Pitanje odnosa Srba i Albanaca rešavano „guranjem stvari pod tepih“, nikad suštinski

Darko Obradović
Izvor: Kosovo Online

Kosovski čvor nije zamršen ni pre 10 ni pre 20 godina, to je kriza u kontinuitetu čija dinamika je zavisila od povoljnih ili nepovoljnih geopolitičkih prilika jedne od strana. Možemo slobodno zaključiti, da je pitanje odnosa Srba i Albanaca rešavano „guranjem stvari pod tepih“, a nikada suštinski, nikada otvoreno i nikada konačno.

Upravo, to odsustvo konačnog i trajnog uređenja odnosa odvelo nas je u rat, progone civila i stotine hiljada trajno i privremeno raseljenih lica. Pogrešni pristupi rešavanju krize tadašnju SRJ su doveli do isključenja iz Ujedinjenih Nacija, a Srbiju pod NATO bombe.

Intervencija NATO je zaustavila neprijateljstva na području Kosova, ali nije politički rešila situaciju. I danas, 21 godinu nakon bombardovanja imamo rezoluciju SB OUN 1244, kumanovski sporazum, briselski sporazum (ne jedan), politički dijalog i krizu u kontinuitetu, koja preti da opet postane bezbednosna kriza.

Da li su kosovski Albanci dobili državu nakon 1999. godine? Pola članica OUN kaže da jesu, druga polovina kaže da nisu. Da li je Kosovo postalo bezbednije mesto za život? Neki Srbi i Albanci će reći da jeste, neki da nije. Ako pitate pojedine povratnike srpske nacionalnosti, njihov odgovor će biti da današnje Kosovo svakako nije bezbedno.

Ako pitate mlađe generacije Albanaca, njihov odgovor će biti da ne vide perspektivu života, ali da je dobro što nema „tamo nekih“ Srba i njihovih snaga bezbednosti. A glavno pitanje je, a da li neko želi uopšte da živi na ovakvom Kosovu.

U poslednje tri godine sa Kosova se trajno 30.000 Albanaca

U poslednje tri godine sa Kosova se trajno iselilo 30.000 Albanaca. Ovakve porazne tendecije su sa svakom godinom sve izraženije. Broj Srba povratnika je sve manji. Prema podacima Ministarstva za zajednice i povrataka  od 2000.do 2020. godine  vratilo se svega oko 28.000 Srba. Kao glavni problem se navodi odsustvo trajnog i održivog rešenja koja mogu garantovati stabilan i dostojanstven život. Kada se govori o povratku, nameće se još jedna nepopularna, ali prisutna dimenzija. Da li prognani i raseljeni uopšte žele da žive u ekonomski devastiranom i neprspektivnom okruženju i kada bi se vratili od čega bi živeli, čime bi se bavili. Ovo su sve tereti i posledice oružanog sukoba, posledice koje se ne mogu „gurnuti  pod tepih“.

Da li je kosovski problem pitanje prava i pravde ili kulture i istorije? Da bi smo dali odgovore, neophodno je hladne glave pristupiti navedenim kategorijama. Bez predalekog zalaženja u istoriju, to je teren gde se balkanski narodi lako izgube. I ne samo što smo skloni da lutamo kroz istoriju kako nam odgovara, već se istorija i koristi kao pokretač neprijateljstava. Odsustvo vizije budućnosti sa previše „istorijskih“ izgovora odaljili su nas od pomirenja, tranzicione pravde i sporazuma. Upravo ta kategorija zagovornika „večnih“ istorijskih „istina“ predstavlja razoran potencijal za dogovor. Istorijske zablude, uz dodatak izmišljenih događaja i istrganih konteksta, ne kreiraju se samo od profesionalnih Srba i Albanaca, one se ubacuju i spolja. Pa tako imamo priliku da događaje koje niko nije zabeležio pre 21 ili pre 100  godina, sada razni proksiji i agenti od interesa ubacuju u naš informacioni prostor. Uspešno oblikuju javno mnenje velikim i skrivenim, ali veoma emotivnim istorijskim fikcijama.

Ni pravo, ni pravda nemaju isto stanovište, nema univerzalnog sadržaoca oko koga se mogu složiti Srbi i kosovski Albanci. Ono što jedni vide kao pravdu i medjunarodno pravo, za druge predstavlja samu negaciju nacionalnog interesa.

U zamršenom lavirintu postoji nešto što bi trebalo da je bar jasno. To su sporazumi potpisani u Briselu 2013. pa nadalje. Svi ovi sporazumi su vođeni dobrom namerom, da se krene od tehničkih i humanocentričnih rešenja bez predpostavke budućeg statusa Kosova. Umesto da ispune svoju svrhu zbog unilateralalnih postupaka kosovskih Albanaca, dogovoreno nije deo rešenja, već problema. Primera radi, po  sporazumu o energetici predviđeno je uspostavljanje prihvatljivog rešenja za obe strane, prema sporazumu koji je potpisan trebalo je formirati ćerke kompanije po kosovskim zakonima. Međutim, kosovska strana odbija da licencira kompanije po sporazumu, a Srbija je zaista puno dala i učinila konstruktivne ustupke, kako građani ne bi trpeli posledice nedefinisanog statusa. Umesto da je to sprovedeno, danas smo u situaciji da se rizikuje pokolj u slučaju oružanog zauzimanja trafostanice Valač. Da budemo precizni „Valač“ predstavlja stratešku tačku indirektne kontrole svakodnevnog života Srba i na takav način bi postao izvor svakodnevnih teškoća.  

Ulog Srbije i Kosova nije isti za pregovaračkim stolom

Dakle, u ovakvoj situaciji sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa je poprilično daleko. Iz razloga gubitka kredibiliteta i dobre vere u postupke kosovske strane.  Evropska Unija je izgubila sposobnost spoljnopolitičke projekcije od kako je mlako reagovala na okupaciju Krima. Od 2014. godine EU nema snagu da primeni mehanizme u svom neposrednom okruženju. Ulog Srbije i Kosova nije isti za pregovaračkim stolom. Srbija se usled celokupne kosovizacije našeg društva nalazi u spoljnopolitičkim iznudicama. Da li nasleđeni kosovski čvor treba da bude referentna tačka spoljnopolitičke orijentacije? Može li se zanemariti uloga velikih sila u ovako složenom pitanju? Da li je opravdana percepcija da su velike sile uticale na stvaranje kosovskog spora ili su uticale na jedan deo kosovskog spora-oružani sukob iz 1999.godine.

Odnos prema saradnji i članstvu u NATO, dobrim delom je zasnovan na kosovizaciji srpskog društva. Ova okolnost se i te kako eksploatiše od geopolitičkih konkurenata kao što je Rusija, čije aktivnosti na Zapadnom Balkanu ne sežu dalje od suprotstavljanja EU i SAD. Rusija vešto balansira sa resursima bez značajnijeg ekonomskog prisustva, pre svega spoljne trgovine i direktnih investicija. Sama reakcija Marije Zaharove nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma predstavlja primer frazeološkog pristupa u slanju diplomatskih poruka.

To se u mnogome ne razlikuje od delovanja nekih opozicionih grupacija koje su imale priliku, a osim kukavičkog bega od rešavanja ovog istorijskog problema ništa drugo nisu uradili. I danas podvaljuju kada govore o nekakvim granicama i porazima srpske administracije. 

Treba li Kosovo da bude mera u odnosu na usklađivanje sa EU partnerima prema Rusiji I Kini

Kosovski problem neće se rešiti velikim očekivanjima. Prisustvo strahova i prevelikih očekivanja zamagljuje vizije. Problem se ne može rešiti ni oružanim putem. Konflikt ograničenog intenziteta bi značio trajnu izolaciju ne samo Srbije i Kosova, nego čitavog regiona. Nažalost, lične sudbine Srba i Albanaca nikada neće biti idealno rešene. Ali strateškim pristupom kroz održivo, predvidivo i kompromisno rešenje mogu se  stvoriti adekvatni temelji za boljitak i ličnih sudbina. Kada govorimo o ličnim sudbinama, važno je naći balans u strateškim pravcima, naročito u kontekstu usaglašavanja spoljne i bezbednosne politike sa EU. Da li Kosovo treba da bude mera u odnosu na usklađivanje sa EU partnerima prema Rusiji I Kini? Ključno je pitanje da li ove dve države mogu nešto promeniti u pogledu rešavanja ovog spora? Da li smo ravnopravni ako smo u ovoj jednačini „dužni“ kontra uslugu. Sva je prilika da usled globalnog prestrojavanja opadne zainteresovanost Zapada dokle god postoji pasivnost pretpostavljenog konflikta. Taj pad zainteresovanosti direktno će se odraziti na život i Srba i Albanaca. 

Srpska administracija svojim umećem godinama privlači rekordan iznos stranih direktnih investicija koje 70 odsto dolaze sa političkog Zapada. Imamo potvrdu koncepta kroz „Otvoreni Balkan“, koji predstavlja odbranu od nazadnih političkih ideja. Put do kompromisa je dug, političke prepreke se uklanjaju ekonomskim razvojom. Kompromis ne treba zameniti za geopolitičku klackalicu i plašim se da smo to već jednom uradili i loše se završilo.

Piše: Darko Obradović, Centar za stratešku analizu