Simbolika povratka Rudolfa Šarpinga na "mesto zločina"

Nemačka
Izvor: Zeri

Zašto nedavna pojava Rudolfa Šarpinga ponovo među Srbima nosi puno simbolike? Tako to rade bahati, arogantni zapadni licemeri, kako ih je ovih dana nazvao predsednik Srbije Vučić, izlivši svu žuč na konferenciji za novinare posle susreta sa Miroslavom Lajčakom.

Teško je da će ih istina koju su čuli dotaći, kao i onda kada su počinjali rat za Kosovo. Otuda nedavna pojava Rudolfa Šarpinga ponovo među Srbima nosi puno simbolike.

Taj se "rat“ za Kosovo i Metohiju po njihovim merilima, očigledno, mnogo odužio, a Zapad skinuo diplomatske rukavice.

Najnovija odluka Prištine da ukine srpska dokumenta i registarske auto-tablice na teritoriji Kosova i Metohije je samo još jedna u nizu onih osmišljenih u nekom od zapadnih centara moći koji više i ne pokušavaju da negiraju licemerstvo. Kao da je više i bitno da li Priština na to ima pravo po nekom postignutom sporazumu, kako to pokušava da nam objasni portparol EU Peter Stano.

Da li se neko seća da je dotični ili bilo koji drugi aparatčik EU nekada pokušao da objasni zašto nema Zajednice srpskih opština na koje Srbi na Kosmetu imaju pravo po potpisanom Briselskom sporazumu na koji je EU stavila potpis.

Simbolika u povratku Šarpinga

I kao da je više važno šta poručuju razni Lajčaci, Stanoi i ostali emisari Zapada zaduženi za Kosovo. Da su diplomatske rukavice skinute pokazala je nedavna poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca Beogradu i Prištini, ali ne samo zbog toga što je bez uvijanja poručio da će Srbija u EU tek kada prizna takozvano nezavisno Kosovo.

Više od toga govori to što je komentar svoje posete Beogradu prepustio svom savetniku Rudolfu Šarpingu. Za one sa kraćim pamćenjem, reč je čoveku koji je dok je bio ministar odbrane Nemačku uveo u rat na Kosovu i Metohiji 1999.godine. Bilo je to prvi put da se Bundesver uključio u jedan sukob posle Drugog svetskog rata.

Na početku beše laž

Od toga je još bitnije da je to učinio obmanuvši nemačku javnost lažima o čemu je, što je kod nas gotovo nepoznato, 2002. godine snimljen dokumentarni TV film nazvan "Na početku beše laž“.

Autori, nemački novinari, Jo Angerer i Matijas Vert su u njemu razotkrili tadašnjeg ministra odbrane Šarpinga koji je lagao između ostalog da je u selu Rogovo u blizini Đakovice srpska policija 29. januara 1999. godine počinila masakr nad civilima kako bi ubedio Nemce u opravdanost učešća Nemačke u NATO agresiji bez mandata Ujedinjenih nacija.

Advokat Vladan Bojić, koji je te 1999. godine bio istražni sudija Okružnog suda u Peći i radio na slučaju Rogovo, kaže za Sputnjik da je u neverici gledao nedavnu Šarpingovu konferenciju za novinare na kojoj nam predočava da treba da priznamo Kosovo. Baš kao što je u neverici gledao i onu u aprilu 1999. na kojoj je lagao o masakru civila u Rogovu, što je raskrinkao njegov zemljak, nemački oficir Hening Heš.

Nemac Nemca raskrinkao

Henš je upravo uz dozvolu istražnog sudije Bojića bio jedan od učesnika na uviđaju u Rogovu i Šarpinga obavestio da nikakvog maskara nad civilima nije bilo.

Henš pred kamerama novinara doslovno kaže:

"Tog jutra sam bio u Skoplju kada je Šarping na pres konferenciji pokazivao "potresne slike“, kako su Srbi "zli momci“ načinili zlo "jadnim Albancima“. Pomislio sam da on nije skroz "čist". Slike koje Šarping nije pokazao, su one sa uviđaja na kojima je albansko oružje. Nije pokazao ni njihove oznake OVK, ni njihove članske karte te organizacije. Kao ni njihovu municiju. On nije pokazao da je ovde očigledno bilo borbe. Nema ni govora o masakru i koliko god to izgledalo neprijatno, to je bio vojni sukob".

Bila je to, kako kaže Bojić, toliko ogoljena, frapantna Šarpingova laž, pogotovo što su pripadnici OVK koji su učestvovali u sukobu identifiukovani iz 16 mesta sa teritorije Kosova i Metohije, da je Nemac Nemca razgolitio.

Film bez zadrške ukazuje i na to kako to radi licemerna zapadna mašinerija. I general Hajnc Lokvi iz OEBS je nedvosmislen:

"Uslov za učešće Nemčke bila je takozvana humanitarna katastrofa. Jedna takva humanitarna katastrofa kao kategorija međunarodnog prava, koja bi bila opravdanje za ulazak u rat na Kosovu, pre rata nije postojala“.

Pohvale iz NATO

To u filmu potvrđuju i citati iz tajnih izveštaja nemačkog Ministarstva odbrane,što nije smetalo da se iza zaključanih vrata pripreme Bundesvera za ulazak u vojni sukob nesmetano odvijaju.

Možda najrečitije od svih govori izjava tadašnjeg portparola NATO, dobro nam poznatog Džejmija Šeja:

"Političke vođe su imale odlučujuću ulogu u formiranju javnog mnjenja. Oni su demokratski birani predstavnici, oni su znali koja vest je za njihovo javno mnjenje važna. Rudolf Šarping je zaista dobro radio, a to nije bilo lako da se održi podrška javnog mnjenja – primer Rogovo, jedno malo selo na Kosovu za kosovski rat ima posebnu ulogu“.

Interesantno je da je sam Šarping ispričao da je fotografije navodnog maskara civila dobio od nepoznatog nemačkog oficira dok je bio u avionu na putu za Ameriku i da je odmah po povratku kući sazvao konferenciju za novinare. U Vašingtonu je, izgleda, dobio ideju šta bi trebalo da preduzme.

Odraz nemoći

Film je samo jednom prikazan na nemačkoj televiziji, ali je iza njega ostao transkript. Šarping iza koga su se, osim obmanjivanja nemačke javnosti po pitanju događaja u Rogovu i uvlačenja Nemačke u rat, vukle i ljubavne i druge afere o "neprimirenom“ primanju novca, ali i isto takvom trošenju novca Bundesvera, razrešen je dužnosti nemačkog ministra odbrane jula te 2002.godine.

Taj i takav Šarping je valjda bio i najpozvaniji da se posle 22 godine vrati na "mesto zločina“ u nameri da dovrši započeto.

Njegov lik i delo nesumnjivo najbolje simobolizuju ono što Zapad radi na Kosovu, a sada i sasvim bez uvijanja u diplomatske oblande.

Razumljiva je frustracija Zapada jer za dve decenije nije postigao ono što je mislio da će za nekoliko meseci. Kosovo i Metohija mu je i dalje kost u grlu koja sada još više smeta zbog ukrajinske krize.

Ali ako nas je istorija civilizacije ičemu naučila onda je to da su bahatost, osionost, arogantnost uvek bili odraz političke nemoći onih koji misle da su bogom dani da odlučuju o sudbini celog sveta.

Piše: Mira Kankaraš Trklja, novinar Sputnjika