Mitić: Za 78 dana NATO agresije na Kosovu sam lično video 192 civilne žrtve bombardovanja

Na Kosovu sam video 192 civilne žrtve za vreme NATO bombardovanja. Mnogi od njih potpuno raskomadani, ugljenisana tela, decu, starce, ljude koji su spavali, deca koja su se igrala na terenima… Stradali su potpuno nevini. Ta slika mi je i dan danas urezana, kaže u intervjuu za Kosovo onlajn naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić, koji je kao dopisnik Frans presa izveštavao sa Kosova za vreme bombardovanja 1999.

Jedini novinar nekog zapadnog medija koji je sa Kosova izveštavao svih 78 dana koliko je trajala agresija, i kome je to kao 25-godišnjaku bio prvi novinarski posao, kaže da je nedeljama unazad pre 24. marta bilo jasno da će doći do NATO agresije. Kako se priseća, bilo je izuzetno napeto, puno nervoze i provokacija u Prištini, da bi neposredno pred početak napada Nato aviona sve utihnulo.

Kako je izgledao sam 24. mart 1999. godine na Kosovu i dani koji su usledili?

Kada je pala prva bomba u okolini Prištine nastala je prilično haotična situacija. Te prve noći policija je praktično pretresala hotel Grand u kojem je bila većina novinara u tom trenutku, kao i svakog novinara, s obzirom na to da su dobili informacije da su se neki od kolega, pod znacima navoda, bavili nekim drugim stvarima, a ne samo izveštavanjem. Odnosno, da su navodno slali poruke i da su bili neka vrsta lokatora i ukazivali na to gde se nalaze položaji vojske i policije. Sutradan je stiglo naređenje iz Beograda iz Ministarstva informisanja da bi svi novinari koji rade za medije iz zemalja NATO morali da napuste Kosovo i Metohiju. Iako sam radio kao dopisnik agencije Frans pres, odlučio sam da se prikrijem par sati uprkos toj naredbi i uprkos zahtevu moje redakcije iz Beograda.

Sačekao sam da svi odu i došao u medija centar i rekao da hoću da ostanem i da ne mogu da me isteraju sa KiM, odnosno da mogu silom, ali da sigurno neću otići sam jer hoću da ostanem i da izveštavam. To je bio moj prvi novinarski posao, imao sam svega 25 godina i za mene je to bio ne samo veliki izazov već dužnost i prema svom narodu i prema mojoj porodici. Već prvih par dana sam se uverio da je to bila dobra odluka. Uprkos haosu koji je zavladao uspevao sam malo po malo da dobijam sve više informacija i da izveštavam o onome što se događa ne samo u Prištini već i van nje.

Koja su danas vaša najupečatljivija sećanja?

Situacija je bila dramatična jer je s jedne strane NATO bombardovao, a s druge su pripadnici OVK u koordinaciji sa NATO, kao neka vrsta NATO pešadije napadali položaje naše vojske i policije. Nešto kasnije situacija se stabilizovala, ali ono što mi je ostalo kao najupečatljivije su nevine žrtve NATO agresije. Lično sam izbrojao i video 192 civilne žrtve, mnogi od njih potpuno raskomadani, ugljenisana tela, decu, starce, ljude koji su spavali, deca koja su se igrala na terenima, ljude koji su vozili automobile… Stradali su potpuno nevini. Ta slika mi je i dan danas urezana. Kao i slika otpora koji su naša vojska, policija i naš narod na KiM i šire u ostatku Srbije pokazali tokom agresije i naravno sve ono što je bilo vezano za moje izveštavanja tokom bombardovanja na KiM. Dakle, rekao bih, na desetine vesti koje su bile apsolutno eksluzivne u tom trenutku na svetskom nivou i koje su prikazale jednu potpuno drugačiju, alternativnu sliku, drugačiji narativ od onoga što se plasiralo iz Brisela.

Iz ugla novinara koji je bio neposredan svedok događajima, kako su izgledale svakodnevne informacije koje su stizale iz zapadnih medija, a u kojima je bilo mnogo laži u vezi sa agresijom NATO na SRJ?

Moja prednost je bila to što sam bio dopisnik agencije Frans pres, jedne od vodećih svetskih agencija koja je imala svoj prodor u zapadnom informativnom ekosistemu. Kao dopisnik AFP imao sam mogućnost da se praktično svaka moja vest plasira vrlo brzo svuda u svetu i sa određenim pečatom koji je davao autoritet agencije na zapadu i generalno u svetu. To mi je davalo prednost u odnosu na, recimo, situaciju u kojoj bi bio da sam radio za Tanjug ili za neki naš medij. Zahvaljući tome uspeo sam da razotkrijem niz lažnih vesti koje su plasirane kako iz NATO, tako i od strane lidera kosovskih Albanaca, što političkih, što lidera OVK. Na primer, prva velika lažna vest na koju sam ukazao bila je pet, šest dana od početka bombardovanja - da je Ibrahim Rugova ranjen. Uspeo sam da dođem do njega.

Zajedno sa još nekoliko kolega grčkih novinara, koji su tada još uvek bili tu došao sam do njegove kuće i napravili smo razgovor sa njim što je odjeknulo ne samo u Srbiji, nego i u čitavom svetu jer se ukazalo da postoje razne lažne vesti. Demantovao sam i informaciju koju je plasirao Hašim Tači a koju je prenela nemačka agencija DPA, a zatim preuzeo i portparol Stejt departmenta Džejms Rubin, da se na stadionu u Prištini nalazi kamp sa zatvorenih 100.000 Albanaca. Hotel Grand u kom sam bio smešten nalazi se na svega tri minuta od stadiona. U roku od pola sata otišla je vest da tamo ne samo da nije bilo nikoga već da nije bilo nikakvih tragova da je nekoga bilo nedeljama unazad. Kada su se pojavile glasine da je nestao Adem Demaći koji je bio politički lider OVK, našli smo ga kako kupuje na pijaci u Prištini. Politički lider OVK u sred bombardovanja tokom kojeg se Srbi navodno spremaju da izvrše genocid nad Albancima kupuje, mislim, brokoli. Napravili smo razgovor i intervju koji je isto tako odjeknuo u svetu.

Postojao je čitav niz lažnih vesti koje sam uspevao da demantujem. Jako je važno što su moje informacije i opisi događaja bili autentični. Nikada niko nije uspeo da ih demantuje i potpuno su se razlikovali od informacija, odnosno snimaka, koje je plasirao NATO - onih slika aviona, slika iz kokpitova kako gađaju određene ciljeve. Ono o čemu sam ja izveštavao bila je realna slika na terenu i bila je potpuno drugačija od one koje je NATO pokušavao da plasira. 

Poučeni iskustvima iz vremena napada NATO na SRJ, kao i onim iz kasnijih ratova, u Iraku, Libiji, Siriji, kako danas u vreme rata u Ukrajini razdvojiti informaciju od laži i propagande?

Velika razlika između izveštavanja na KiM 1999. i onoga što se danas dešava u Ukrajini je činjenica da sam ja tada bio jedini novinar nekog zapadnog medija koji je tamo bio svih 78 dana. Bilo je veoma malo informacija sa KiM. Danas iz Ukrajine stiže bezbroj infomacija. Većina toga je deo onoga što nazivamo strateška komunikacija, odnosno vrlo kontorlisane vesti s jedne i s druge strane usmerene, naravno, na ubeđivanje javnog mnenja. Vrlo malo toga su klasična izveštavanja i rekao bih da postoji jedna kakofonija raznih snimaka. 1999. postojali su mobilni telefoni ali nisu mogli da snimaju, kamere su bile drugačije, jednostavno bilo je jako teško zabeležiti sve ono što se dešava iako postoje određeni tragovi. Danas imate toliko puno snimaka, mnogi od njih pokazali su se potpuno lažnim. Ne samo sa terena, nego uopšte o onome što se dešava.

Koje su najvažnije paralele između napada NATO na Srbiju iz 1999. i današnjeg napada Rusije na Ukrajinu?

NATO je 1999. izvršio agresiju na SRJ prvi put zaobilazeći Savet bezbednosti UN i kršeći međunarodno pravo i time praktično otvorio Pandorinu kutiju za sve ono što se dešavalo kasnije. Dakle, počinje taj prvi zločin nad međunarodnim pravom, zločin i nad svima nama i to je, rekao bih, ključna razlika. Drugo, to je  bila agresija 19 najmoćnijih članica ubedljivo najmoćnije alijanse u tom trenutku na svetu. NATO protiv jedne države koja nije ugrožavala nijednu od tih članica i to je bio rat protiv jedne države od 10 miliona ljudi, vođen sa par hiljada metara visine, dakle jedna bezobzirna agresija u kojoj je ova druga strana imala vrlo malo šanse da se odbrani, iako je to herojski na kraju i u velikoj meri uspela da uradi. Čini mi se da su to neke glavne karakteristike. I tada, kao i sada, postojao je veliki medijski rat, propagandni rat koji je i te kako bio važan. Naravno, potpuno su drugačije bile okolnosti jer je NATO agresija izvršena na vrhuncu svetskog unipolarnog poretka kojem su dominarale SAD i jednostavno bilo je jako malo mogućnosti za drugu stranu da prikaže svoju istinu. Danas su stvari ipak malo drugačije, iako opet imamo dominaciju tog zapadnog narativa o ratu u Ukrajini. Postoji i druga strana, ne samo ruska, već i kineska vizija, pogled, na ono šta se dešava u Ukrajini, imamo i pogled i iz arapskih zemalja koji je potpuno drugačiji od zapadnog. Stvari su se u tom smislu dosta promenile.

Značajan deo novinarskog rada posvetili ste Kosovu. Na koji način će, po vama, aktuelna svetska dešavanja imati uticaj na rasplet kosovskog pitanja?

Ukoliko bi Zapad bio privržen onome o čemu govore poslednjih nekoliko nedelja, a to je poštovanje međunarodnog prava, teritorijalnog integriteta i suvereniteta, o čemu nikad više nismo slušali, Zapad odnosno zemlje NATO i zemlje EU trebalo bi da ispoštuju teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije kad je u pitanju KiM. To bi bila jedina ispravna stvar nakon svih ovih hiljada i hiljada poziva na poštovanje međunarodnog prava poslednjih nekoliko nedelja. Da li će se to dogoditi? Naravno da ne, zato što za Srbiju, odnosno za KiM ne važe pravila i ne važi međunarodno pravo. Slučaj Kosova je za EU i NATO takozvani jedinstven slučaj, to je slučaj na koji ne može da se primeni poštovanje teritorijalnog integriteta po nekim njihovim kriterijumima koji su apsolutno neprihvatljivi i nerealni. Oni su  u to pokušali da ubede i sebe i druge. Neke zemlje su uspeli da ubede, većinu sveta nisu. Nažalost, očekujem da će se nastaviti pritisci na Srbiju i to je dokaz licemerja Zapada u ovom slučaju, jer ne samo da se neće poštovati teritorijalni integritet Srbije kao što se traži da se poštuje teritorijalni integritet Ukrajine, već će se tražiti način da se ubrza taj proces po kojem bi Srbija legalizovala i legitimisala najpre NATO bombardovanje a zatim i podršku Evropske unije i NATO u koordinaciji procesa proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine.

Šta iz današnje perspektive 24. mart 1999. godine predstavlja za Srbe, šta za Albance, a šta za međunarodnu zajednicu i svetski poredak?

Za Srbe, za Srbiju, to je svakako jedan od natragičnijih datuma u istoriji. Ali rekao bih i dan koji nas podseća na to koliko je važno da Srbija ostane vojno neutralna zemlja, da ne uđe u NATO i koliko je važno da Srbija nikada ne odustane od KiM. Žrtve koje su pale zbog te odbrane KiM u sastavu Srbije su ogromne i u ljudskim životima i u raznim vrstama patnji i poniženja koje smo doživeli i tada i koje doživljavamo i dan danas. To je jedan dan koji je tragičan, ali isto i jedan dan na koji moramo da budemo ponosni zbog načina na koji se naš narod odbranio i branio od te NATO agresije. Za kosovske Albance to je dan slavlja. Sećam se poslednje pres konferencije Ibrahima Rugove, dva ili tri dan pre početka bombardovanja u sedištu njegove partije, kada je rekao da se nada da će uskoro početi NATO bombardovanje kojem bi se Srbija vratila u Srednji vek. Nije mu se do kraja ispunila ta želja, iako su bili na dobrom putu, ali kosovski Albanci su možda tada dobili, oni što oni kažu, slobodu, ali državu nisu dobili što je bila njihova politička težnja. Nisu je dobili ni tada, nisu je dobili ni nakon 2008. godine. Vidimo da i dan danas ne uspevaju da dođu do tog cilja. Za Zapad, to je trenutak vrhunca unipolarne moći kada se Zapad osetio svemoćnim i u mogućnosti da u potpunosti prekrši međunarodno pravo, da napravi jedan presedan koji mu se i te kako vratio kao bumerang i koji mu se dan danas vraća.

Za Rusiju i Kinu bombardovanje, agresija NATO 1999. je predstavljala veliki šamar, otrežnjujući šamar. Na čelo Rusije svega nekoliko meseci nakon NATO agresije na vlast je došao, na mesto predsednika, Vladimir Putin, nakon čega Rusija nikada više nije bila ista, niti će ikada biti. Kini je traumatično bombardovanje kineske ambsade u Beogradu praktično služilo bukvalno kao alarm za to da kinesko-američki odnosi više nikada ne mogu da budu isti i da Kina ne sme više da bude samo ekonomski tigar, već da mora da bude i veliki svetski, i politički i diplomatski i bezbednosni igrač. Rekao bih da je današnja politika Si Đinpinga u velikoj meri podstaknuta i dešavanjima iz 1999. godine. Vidimo da je kineska politika prema Kosovu sve snažnija u podršci odbrani teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije na KiM.