slobodana Miloševića rukovodstvo u Beogradu je bilo zatočenik jugoslovenskog rukovodstva. Svako ko bi podigao glavu, a oni su to znali, i govorio o pravu Srba na Kosovu i o pravu Srbije da bude celovita, znao je da neće imati više političku budućnost. Jedni su to radili iz svojih karijerističkih ambicija ili čuvanja fotelje, a sa druge strane oni koji su želeli da se u to upuste, da to pitanje otvore, odmah su proglašavani kao nacionalisti na jugoslovenskom nivou. Oni su sklanjani, postajali su manjina. Kao što su bili manjina i oni koji su bili protiv ustavnih amandmana 1971. a posebno oni koji su bili protiv Ustava iz 1974. Ti pojedinci su čak i sa fakulteta sklanjani kao profesori. Jednostavno nisu više bili društveno aktivni. Nisu postojali. Nije ih niko uvažavao, sklanjali su se od njih. Bili su izopšteni iz društva.

Mogu da imam malo razumevanja prema tadašnjim funkcionerima, zato što znamo svi kakav je otpor bio prema Miloševiću odmah kada je došao na mesto predsednika Centralnog komiteta 1986. Ja sam tad postao član Predsedništva Centralnog komiteta, imao sam 27 godina.

Koliko je Milošević uticao na dalja dešavanja u vezi s Kosovom?

Jedan od prvih sastanaka je bio zajednički, Predsedništvo komiteta Kosova i Saveza komunista Srbije nedaleko od Prištine. Već je postojala kritična masa i već je postojalo toliko neizdrživo za Srbe na Kosmetu da su oni počeli da se samoorganizuju. Mislim da su videli i neku vrstu zabrinutosti i želje rukovodstva u Beogradu i Miloševića da stanu u odbranu prava tih ljudi da žive u miru i da žive normalno, a naročito je bio važan taj pokret oko vraćanja Srbiji ingerencija na celom prostoru.

Da bi se to ostvarilo Milošević je objektivno morao da uđe u sukob i sa značajnim delom partijskih funkcionera, koji su 70-ih i 80-ih godina bili na funkcijama u Beogradu. Od jednog i drugog Stambolića, i svih drugih koji su godinama obavljali važne političke funkcije i u Srbiji i u federaciji. Jedan broj tih ljudi, stao je na stranu Miloševića – general Nikola Ljubičić, general Petar Gračanin, koji je kasnije jedno vreme bio i predsednik Predsedništva.

Ta Miloševićeva aktivnost je rezultirala da rudari siđu u rudnik i neće da izađu zato što Srbija hoće da menja Ustav. A Srbija nije mogla da promeni Ustav, jer da bi to uradila morali su da glasaju poslanici, ili delegati kako su se zvali, u pokrajinskim skupštinama na Kosovu i u Vojvodini. Uža Srbija je imala dva tutora, a treći je bio na nivou federacije. Savladati sva tri tutora, bez borbe, bez sukoba, bez rata, to su bile tantalove muke. Bila je jedna ozbiljna politička borba i to ni Milošević ne bi mogao, bez obzira na njegovu želju, da nije bilo velikog pokreta naroda i stvaranja te kritičke atmosfere. Srbi sa Kosova su odlučili ili da odu iz pokrajine ili da se izbore za svoje pravo da ravnopravno žive u svojoj državi. Da imaju pravo da budu Srbi i na Kosovu, a ne samo u užoj Srbiji, kako se tada to zvalo.

Taj period, bez obzira kako ga proglašavali,  i neki govorili da je to bio nedemokratski režim, da smo mi tvrdokorni komunisti, je bio period najveće reforme koja je u Istočnoj Evropi sprovedena krajem 80-tih godina. Ovde je urađena istorijska reforma koja je tada stvorila jedinstvenu Srbiju i sačuvala najveći deo zemlje.

Mi sada ne pominjemo Vojvodinu. Ali ništa blaža situacija nije bila u Vojvodini kada je reč o autonomašima. To nisu bili autonomaši, to su isto bili vojvođanski separatisti.

Albanski političari su u prvo vreme 1981. osudili demonstracije. Znamo da je Mahmut Bakali posle bio član stranke Ramuša Haradinaja... Koliko su albanski komunisti na Kosovu zapravo podržavali ekstremiste i kakve su se sve zloupotrebe od strane Albanaca tada događale?

Navešću vam jedan primer. Godine 1998. zvao sam da uđu u Izvršno veće Kosova moje drugare, omladince koji su tamo bili predsednici omladine Kosova, članovi Predsedništva omladine Jugoslavije. Razgovarali smo i oni kažu - mi smo levičari ali mi nećemo protiv većine našeg naroda. I da će deliti sudbinu većine svog naroda. Oni su s jedne strane, kad dođu u Beograd, osuđivali takva dela, ali nisu hteli da se suprotstave značajnom delu albanske populacije koja je imala podršku iz Albanije, za proterivanje i etničko čišćenje na Kosovu, i za traženje mehanizma kako tiho da se prazni prostor od nealbanskog življa.

Čak i ti komunisti koji su osuđivali ovakve zločine, nisu preduzimali dovoljnu političku akciju niti su se dovoljno borili protiv toga jer su smatrali da tako gube političku podršku u svom nacionalnom prostoru, u albanskoj nacionalnoj zajednici. To su stravični pritisci, a nije imao ko da stane iza njih. I u Beogradu nije imao ko da stane iza njih. Milošević je stao iza Rahmana Morine i njegove supruge Bube. Kada su rudari sišli u rudnik tražili su da Rahman Morina podnese odstavku. Ovde na Predseništvu SFRJ Rahmanu su nudili da bira, da bude ambasador gde hoće, samo da podnese ostavku, da se zadovolje rudari. I tako je bilo stalno – da se zadovolje štrajkači, da se zadovolje demonstranti. I onda su se i ti albanski političari, koji su možda i bili Jugosloveni i želeli su zajednički život, kada su videli da nemaju u Beogradu podršku, povlačili i branili svoju poziciju.

Sećam se na jednom Centralnom komitetu je bila rasprava o situaciji na Kosovu i Metohiji. I Kolj Široka, koji je dugo godina bio visoki funkcioner, izađe za govornicu i kaže - „tamo gde nema Srba, nemamo nikakvih problema“. On nije ni svestan bio šta je rekao. Ja sam izašao tada kao omladinac za govornicu u rekao: “Jeste, u Glogovcu nema nikakvih problema. Tamo gde ste proterali Srbe, nema nikakvih problema“.

Ali oni su u to verovali. Remetilački faktor su Srbi i njih treba proterati sa prostora Kosmeta.

Mnogi i danas odgovornost za pobunu 1981. godine prebacuju na Albaniju i Envera Hodžu. Koja je  uloga Albanije zapravo bila u svemu?

Ne bih ja tako rekao. U Albaniji je u to vreme bio Enver Hodža i Albanci sa Kosova su znali da njima nije budućnost Albanija. Najveći deo studenata na demonstracijama 1981. pa i 90-tih  godina, nije bio sa prostora KiM, ali ni iz Albanije, već su bili iz Makedonije, iz Crne Gore. Oni su bili najradikalniji,  jer nisu imali porodice na Kosovu, došli su tu i borili su se za veliku Albaniju. Ali nije njima bila izbor tadašnja Albanija, već ideja Prizrenske lige o stvaranju velike Albanije. Oni su bili protiv Envera Hodže.

Značajnije uključivanje Albanije, u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu, na prostoru KiM je krenulo 90-tih godina u vreme Beriše. On je bio taj koji je taj točak prokrenuo. U optužnicama u Hagu protiv Hašima Tačija i ostalih, pominje se Albanija i logori u toj zemlji 1998. godine. Ti logori su formirani prethodne godine, kada su bile velike demonstracije u Albaniji, zbog pada tzv. piramidalnih štednji i velike pljačke. Ali nisu tada opljačkane samoposluge i prodavnice prehrambene robe, nego su opljačkali magacine sa oružjem. Država je podstakla pobunu, kako bi se kinesko naoružanje, koje je Enver Hodža kupovao od Kineza, privatnim kanalima doturilo na Kosovo za OVK. To je urađeno kako država Albanija ne bi zvanično bila optužena da je organizovala i predala naoružanje OVK. To je smišljena akcija i potpuno sam siguran da ona ne bi mogla da bude organizovana samo od strane Beriše i albanskog rukovodstva, bez ozbiljne pomoći važnih međunarodnih centara  moći.

Još tada su Albanci sa Kosova tražili ujedinjenje sa Albanijom. Vidimo da se i ovih dana ponovo aktuelizuje to pitanje. Da li je to realna ideja i kakav odgovor države Srbije treba očekivati?

Ideja „velike Albanije“ aktuelna je od Prizrenske lige. Najveći albanski univerzitet je bio u Prištini, a ne u Tirani. Ideja o stvaranju „velike Albanije“ te 81. godine je više promovisana u Prištini i na teritgoriji Jugoslavije, nego u Albaniji. Enver Hodža se plašio Albanaca sa Kosova, jer je to za njega bilo prereformsko i prekapitalističko, prozapadno društvo. Njemu takva situacija nije odgovarala. To je bio zatvoren diktatorski komunistički sistem u odnosu na liberalni komunizam u Jugoslaviji i na KiM. Zato je i stvarao sve one bunkere prema Jugoslaviji i prema KiM. Nisu Albanci sa Kosova bežali u Albaniju, nego su Albanci iz Albanije bežali na Kosovo i Metohiju.

Kako su te 1981. reagovale tadašnje velike svetske sile na događaje na Kosovu? Videli smo kasnije da su Albanci imali jake lobiste u SAD.

To je bilo unutrašnje pitanje Jugoslavije, zato što je to bila velika i moćna država. U to vreme jedan od najznačajnijih faktora u Pokretu nesvrstanih. Za svet je to tog trenutka bio prelazni period i prolazna tačka, tako da reakcija iz sveta nije bilo. Mi sad to posmatramo, kako reaguje Brisel, kako Amerika. Tada je Jugoslavija ipak bila jedna ozbiljna država, sa više od 20 miliona stanovnika, ekonomski razvijena, poštovana u svetu. To je bilo tek nepunih godinu dana od smrti Josipa Broza Tita. Javnih eksponiranja u svetu nije bilo, ali se iza zavese radilo na razbijanju Jugoslavije.