Tihomir Stanić: U Pećkoj patrijaršiji sam počeo da pišem ćirilicom

Tihomir Stanić
Izvor: Kosovo Online

Proslavljeni glumac Tihomir Stanić otkrio nam je da je na Kosovo prvi put došao tek 1995. godine, kada je snimao seriju “Kraj dinastije Obrenović”, sa svojom partnerkom u filmu glumicom Ljiljanom Blagojević. U velikom intervjuu za Kosovo Onlajn Stanić je govorio i o svom glumačkom pozivu, ali i o odrastanju u Podkozarju, nadomak zloglasnog logora Jasenovac, što je kasnije postala njegova opsesija i tema zbog koje je ušao u producentske vode.

Ali krenimo redom. Prvi dolazak na Kosovo...

“Osećanje nekog stida i fascinacija u Pećkoj patrijaršiji, u Dečanima, to je na mene delovalo tako čudno. Na primer desilo se baš u Pećkoj patrijaršiji, deca su nas čekala da delimo autograme i Ljilja mi kaže - šta se ti foliraš, otkad ti pišeš ćirilicom? Ja kažem, molim! Tada sam počeo da pišem ćirilicu, i dan danas se potpisujem i pišem ćirilicom, ali baš tu podsvesno uopšte nisam znao, nisam to namerno uradio. E od tada sam bio mnogo puta i od tada deci pričam o Kosovu”, rekao je Stanić, koga ćerke kad god krene na Kosovo pitaju: “Tata, pa kad ćemo mi?”.

Kakvi su utisci iz Dečana i Gračanice?

 “U Dečanima, kad sam video to prvi put, shvatio sam da je istorija čovečanstva gore odslikana i da onaj ko ume da tumači i čita, može saznati, a onaj ko ne ume, može osetiti. Sve, samo pogledom na te svodove, od tog trenutka kad sam video dolazim jako često. Radio sam predstavu pre nekoliko godina u Narodnom pozorištu u Gračanici, i tu se isto vidi kako prođe brzo život i vreme. I vidim koliko sam mlađi bio i koristim svaku priliku i kad me pozovu i kad me ne pozovu da dođem ” nastavlja Stanić.

“Otkad sam video Gračanicu, manastir, pričam kao da su na freskama tim, moji najbliži rođaci naslikani, prepoznajem te likove i te ljude i osećam veliku bliskost sa ljudima koji ovde žive, pogotovu što znam, a znam, jer niko ne zna, osim ljudi koji tu žive, niko ne zna kako se tu živi, mi ne možemo pretpostaviti. Ja znam jer slušam ljude i njihove priče i mislim da bilo koja vlast ili bilo koja uprava državna i bilo ko, ko razmišlja o Kosovu  mora pre svega dobro da sluša, šta mu poručuju i govore ljudi koji tu žive, koji su ostali da tu žive, imaju nameru tu da žive i svesni su svih svojih problema”.

Na poziv Centra za kulturu “Sava Dečanac” u Leposaviću, Stanić se odmah odazvao da dođe i otvori tradicionalni Festival domaćeg filma, koji je otvoren projekcijom filma “Delirijum Tremens” u kome on igra glavnu ulogu, kako kaže “pitao sam se da li je ovaj film pogodan, jer je već bio na televiziji, ali ni jednog časa nisam razmišljao ništa drugo, čak sam i svadbu danas zanemario da bi stigao tu”.

Tim povodom Stanić je ispričao “jednu čudnu priču”.

“Bila je ona akcija “Mala matura  - veliko srce”, dete naše, ima tome 15 godina, dođe iz škole i kaže, "mama, tata ja sam prihvatila da jedna devojčica dođe kod nas sa Kosova iz Štrpca". Bilo je neverovatno koliko se malo ljudi prijavilo da prihvati decu, da bi to zataškali nastavnici su vodili decu svojoj kući. Tih dana je bila neka razmena sa Turskom, tu su svi uzeli decu, valjda da mogu u razmeni da idu tamo na letovanje, to me tako potreslo i porazilo. Tada se videlo koliko su ljudi postali nekako neosetljivi ili ih se ne tiče, ne znam. Ne znam, šta o tome da mislim”.

Koliko su vam uloge koje ste odigrali davale ili oduzimale?

“Samo sam dobio. Svakom ulogom čovek dobije. Prvo ste suočeni s nekim tekstom, čim je zaslužio da se igra u pozorištu on već ima neku vrednost. U tom tekstu se pojavljuju razni likovi i razne sudbine koje su zanimljive, za koje ne biste čuli, ni znali da se niste s tim tekstom suočili. U tom samom procesu vi srećete isto tako zanimljive ljude, kolege, koje su isto suočeni sa istim tekstom, nekim drugim sudbinama koje tumače. Onda u procesu savlađivanja tog teksta, čovek nekako uloži sve što ima, i ruke i noge i oči i boju očiju i gest i pokret i boju glasa i emociju koju ima. To jeste jedno beskrajno bogatstvo”.

Osvrćući se na premijeru filma Dane Budisavljević "Dnevnik Diane Budisavljević" nedavno u Beogradu, Stanić je rekao da je nekoliko puta plakao gledajući ga.

"U Hrvatskoj postoje podele na desne i leve, na jedne koji veličaju ustaše i druge koji se poistovećuju s partizanima, ali Danino iskustvo je da između tih podela postoji jedan divan čaroban svet. Dana tim filmom putuje kroz Hrvatsku, imao je već 20.000 gledalaca i kaže da između ta dva suprostavljena sveta postoji divan i čaroban svet u koji samo treba zakoračiti. E sad ljudi i u životu iz ko zna kojih razloga držeći se svojih podela ne zakorače u taj divan prostor između podela. Kao što je između života i smrti jedan tren, ali je to jedno bogatstvo života, tako i u tim ulogama koje mi glumci igramo to je bogatstvo života. Ali kad čovek to ne prihvati kao teret i obavezu, kao sredstvo za zarađivanje novca koji će se potrošiti na neke banalne stvari u kojoj god meri ga imamo. Kada čovek odustane od te trke za novcem i kad u profesiji bilo kojoj ne traži samo taj materijalni deo, u ovoj našoj profesiji je tada najveći rudnik sreće i bogatstva.

Šta dobijate od glume?                            

“Sve što čovek parama treba da obezbedi ja to dobijem svojom profesijom. Dobijem kostim, našminkaju me, dobijem pažnju, publiku, svetlo na sebe, to je jedna tako divna profesija”.       

Ko vam je glumački uzor?

 “Čitao sam jednu knjigu, monografiju koju je napisala Gordana Gadžić, glumica koja se udala za Ivicu Vidovića i otišla devedesetih godina da živi sa njim u Hrvatsku u Zagrebu. Ivica je preminuo pre 7,8 godina. Poslednju ulogu je igrao u filmu “Top je bio vreo", a ja sam kao producent tog filma insistirao kod reditelja da nađemo ulugu za Ivicu Vidovića, zato što je on moj glumački idol. Mislim da je on jedan od najvećih glumaca bivše Jugoslavije. Sad u toj monografiji ima podatak i činjenica da je njegova karijera stala u Hrvatskoj zbog ratnog stanja i nacionalističke euforije".

“Listajući tu monografiju, pre nego što mu je iz razno raznih razloga stala karijera, šta je sve on odigrao u pozorištu to je ogroman broj uloga velikih značajnih, to me uzbudilo i ja sam odigrao veliki broj uloga i nekoliko puta sam prekidao da se bavim glumom, radio nešto drugo ili me mrzelo da igram u pozorištu, gledajući njegovu biografiju, poželim ponovo da igram i shvatim, da je Boga mi, greh  odustati ili prekinuti, ako vam je već Bog dao talenat”.

U vašoj glumačkoj karijeri igrali ste bezbroj istorijski poznatih ličnosti iz sveta politike, književnosti, prosvete… Da li postoji neka ličnost koju biste igrali, po sopstvenom izboru?

 “Kao glumac nemam nikakve ambicije, da bi voleo da igram ovo ili ono, ponekad pomislim kako treba osvetliti neke ljude koje smo zaboravili. Kako se treba odužiti nekim ljudima koje smo potpuno zaboravili. Imam jedan primer, odličan, kad sam bio mlad glumac dobio sam ulogu Save Mrkalja u seriji Vuk Karadžić i nisam znao ko je Sava Mrkalj. Reditelj Đorđe Kadijević mi kaže Mrkalj je stvorio azbuku, on je rodonačelnik srpske azbuke, istorija ga je zapostavila, zanemarila, njega je mitropolit Stratimirović zatvorio u ludnicu, njega su smatrali prevratnikom i on se morao odreći toga. Sad ćemo mi u ovoj seriji pratiti uz sudbinu Vuka Karadžića i sudbinu Save Mrkalja, tako da sam ja dobio veliku ulogu u budućnosti”.

 

Produkcija ili gluma?

U produkciju sam ušao da bih se osposobio da snimim film o Jasenovcu. Moja opsesija i tema je Jasenovac. Nadam se da ću i o Ivi Andriću snimiti seriju, već sam snimio jedan televizijski film. Hoću da napravim neku seriju o Ivi Andriću koja bi izašla u svet, koja bi mogla da bude prikazana i na drugim televizijama, a ne samo na našem govornom području. On je dobio nobelovu nagradu i preveden je na tolike jezike, ali čitalačke publike je u odnosu na ukupnu populaciju sve manje, zbog tehnologije, zbog drugog načina života. To nekako osećam kao dužnost da uradim.