Rađanje novog sveta na Kosovu

Izvor: Print Screen

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Bombardovanje dočekao sam u Nemačkoj, gde sam redovno, poslednje nedelje u martu bio na Lajpciškom sajmu knjiga. Iz Beograda sam otišao u atmosferi iščekivanja bombardovanja. Nešto ranije posetio sam vojnu bazu Avijano, gde su piloti pod komandom Majkla Šorta i Veslija Klarka punom parom trenirali letenje nad Srbijom i koji su najavljivali da su spremni da ispune sve zadatke koji im se odrede.

Prvo sam 23. marta po podne posetio Bon i Volfganga Išingera, tada zamenika nemačkog ministra spoljnih poslova Joške Fišera. Najviše me je zanimalo da li će doista biti bombardovanja. „Ako izaslanici Holbruk i Majorski napuste Beograd, to znači da će biti“, odgovorio je Išinger. Nije prošlo ni pet minuta, zazvonio je telefon kada mu je javljeno da su američki i ruski posrednici otišli iz Beograda. Ljubazno je ponudio da pomogne, ukoliko mi bude trebalo.

Sledećeg dana, od 19 sati bio sam u minhenskom studiju TV Bajerna, zajedno sa urednik „Cajta“ Jozefom Jofeom i istoričarkom Mari Žanin Čalić. Iako me je o bombarodvanju obavestio čovek koji je to po prirodi posla znao savršeno precizno, na početku emisije rekao sam da verujem da neće biti bombardovanja. Nisam video, ni shvatio smisao njegov smisao, kao što nisam mislio da bi bilo ko trebalo da ga odobri i opravda. Ni tada, ni danas. Bombardovanje je počelo nešto kasnije i voditelj me je upitao šta sada mislim? Meni je bilo već tada jasno da je to novi početak upotrebe sile u međunarodnim odnosima i legalizovanja „prava jačeg“. Znači, ko god je jači, on može da se slobodno odluči da napadne slabijeg. Danas NATO, ali sutra Kina, prekosutra Rusija. To sam i rekao. Madeln Olbrajt tada je to formulisala pitanjem: „Čemu nam služi najjača vojska u svetu, ako nećemo da je upotrebljavamo?“. Ali, to nije privuklo pažnju učesnika, mnogo više ih je zanimalo da opišem most u novom Sadu koji je pogođen kao prvi NATO cilj.

Naredni dani bili su takođe intenzivni i ispunjeni zanimljivim susretima. Tada se 27. marta u Berlinu održavao Savet Evropske unije, a istog dana i predstavljanje autobiografije Monike Levinski, neposredno preko puta Kongresnog centra, u velikoj robnoj kući KDW (Kaufhaus des Westens), što mi je omogućilo da budem na oba događaja. Klintonov seksualni skandal sa tadašnjom praktikantkinjom u Beloj kući za mnoge je bio dodatni, bizarni razlog bombardovanja Srbije, tim pre što je baš takva priča već najavljena dve godine ranije, o predsedniku koji počinje bombardovanje, (Gle čuda!) nigde drugde nego u Albaniji, da bi prikrio seksualni skandal, filmom Barija Levinsona „Wag the dog“ u kojem glavne uloge igraju Robert de Niro i Dastin Hofman.

Američki sekretar za odbranu u to vreme, Vilijam Koeh, pod zakletvom tvrdio je da Klinton nikada nije upotrebljavao vojsku da bi prikrio privatne skandale, što je tada verovalo pola Amerike. „Želeo bih da kažem za zapisnik ni pod kojim okolnostima predsednik Klinton nikada nije pozvao vojsku i koristio tu vojsku da bi služio političkim ciljevima“, zakleo se Koen u Kongresu, komentarišući te optužbe. Ali, i tada on je govorio o kratkim akcijama bombardovanja u Sudanu i Avganistanu, a ne Jugoslaviji. Biće to pojava kuriozitet vredan da se zabeleži i narednih decenija posle 1999. Posle američke okupacija Avganistana 2001. i Iraka 2003. naširoko se govorilo o prirodi vojnih intervencija, njihovim uzrocima, opravdanosti, ulozi NATO, ali su se na konferencijama i TV emisijama razmatrali samo Avganistan i Irak, a kasnije Libija i Sirija, ali ne i bombardovanje Srbije. Srbija se nije pominjala na konferencijama u Berlinu, Vašingtonu, Londonu, ali ni u Moskvi.

Ne mislim da je u pitanju savest, ali verujem da je u pitanju „planirani zaborav“, jer što se manje govori, manje su šanse da se raširi javno preispitivanje i možda osuda ovog presedana. Kada je došlo vreme da se slični slučajevi ponove, ali tako što će u glavnoj ulozi biti druge zemlje, recimo Rusija, pozivajući se na primer NATO bombardovanja Srbije, mnogi, uključujući američkog predsednika Obamu, višekratno su navodili da je to „jedinstven slučaj“, a ne presedan, kao da je to više zavisilo i kao da će uopšte ubuduće da zavisi od njihovog mišljenja. NATO bombardovanje SR Jugoslavije izgubiće svoju veštačku pozlatu u tišini.

Dok mi je potpisivala knjige, Monika Levinski je potvrdila da osuđuje američkog predsednika i bombardovanje Jugoslavije, a te noći, 27. marta u pres centru Saveta EU, zvao sam brojne poznanike u svetu, a posebno u Americi da im predstavim šta, po mom mišljenju, znači ovaj napad na Srbiju, pošto je telefoniranje bilo slobodno i besplatno kao i sve drugo u pres centru.

Zvao sam i Zbignjeva Bžežinskog koga sam više puta intervjuisao i s kojim se nisam slagao, ali smo o tome otvoreno pričali. U njemu je bilo neko čudno zrnce panslavizma, samo što bi on slovenski svet uredio mnogo drugačije, s velikom ulogom Poljske i malom ulogom Rusije. Prvo je rekao da mu je žao što će bombardovanje da našteti mnogima koji nisu krivi, ali da ono neće dugo da traje. Pitao je da li je istina da je toga dana oboren američki stelt avion i kada sam mu to potvrdio, uzvratio je rekao da je to loša vest. Onda sam mu rekao da će to što NATO bombarduje Srbiju, biti nekada u budućnosti razlog Rusiji ili Kini ili bilo kome drugom ko je snažniji i jači, da učini isto. Odgovorio je da je jedan od strateških razloga za bombardovanje SR Jugoslavijie, upravo odvraćanje drugih da to ne učine. Posle tri dana objavio je tekst u „Vašington postu“ koji je postao programski u odnosu Amerike prema teritoriji Srbije. Tvrdio je da je „Miloševićeva diktatura sada izgubila svako moralno ili političko pravo na nastavak suvereniteta nad Kosovom“, pa čak i „nominalnog“ što je bila prvobitna predložena formula. Svrha nastavka bombardovanja, sada mora da bude političko samoopredeljenje Kosovara“. Bžežinski je tada pomerao granice kao olovke na svom radnom stolu.

Iste noći dugo sam razgovarao s tadašnjim portparolom britanskog premijera Tonija Blera, Džulijanom Brajtvajtom. Džulijan je iskreno objašnjavao kako nije bilo drugog izlaza i kako će sve da se promeni nikada ode Milošević. Ujutru, na završetku Saveta, našao sam se čudnom slučajnošću na pola metra od Tonija Blera i Robina Kuka i koračao s njim dobrih 500 metara. Verujem da fotografije tih scena negde sigurno postoje. Bler je rekao da napišem da je dovoljno da ga Milošević pozove, da kaže da prihvata uslove i bombardovanje će da prestane.

Posle dva dana vratio sam se u Beograd, jedva spasivši od razdraganih carinika primerke knjige s potpisima Monike Levinski, koji su pregledali mene kao jedinog putnika u velikom autobusu niških registracija od Budimpešte do Beograda.

Činilo se, doista, da prostor i teritorija više ništa ne znače. Pol Virilio koji je snažno osuđivao NATO bombardovanje, smatrao je da „istorija nije više u proširivanju teritorija“. Ovaj francuski geopolitičar zanosio se atraktivnim idejama. „Ali, u današnje vreme, ogromne teritorije ne vrede ništa! Danas se sve vrti oko brzine i realnog vremena. Više nas ne zanima stvarni prostor. Otuda postoji ne samo kriza geopolitike i geostrategije već i pomak ka nastanku i dominaciji hronostrategije”, ushićeno je govorio Virilio.

Tako su i ostali govorili da u ujedinjenoj Evropi granice nisu važne, da teritorija nije važna. Ali, opet, zašto onda uzeti teritoriju od Srbije? Reč je o 11 000 kilometara kvadratnih. Zašto onda članice EU, kada već hoće da se Kosovo odvoji od Srbije, ne odluče da svaka to kompenzuje sa 400 kilometara kvadratnih svoje teritorije koje bi dale u zamenu za nazavisno Kosovo? Razume se da niko ne samo da ne razmatra, nego ni ne razmišlja da bi ovo ikako smelo da postavi kao pitanje.

Današnji svet Ukrajine i Krima govori, ipak, nešto drugo, da su teritorija i državni suverenitet zaista važni i to svima. Očigledno su netačne izjave da će teritorije, prirodni resursi u budućnosti biti manje važni od finansijskog ili digitalnog kapitala, da opada značaj vojne sile. Poslednje zasedanje Generalne skupštine UN na mnogo načina reafirmisalo je pitanje teritorijalnog suvereniteta.

Virilio je u nečemu ipak bio u pravu. On je tvrdio da u ratovima više nema pobeđenih i poraženih. Ima samo poraženih. Zbog toga bombardovanje 1999. sve više liči na pravi uvod u današnji ulazak u globalni ćorsokak. Njegova uloga može da bude doista prekretnička, daleko veća nego što to bilo ko želi da prizna. Ono može u svemu da bude prava slika sveta s kojim ćemo da se suočavamo narednih decenija. Kakav god da bude, moraće da se prizna da je taj svet rođen na Kosovu.