Kako su lekovi za decu stigli u Prištinu, iz Verone preko Beograda

Hteo sam da podelim sa vama jednu priču, nažalost istinitu, o pomoći koja je stigla na Kosovo i Metohiju i koja je mogla biti veoma opasna za one koji su je primili, da se samo otkrilo ko je bio pošiljlac. Zato u ovoj kratkoj, ali jakoj priči, neću spominjati imena ljudi koji su bili deo ove akcije.

Sve je počelo pre oko mesec dana. Jedan prijatelj me zove i kaže: "Imam jednu italijansku organizaciju iz Verone, kojoj treba pomoć da pošalje neke pakete na Kosovo“. Kažem mu da im da moj kontakt pa ćemo videti da li se nešto može učiniti.

Uspevam da se čujem sa tim udruženjem, koje neću da imenujem iz razloga koji ćete razumeti, i odmah shvatam ozbiljnost problema. Deci iz albanskih porodica na Kosovu hitno su potrebni lekovi za srce. Situacija je ozbiljna, jer to italijansko udruženje nije u mogućnosti da pošalje bilo šta zbog blokade koju je nametnuo koronavirus. Kažem im da ću pokušati da saznam više, ali i da neće biti lako.

Uspevam da se čujem sa generalnim konzulatima Republike Srbije u Milanu i Trstu, od kojih dobijam dobre vesti - ako nađem nekoga ko može da ponese pakete sa sobom u Beograd, oni će se pobrinuti o birokratskom delu, ukratko oko dokumenata i dozvola.

Pomislim - odlično. Ali ko bi mogao da ih preveze do Beograda? Setim se u tom momentu gospodina V.T. i kako bih mogao njega da zamolim za pomoć. V.T. je osoba koja je takođe bila blokirana dugo u Italiji zbog virusa ali sam baš tih dana, uz pomoć drugih ljudi i naših ustanova u Italiji, uspeo da mu pomognem oko dokumenata za evakuaciju iz Italije i da mu nađem prevoz za Srbiju. 

Prihvata, iako malo zabrinut, jer se plašio da će imati problema sa vozačem ako bi ovaj saznao šta nosi u torbi. Međutim, i ovde je sve išlo u pravom smeru, vozač se složio da lekovi treba da stignu na odredište.

Našli smo način da lekovi iz Verone stignu u Beograd, ali od Beograda do Prištine, Đakovice, Kline i drugih mesta dug je put.

Kontaktiram g-đu S.M iz Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju, objašnjavam joj problem i oni pristaju da nam pomognu. Jedna sanitetska kola tih dana kreću iz Beograda za Kosmet, ako treba pričekaće. Znači, sve je u redu? Problem rešen? Ne, nikako.

V.T. uspeva da stigne do Beograda i da isporuči lekove ljudima koji bi ih prevezli do Kosova i Metohije, ali ovde počinje prava drama. Osoba koja mora da preuzme lekove na Kosmetu i dostavi ih albanskim porodicama je takođe Albanac, a sanitetski prevoz je srpski. Za njega bi primanje lekova moglo da znači probleme sa takozvanom "Vladom Republike Kosovo". Šta činiti?

Pa, blizu Prištine pronalazimo srpskog dobrovoljca koji prima lekove i direktno ih isporučuje albanskom dečku, koji tako sa sebe skida teret mogućih problema sa komšijama, tzv. ”vlastima Kosova” itd. Znači, sređeno nekako i ovo.

I šta sada? Gde je sledeći problem? Onima koji poznaju situaciju na Kosovu i Metohiji, sigurno je već sve jasno. Ne smemo pomenuti, bar ne previše detaljno, imena i prezimena primalaca pomoći, jer ta albanska deca i njihove porodice rizikuju živote ako bi to saznali njihovi sunarodnici i takozvana "vlada" koju čine bivši teroristi.

Hiljade Albanaca na Kosmetu i dalje se leči u srpskim bolnicama u okupiranoj pokrajini, kao i u centralnoj Srbiji, ali i to moraju da kriju zbog straha da će ih maltretirati, isključiti iz društva i izbegavati, lišiti svih prava ili će čak rizikovati i da budu ubijeni.

To je prava istina i priča o takozvanom nezavisnom Kosovu, ovo je "život" koji mnogi Zapadni eksponenti nazivaju "avangardom", koji definišu takozvano Kosovo kao “demokratsko društvo gde je suživot normalna pojava i gde se poštuje multikulturalizam”.

Odbijam da se pomirim da činjenicom da postoje mesta, koje su mnogi priznali na državnom nivou, a koja su pritom optužena za najbrutalnija krivična dela kao što su otmice, krađa i trgovina ljudskim organima, ubistva dece i staraca, gde se ide protiv svojih sugrađana, čak i kada su iste nacionalnosti, samo zbog toga što su prihvatili pomoć onih koji se moraju smatrati neprijateljima, pa i onda kada pomažu.

Sve to da bi se opravdala mržnja i svi zločini koje su u prošlosti počinili oni ljudi koje danas na tzv. Kosovu i u Evropi mnogi nazivaju "ekselencijama“.

Piše: Dejan Kusalo, poverenik za humanitarna pitanja i pitanja vezana za Kosovo i Metohiju Saveza Srba u Italiji i predsednik Humanitarne organizacije "Koreni" iz Verone