Alarm za Kosovo: Ignorisati Albance, poštovati Srbiju

Bivši državni sekretar SAD Lorens Iglberger, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane SAD Piter Rodman i donedavni savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Bolton, napisali su 31. januara 2008. autorski tekst za Vašington Tajms. Prištinski portal Periscopi preveo je ovaj tekst, a Kosovo Online ga prenosi kako bi videli na koji način je o Kosovu neposredno pre proglašenja nezavisnosti razmišaljao sveže smenjeni Trampov savetnik Bolton.

Bušova administracija je nagovestila da je spremna da prizna jednostranu nezavisnost koju su Albanci proglasili na Kosovu, pokrajini Srbije koja je pod upravom UN-a i vojnom kontrolom NATO-a od 1999.

Takva deklaracija o [nezavisnosti] mogla bi se desiti u februaru. Američko priznanje bilo bi uz protivljenje Srbije, bez nagodbe između Srbije i kosovskih Albanaca i bez izmena Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom se potvrđuje suverenitet Srbije nad Kosovom garantovanjem suštinske autonomije.

Američko priznanje može uslediti posle priznanja nekih drugih članica Evropske unije, koje su bile pod snažnim diplomatskim pritiskom Vašingtona, mada su neke države EU i zemlje van Evrope rekle da neće podržali takvu akciju.

Pokušaj nametanja rešenja Srbiji predstavljao bi direktan izazov Ruskoj Federaciji, koja se protivi bilo kakvom sporazumu o Kosovu koji Beograd ne bi prihvatio.

Verujemo da nametnuto rešenjep o pitanju Kosova u pokušaju podele suverene teritorije Srbije bez njene saglasnosti nije u interesu Sjedinjenih Država. Pretpostavka američke politike - da bi samo devet godina relativnog mira na Kosovu bilo dovoljno da Srbija i Rusija i promene svoje pozicije u viševekovnom sukobu - pokazala se krajnje naivna.

Smatramo da bi američka politika o Kosovu trebalo odmah da bude preispitana i tražimo od Bušove administracije da jasno stavi do znanja da neće priznati nezavisnost Kosova, što bi obeshrabrilo kosovske Albance da preduzmu ovaj korak.

Trenutna američka politika počiva na neubedljivom uverenju da je Kosovo "jedinstven slučaj" i da neće predstavljati presedan za ostale problematične. Naravno, svaki sukob ima svoje jedinstvene karakteristike. Međutim, etničke i verske manjine u drugim zemljama već pokazuju znake praćenja primera Kosova. Ovo uključuje albanske zajednice u susednim oblastima južne Srbije, Crne Gore i posebno Makedonije, kao i srpski deo Bosne i Hercegovine.

Priznavanje nezavisnosti Kosova bez pristanka Srbije postavilo bi ogroman presedan i sa nepredvidivim posledicama za mnoge druge regione sveta. Kosovski model već je naveden od strane pristalica baskijskog separatističkog pokreta i Turaka na Severnom Kipru. Ni Savet bezbednosti, kao ni bilo koji drugi međunarodni organ, nema moć ili ovlašćenja da nameće promene granica bilo koje države.

Možda je najviše uznemirujući aspekt takve politike njeno nepoštovanje protivljenja Rusije. U čemu god da se SAD ne slažu s Moskvom u vezi drugih pitanja, a ima ih toliko mnogo, ne bi trebalo izazivati nepotrebnu krizu u američko-ruskim odnosima. Postoje hitna pitanja na kojima SAD treba da radi sa Rusijom, uključujući iranske nuklearne ciljeve i nuklearne kapacitete Severne Koreje. Ta saradnja bila bi prekinuta američkim akcijama za neutralisanje legitimne zabrinutosti Moskve oko Kosova.

Ako SAD priznaju Kosovo, pasivnost Moskve ne može se uzeti zdravo za gotovo. Rusija je bila slaba 1999, kao i njena protivljenja. Danas bi bilo nerazumno ignorisati rusku spremnost i sposobnost da pomogne Srbiji. Da li je za Sjedinjene Države ovaj manje važan slučaj vredan rasipanja značajnog političkog kapitala sa Rusijom?

Naša politika prema Kosovu teško da je manje problematična i za naše prijatelje i saveznike u Evropi. Dok se neke evropske zemlje, posebno članice EU, mogu osećati primoranim da se ujedine u priznavanju nezavisnosti Kosova, neke od ovih država to bi učinile nevoljno, jednostavno zbog nefleksibilnosti i upornosti Vašingtona. Kao i SAD, ni Evropa ne bi imala koristi od konfrontacije sa Rusijom koja se može izbeći.

Čak i ako se Kosovo proglasi nezavisnom državom, ono će ostati nefunkcionalna država i izolovano područje međunarodne zajednice na neodređeno vreme. Korupcija i organizovani kriminal su rasprostranjeni. Ekonomija je, ako se ostavi po strani međunarodna pomoć i kriminalna aktivnost, nestabilna. Vladavina zakona, integritet sudova, zaštita ljudi i imovine i drugi preduslovi za državu praktično ne postoje. Iako se ovi neuspesi često pripisuju nedefinisanom statusu Kosova, jednostrano proglašenje nezavisnosti koju bi neke države da priznaju, a veliki broj ne, teško da će promeniti ove činjenice.

Rezultat bi bio "novi zamrznuti sukob", sa statusom Kosova i dalje nerešenim. Rizik od ponovnog nasilja ometao bi razvoj Kosova. Štaviše, povećane tenzije mogu zahtevati pojačano prisustvo SAD na Kosovu, što ne možemo priuštiti zbog drugih obaveza.

Srbija je učinila velike korake u demokratskom razvoju i ekonomskoj revitalizaciji od pada režima Slobodana Miloševića. Trenutna politika u vezi sa Kosovom rizikuje potpuni preokret ovih gigantskih koraka. Prisiljena da bira između međunarodnog partnerstva sa Zapadom i zaštite teritorijalnog suvereniteta i ustava, neizvesno je šta će Srbija izabrati.

Trenutni pozitivni trend može se suzbiti političkim radikalizmom i unutrašnjom destabilizacijom. Odnosi Srbije sa zemljama koje priznaju Kosovo mogu biti narušeni. Srbija će se neizbežno približiti Rusiji kao jedinom zaštitiniku.

Ne potcenjujemo složenost i težinu kosovskog pitanja, niti predlažemo da status kvo traje u nedogled. Kao i kod drugih delikatnih pitanja, i stabilni sporazumi moraju biti rezultat pregovora i kompromisa. Takav rezultat podriva obećanje SAD kosovskim Albancima da će njihovi zahtevi biti ispunjeni ako ostanu nepokolebljivi iako sa Beogradom nije postignut nikakav dogovor. Takvo obećanje ne može biti opravdano namerom, koju zagovornici nezavisnosti često čuju da albansko „strpljenje“ nestaje i da se nezavisnost mora odmah proglasiti. Ovo nije ništa drugo nego udovoljavanje pred pretnjama nasiljem.

Preispitivanje američke politike prema Kosovu odavno kasni. Nadamo se da se rizična politika koja može postati opasan međunarodni presedan može preokrenuti ako preispitivanje počne odmah. U međuvremenu je neophodno da se ne preduzimaju užurbane mere koje bi ovaj mali problem pretvorile u veliki problem.