Mir nam nije poklonjen, pobedili smo na bojištu

Nikola Selaković
Izvor: Ministarstvo spoljnih poslova

Građani Srbije imaju sasvim opravdane razloge da ovaj praznik obeležavaju kao Dan pobede, jer mir je skupo plaćen životima naših vojnika i civila.

Na današnji dan 1918. godine okončano je najveće krvoproliće u dotadašnjoj istoriji ljudskog roda. Praznik se u mnogim državama obeležava kao Dan sećanja ili Dan primirja, a posvećen je sećanju na vojne i civilne žrtve Prvog svetskog rata, i prirodno je što se nalazi na kalendaru državnih praznika Srbije, koja je, kada se u obzir uzme odnos nekadašnjeg broja stanovnika i broj od 1.247.435 žrtava, najstradalnija učesnica Velikog rata.

Toga dana je kod Kompjenja zaista potpisano primirje, a taj termin uklapa se i u istorijska tumačenja da je Drugi svetski rat bio nastavak Prvog. Građani Srbije, međutim, imaju sasvim opravdane razloge da ovaj praznik obeležavaju kao Dan pobede, jer mir Srbiji nije poklonjen - on je bio plod pobede na bojnom polju i skupo je plaćen životima naših vojnika i civila. Da mir nije došao kao kruna vojne pobede Vojske Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu, pitanje je da li bi Srbija danas postojala i gde bi bile njene granice. Uostalom, Meštrovićev spomenik, postavljen 1928. na Kalemegdanu povodom desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, nazvan je "Vesnik pobede", i danas ga znamo kao "Pobednika" a ne kao "Primiritelja".

Zašto u ovoj prilici toliko insistiram na reči pobeda? Razlog je jednostavan i proističe iz činjenice da Srbija kao država, posle pet vekova odsustva sa političke karte Evrope, nije vaskrsla iz političkih nagodbi velikih sila, već je pravo na postojanje stekla borbom srpskog naroda, najpre u dva ustanka protiv Osmanlija, a potom i nizom oslobodilačkih ratova. Srbija je, dakle, zemlja pobednika samim tim što postoji.

Pobednički duh je ono što je Srbiji i danas potrebno, ne u smislu vojnih pobeda, već u svakom aspektu mirnodopskog života. Srbija pobeđuje na mnogim poljima, pre svega u ekonomiji, i da bi se taj trend nastavio potreban nam je pobednički mentalitet. A to je upravo ono što mnogi žele da unište i potisnu, jer Srbija kao lider u regionu ne samo da izaziva zavist nekih u našem okruženju, već i remeti geopolitičke koncepcije nekih moćnih centara u međunarodnoj zajednici.

Gubitnički mentalitet u Srbiji je planski i sistematično stvaran duže od jedne decenije posle takozvanih petooktobarskih promena, da bi mnogi strani mešetari i domaći "preduzetnici" za dolar ili marku kupili velike industrijske sisteme koje su napornim radom stvarale generacije naših predaka. Gubitnici poklanjaju i krčme dedovinu, to nikada ne rade pobednici, i zato je bilo važno ubediti građane Srbije da su periferija Evrope i sveta i da kao gubitnici nemaju pravo na sopstvenu volju. Ove redove možda i ne bih pisao da korifeji gubitništva nisu i dalje među nama, da se po SAD i evropskim prestonicama ne šunjaju i ne lobiraju za to da se Srbiji ponovo uskrati pravo na izbor, te pravo na bolju, prosperitetnu i stabilnu budućnost.

Ne pristajem na to da se kao nacija primirimo umesto da pobeđujemo, ne pristajem na legitimnost opozicije koja želi da sopstvenu državu svede na nivo kolonije, koja Srbiju upoređuje sa nacističkom Nemačkom između dva svetska rata, i to sve čini u saglasju sa onima što šalju kaznene ekspedicije na Srbe na Kosovu i Metohiji.

Namerno im ne pominjem imena jer ne želim da budu upamćena. Građani Efesa su zabranili da se pominje ime čoveka koji je spalio Artemidin hram, jer je bio nedostojan da bude upamćen čak i po sramoti. Tako i imena ovih naših piromana treba da nestanu zajedno sa najmračnijim godinama novije srpske istorije, kada je ova zemlja ponosnih ljudi i pobednika bačena na kolena i dovedena na rub opstanka.

Umesto njih, pamtićemo imena heroja čije su kosti razvejane širom Evrope, na vojničkim grobljima koje je ova država u proteklih nekoliko godina uredila i onima koje ćemo tek urediti. Među njima su i oni što počivaju u Slovačkoj, u Velikom Međeru, na mestu prvog austrougarskog logora za ratne zarobljenike. U vreme kada su "velikani" naše opozicije bili na vlasti, na grobovima naših slavnih predaka se nalazio poligon za obuku pasa. Danas su tamo, kao i u mnogim drugim memorijalima iz Prvog svetskog rata, u kamenu uklesana imena tih slavnih ljudi a na njihovim grobovima niče cveće za neka nova pokolenja Srba pobednika.

Piše: Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova Srbije