Esad-paša i Otvoreni Balkan 

Esad-paša Toptani, lider Albanaca s početka 20. veka i veliki prijatelj Srbije, imao je istančan osećaj za liderstvo u teškim vremenima. Znao je da u svetskim lomovima jednom malom narodu najviše i najpre može da pomogne prvi komšija, a ne neko ko je daleko, makar bio i najjači na svetu.

Neumorno je gradio veze sa Srbijom, sa njenom vladom je u Nišu sklopio sporazum o savezništvu u prvim danima Velikog rata, a srpskoj vojsci je kasnije omogućio da prođe kroz Albaniju i povuče se iz okupirane Srbije čime je sačuvao desetine hiljada života naših vojnika i civila. Sahranjen je, po sopstvenoj želji, među srpskim vojnicima na groblju u Bulonjskoj šumi. Ostala je kao spomen njegova vizija da mali narodi mogu da opstanu u teškim vremenima jedino ako među sobom imaju mostove, da kao susedi lako i brzo mogu da se ispomognu. Bila je to neka vrsta "Otvorenog Balkana" od pre sto i više godina, ali suština sa današnjim potomkom je manje-više ista.
 
Ovaj novi "Otvoreni Balkan", srpsko-makedonsko-albanski, na sreću neće se pretvarati u vojni savez, ali u vreme velike krize izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu, pokazuje da je dostojan sledbenik ideja Esad Paše, Nikole Pašića i njihovih savremenika. U senci događaja u Ukrajini, skrila se najava Aleksandra Vučića da će Albanija biti prva koja će dobiti pravo da uveze pšenicu iz Srbije, u kojoj je izvoz odnedavno zabranjen. Da, baš Albanija, a ne neko drugi iz reda za uvoz hrane koji se otegao pred vratima Srbije i njenim viškovima. 

Nema ljutnje, stvar je vrlo jednostavna. Albanija je uz Makedoniju još pre dve i po godine prihvatila poziv Vučića i Srbije da zajedno grade malo, balkansko, komšijsko ekonomsko savezništvo. I Vučića u Beogradu i Edija Ramu u Albaniji psovali su zbog te pružene ruke, jednog su optuživali da otvara vrata Velikoj Albaniji, a drugog da dopušta Veliku Srbiju. I u Evropi su se podsmevali ovom savezu, podmetali mu nogu i obeshrabrivali ostale na Balkanu da mu se pridruže. Ali pokazalo se da je "Otvoreni Balkan“ proradio i mnogo pre 1. januara 2023, kada ova slobodna ekonomska zona treba da počne da funkcioniše. Ukrajinska kriza učinila je da cene hrane odu u nebesa, da se nestašice momentalno pojave, a da trka za zalihama podseti na nedavnu svetsku otimačinu o respiratore i maske. 

U danima krize pokazuje se koliko su partnerstva važna, a još više da li su istinska. Pod pritiskom sankcija, Rusija je, na primer, munjevito zabranila izvoz žita zemljama Evro-azijske ekonomske zajednice, dakle svojim najbližim saveznicima sa kojima je pokušala da pravi jeftinu kopiju Evropske unije. Taj savez se, dakle, pokazao kao neodrživ, kao promašaj. Baš kao i odbrambeni savez ODKB, kada je na jermenske zahteve za pomoć u ratu sa Azerbejdžanom, Moskva odgovarala oštrim saopštenjima i kuraženjem sa distance. 

S druge strane, davanje prioriteta Albaniji, a ne nekoj drugoj zemlji iz okruženja, prilikom uvoza žita iz Srbije, pokazuje da je "Otvoreni Balkan" zdrav savez, da itekako ima budućnost. Srbija i Albanija su partneri, uložili su mnogo u to, pa čak i rizik da njihovi lideri kod kuće budu proglašeni za izdajnike, što se i dešavalo. Ako savez "radi" u kriznom trenutku, onda za njega nema zebnje kada su vremena mirna. Crna Gora i BiH nisu u "Otvorenom Balkanu", imaju svoje razloge za to, iako ne naročito ubedljive, svode se na političko gunđanje. Ali ove dve zemlje su tek usred krize shvatile da nemaju sistem državnih rezervi, da se tržišne zalihe hrane i nafte broje danima, što znači da pod hitno moraju u kupovinu, i to u situaciji kada se izvoznici, poput Srbije, "zatvaraju" prema spolja, štiteći svoje rezerve. I svoje partnere, razume se. 

Ovo nije zluradost prema komšijama, ovo je samo podsećanje da biti nečiji partner znači preuzeti neke obaveze, ali da ne biti nečiji partner obično znači preuzeti rizik. Naročito kada je reč o susedima. 

Vladimir Zelenski uporno, iz dana u dan traži od Amerike da se uključi u njegov rat sa Rusijom, ali ta podrška ne dolazi. Sa druge strane, njegove komšije – Poljaci, Slovaci, Rumuni i Mađari raširenih ruku primaju milione izbeglih Ukrajinaca, pružaju im dom i utehu u najtežem trenutku u njihovom životu. Ove ukrajinske komšije jesu u NATO, ali njihova pomoć je pre svega komšijska. Ona prva sa kojom možete da računate. 

Krize su već postale takozvana "nova normalnost". Izlazeći iz jedne krize svet automatski ulazi u novu. Kako je pandemija kovida-19 jenjavala, rasli su poremećaji na tržištu zbog rasta inflacije, a usred toga Putin je napao Ukrajinu. Prirodno je da očekujemo da će posle ukrajinske krize uslediti neka, sada sasvim nevidljiva, pometnja koja će ponovo uzdrmati svet. Ne možemo da ih predupredimo, ali biće dovoljno da za njih budemo pripremljeni. Jedan od "kišobrana" mora da bude regionalno povezivanje na Balkanu. Male države bi se načekale vakcina iz EU ili globalnog programa "Kovaks", da im komšijska Srbija nije poslala prvu pomoć, da vakcinišu makar svoje zdravstvene radnike na prvoj liniji borbe. "Otvoreni Balkan" radi i pre nego što je zvanično "otvoren", makar i kroz prioritetni izvoz žita iz Srbije u Albaniju. Sutra će, možda, ta linija podrške da ide u drugom smeru, kada Albanija ili Severna Makedonija budu u prilici da pomognu Srbiji, to je suština novog balkanskog ekonomskog saveza. Zašto da ove tri zemlje ne postanu korisnici, pa i vlasnici niškog centra za vanredne i humanitarne situacije, jer je rusko prisustvo u njemu posle agresije na Ukrajinu postalo bespredmetno? Helikopter ili avion iz Niša će mnogo brže reagovati na požare ili saobraćajne nesreće u Albaniji i u Severnoj Makedoniji nego što će to da uradi neka NATO-baza u Italiji ili Grčkoj.
 
Plemenito nasleđe Esad-paše i njegova zdrava vizija življa je nego ikada ranije. "Otvoreni Balkan" je verzija te vizije za 21. vek, ali suština je ista. Kada dođe nevolja, prvi koji će priteći u pomoć je dobar komšija. Često će to biti i jedina pomoć. Da bi se to ostvarilo, ruka prijateljstva mora da se pruži mnogo pre nego što nevolja zakuca na vrata. Onako kako su to uradili Vučić, Rama i Zoran Zaev.  

Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost