Kosovska igra propuštenih šansi

Tomislav Momirović
Izvor: Facebook

Dugo očekivani sastanak predsednika Srbije Aleksandra Vučića s liderima kosovskih Albanaca u Vašingtonu predmet burnih rasprava i velikih očekivanja, završio je u ćorsokaku porukama Hašima Tačija i Avdulaha Hotija da nemaju nameru da se na njemu pojave. Odlukom da ne idu na sastanak od kojeg je Ričard Grenel, izaslanik predsednika SAD, imao velika očekivanja, suočiće se sa žestokim komplikovanjem unutrašnjih prilika na Kosovu i možda novim izborima.

U svakom slučaju, ovo će delegitimizovati kosovske lidere za pregovore pod kapom Evropske unije i ako se stanje ne raspetlja u narednih nekoliko meseci osvanuće im jesen bremenita nevoljama, a pregovori će se opet otegnuti unedogled. Tajming poslednjih dešavanja budi sumnju da smo opet poligon za igranje velikih, a ni nama, ni Albancima s Kosova ne ide u prilog odlaganje pregovora i svi gubimo nemogućnošću da postignemo neko konačno ili makar održivo rešenje.

Možda je sada trenutak da svi postavimo sebi pitanje: Ko nama uopšte daje pravo da se bavimo Kosovom, da preispitujemo preambulu Ustava, Lazarevu kletvu i zavet junaka? Svaki Srbin ima pravo da se odredi prema Kosovu, može da ga smatra moralnim, etničkim i etičkim pranačelom, ali može i da smatra mlinskim kamenom oko vrata, mitomanskim ciljem oko čijeg smo osvajanja (i zadržavanja) izgubili desetine hiljada mladih života i milijarde dinara. I za sve to vreme, nismo čak nijednim poštenim auto-putem uspeli da spojimo Beograd i Prištinu. Verovatno će svaki građanin imati priliku da se na nekom budućem referendumu odredi na ovaj način prema kosovskoj dilemi, ali moramo da budemo svesni i toga da ni tada rezultat neće biti jednostavan, niti će budućnost pokrajine time biti rešena.

Pre dve godine, kada su me novinari pitali da na papir stavim svoja promišljanja, oko kosovskog problema, prvo mi je na um palo pitanje: Dokle možemo sebi da dozvolimo da vodimo tihi (ili hladni) rat s tako značajnim ekonomskim partnerima kakvi su kosovski Albanci? Kao biznismenu, poslovnom čoveku čija porodična kompanija zavisi od otvorenosti granica i rasta kupovne moći u regionu, bila mi je strana svaka mogućnost getoizacije, ali su baš taj put izabrale vlasti u Prištini i u svojoj nemoći da konstruktivno priđu rešavanju otvorenih pitanja, uvele su zabranu uvoza robe iz Srbije. Koga su ciljali tim potezom? Koga je trebalo primorati na ustupke? Srbiju?

Naša država je pretrpela milionske gubitke, ali u sveukupnom izvozu “kosovski” deo čini nekih tri odsto. Nesumnjivo je da su u najvećem problemu bili proizvođači prehrambenih proizvoda, naftnih prerađevina, farmaceutskih proizvoda i građevinskih materijala. Ali i veliki broj kosovskih proizvođača našao se u neobranom grožđu bez srpskih sirovina, mašina i komponenti. Bilo je načina da roba iz Srbije nađe put do polica kosovskih radnji i čim je ukinuta taksa u iznosu od 100 odsto na robu poreklom iz Srbije i Bosne i Hercegovine, posao je ponovo krenuo. Ne punim kapacitetom, zbog pandemije, ali za nepuna dva meseca srpska privreda je na kosovsko tržište plasirala robu vrednu 42 miliona evra, čime je praktično uspela da obnovi gotovo polovinu nekadašnjeg plasmana iz istog perioda 2018. godine. Znatan broj privrednika iz Srbije obnovio je veze sa svojim kupcima na Kosovu: samo u aprilu na Kosovo je proizvode plasirala 441 kompanija i preduzetnik, najvećim delom mikro i mala preduzeća.

Interesantno je da i Aleksandar Vučić 2020. i Zoran Đinđić 2003. godine slično vide Kosovo i često citiram Đinđićevu rečenicu: “Kosovo nam je problem, ne možemo da zatvaramo oči pred realnošću”, koja kao da provejava kroz Vučićeva obraćanja domaćoj javnosti.

Kada bismo Kosovo posmatrali kao priliku, ne kao problem, što bi Amerikanci rekli “business opportunity”, stvorili bismo sebi ne samo jaku poziciju, već i temelje za svaku buduću raspravu o status pokrajine. Dve milijarde evra godišnje samo od doznaka dijaspore uđe u Kosovo. Primera radi, ako zidaju kuće i uzmu cigle i cement iz Srbije, užinaju “plazmu” ili “smoki” i zaliju “hajnekenom” proizvedenim u Zaječaru, to je scenario koji svaka vlast u Beogradu mora da omogući. Nije ekonomija, odnosno otvorenost granica i zaustavljanje negativne kampanje prema srpskoj robi jedino na čemu mora da insistira Beograd. Jednako, ako ne i važnije, jeste očuvanje mira i stabilnosti, zaštićeni položaj srpske manjine i, naravno, procesuiranje ratnih zločinaca. Ratni zločini i sudbina nestalih su obaveze koje vlasti u Prištini i Beogradu moraju da ispune i time doprinesu približavanju Albanaca i Srba na Kosovu, dve trenutno najudaljenije etničke grupe u globalnim okvirima.

Ekonomija i biznis ne mogu bez dijaloga, ne mogu da se realizuju, a da se ljudi ne vide i dogovore. Za to je potrebno sesti za sto i na ravnopravnim osnovama napraviti dogovor. Samo kroz čist račun možemo da napravimo od Kosovske Mitrovice i severa Kosova stabilnu ekonomsku zajednicu, most između centralne Srbije i ostatka Kosova, a ne geto ograđen bodljivakom žicom, mržnjom i podozrenjem prema komšijama.

Bez obzira na ishod vašingtonskih razgovora, moji prijatelji i kumovi na Kosovu nastaviće tamo da žive, a moja porodica i ja ići ćemo u posete, na venčanja i krštenja. Ono što smo oružjem vratili u sastav Srbije 1913. godine i proteklih 107 godina na razne načina pokušavali da integrišemo, sada se nalazi na raskrsnici. Imamo odgovornost prema budućim generacijama da probamo da krenemo novim putem.

Piše: Tomislav Momirović, direktor i vlasnik kompanije “Mona hoteli”