Dijalog u briselskom ćorsokaku, Kurti u bunkeru, a Lajčaku stao sat

MIroslav Lajčak
Izvor: GazzetaExpress

“Krajnje je vreme za pravi napredak u dijalogu”. U kategoriji “izjava godine”, ova Lajčakova izrečena pre nepunih 48 sati u Briselu zauzela je naprečac mesto u samom vrhu aktuelne evropske političke misli. I samo zbog činjenice da do kraja 2021. ima više od mesec dana, pa samim tim i dovoljno vremena za slične zaključke EU eksperata, treba ostaviti mogućnost za neku još “težu” poruku.

Ima ona čuvena replika u “Maratonci trče počasni krug”, kad Milutin Topalović, u izvođenju maestralnog Pavla Vuisića, razgovara sa Bilijem Pitonom, koga isto tako genijalno igra Zoran Radmilović. “Laki je malo nervozan, Pantelija je umro”, kaže značajno Topalović. A, Piton na to kao zaprepašćeno odgovara: “Ajde?”.

Ko je gledao zna o čemu se radi. E, upravo ta Radmilovićeva grimasa i komentar neodoljivo se nadovezuju na gorepomenutu izjavu opunomoćenog evropskog posrednika između Beograda i Prištine. Jer, uveliko je priča o dijalogu izašla iz okvira logike i nekih uobičajenih političkih principa, i preselila se na teren parodije, farse i lošeg vica.

Lajčak je svoj najnoviji stav o “krajnjem vremenu” izrekao posle celog dana praznog sastančenja i još jednog propalog pokušaja da za istim stolom okupi Petra Petkovića i Besnika Bisljimija. Prištinska delegacija nema nameru da priča o preuzetim obavezama u osam i po godina starom Briselskom sporazumu i Lajčak je na kraju opet samo slegao ramenima. Gosti su otišli na spavanje, a slovački diplomata je uzeo mobilni telefon i tvitnuo svoju rezolutnu misao.

Ali, zar nisu upravo Miroslav Lajčak i njegove kolege iz briselske birokratije samo dan, dva pre dolaska predstavnika Beograda i Prištine u Brisel najavili da će ovoga puta konačno da se razgovara o primeni već postignutih sporazuma? Zar nisu mesecima unazad ponavljali mantru da se postignuti dogovori moraju sprovesti u delo? Srpsku stranu, naravno, primarno zanima realizacija Zajednice srpskih opština, i još se nadamo da je među briselskim činovnicima ostao neko ko drži do dostojanstva i onih starih, dobrih običaja, koji kažu da moraš da stojiš iza onoga što si garantovao.

Da budemo, ipak, sasvim otvoreni, Aljbin Kurti je, uporedo sa EU porukama, iz Prištine svih ovih meseci unazad promptno slao svoje odgovore, pre svega onaj da mu ne pada na pamet da se bavi obavezama iz sporazuma koji su potpisivali Tači, Mustafa i Hoti. Ima Kurti i jako opravdanje. Ne dozvoljavaju mu, kaže, Ustav i Ustavni sud. I ko je onda kriv Lajčaku? Sat mu je stao, “krajnje vreme” odavno prošlo, ali nema veze, on propisuje pravila koja krši, pa može da odredi i produžetke. Možda i novu utakmicu. O penalima, za sada, nema reči.

Ali stvari su oko dijaloga više nego jasne. Prištinu priča ne zanima, ne žele da se bilo šta dogovora. I tu je početak i kraj. Jer kad imate dijalog onda se valjda podrazumeva da ste spremni da saslušate stranu preko puta. Pa ponešto čak i da uvažite, ako postoji dovoljno argumenata. Ma jok. To jednostavno nije u planu Albanaca, a Brisel do sada samo tercira u tom horu prištinskog odbijanja, tvrdih stavova i zahteva prema Beogradu.

Albanci imaju listu želja i imaju još prilično jaku spoljnu logistiku za to. Zanima ih isključivo da Srbija popusti pod njihovim ucenama i prihvati sve zahteve. Pre svega onaj o priznanju Kosova, a onda i da se srpska strana odrekne ZSO, a samim tim i Srba na Kosovu, manastira, Kosovske bitke i sve istorije. Uz to, podrazumeva se da Beograd prihvati i sve optužbe za genocid, ratnu odštetu, pa i ono Kurtijevo o Srbiji kao nacističkoj Nemačkoj. To je suština.  

Nezrelost i nadobudnost svojstvena samo tinejdžerima, glavna je karakteristika današnje političke elite u Prištini. To vide u Vašingtonu, Berlinu, Londonu… Ali, kao da im je to i bila ideja. Teg o nogama Srbije i stalna tenzija. Ta sudbina ovog dela Balkana odavno je napisana.

U međuvremenu, posle fijaska na lokalnim izborima, Kurti sada gazi po tankom ledu, ali ne pokazuje da je u stanju da promeni ploču. Iako su među brojnim kosovskim Albancima, a posebno na Zapadu, nakon skidanja sa scene Tačija i ratnih komandanata, velike nade polagane u lidera Samoopredeljenja, ispostavlja se sve vidljivije da on neće biti taj čovek koji je sposoban za velika dela.

Tragično zaglavljen u sopstvenom mentalnom bunkeru, oblepljenom crveno-crnim posterima Envera Hodže, Adema Demaćija i mapama "velike Albanije", Aljbin Kurti kao da nije u stanju da sagleda koliko brzo trči ka provaliji. Politički protivnici ga na to upozoravaju, ali samo mu još jače raspaljuju sujetu. I on svoju “istorijsku misiju” sprovodi do kraja.

A šta radi Evropa? Ona sve to uglavnom gleda nemo. Ogrezla u najgore licemerje. Na površinu su izašle sve mane i nedostaci tog glomaznog i atrofiranog sistema EU. Šta ustvari žele sa Zapadnim Balkanom? Da nas sve ovako zajedno mrcvare još 10, 20, 50 godina? Toplo, hladno. Od jednog sastanka do drugog samita. Od Brda kod Kranja do Briona. Preko Berlina i Beča. Uz čaj i londonske štanglice.

A, da čitava stvar bude bizarnija, sve mogu da reše jednim potezom. U jednom danu. Vrlo prosto.

Da su iskreni u nameri da pomognu i dovoljno spremni da vide gde je problem, ljudima u Briselu jasno bi bilo da je jedino rešenje brzo proširenje na ovaj preostali deo Balkana, koji stoji još kao crna rupa Evrope. Naravno, bez svih ovih pristupnih zavrzlama, klastera, poglavlja, mrštenja i filozofiranja. Kao Bugarska i Rumunija što su ušli. Dobar dan, dobar dan.

Jednim potezom umirili bi tako tenzije od Skoplja, preko Prištine, Beograda, Podgorice do Sarajeva. Makar njihov najveći deo. Ostalo bi se rešavalo posle lagano, u hodu. Što bi rekao Lajčak, krajnje je vreme.

Ali ne. Nema volje, nema ni dobrih namera. Ima samo foliranja, sebičluka, želje za dominacijom i iskorišćavanjem tuđih slabosti. I kad je već tako, sreća što su dovoljno bahati i neoprezni da to pokazuju vrlo otvoreno. Pa je sve manje onih koji i dalje žive u uverenju da “EU nema alternativu” i da je to “obećani raj”. Postoji život i izvan EU. I to sasvim dobar.

I tu dolazimo do vrlo bitnog momenta. Aleksandar Vučić, Edi Rama i Zoran Zaev su priču o EU razumeli.

“Otvoreni Balkan” je odlična izlazna varijanta iz ovog ćorsokaka za Beograd, Tiranu i Skoplje, ali i u slučaju sve izvesnije propasti Briselskog dijaloga, i za Prištinu.

Jer otvaranjem granica, direktnom komunikacijom i slobodnim protokom ljudi i poslova Albanci i Srbi će smanjiti međusobnu napetost. Kada ljudi s obe strane, a posebno na Kosovu, shvate da je bolje da imaju mogućnost da bez stega putuju u Niš, Novi Sad i Beograd, da tamo mogu da nađu posao, njima će to da bude sve privlačnija ideja. Pa dok nas EU ne prihvati biće nam sasvim u redu i ovde u lokalu.

A do tada samo razgovor, pa i ovaj ovakav u Briselu. Preko Lajčaka. Bolje je od svakog sukoba i ratnog stanja, koje neki kao da dozivaju. Valjda smo toliko naučili, da više ne nasedamo na te priče o “krajnjem vremenu”.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn