Šta jeste, a šta nije dobro u Vašingtonskom sporazumu

zoran ivošević
Izvor: nadzor.org.rs

Vašingtonski sporazum o ekonomskoj saradnji Srbije i Kosova zaključili su 4. septembra Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti, uz posredovanje američkog predsednika Donalda Trampa. Normalizacija ekonomskih odnosa taj sporazum povezuje sa normalizacijom ukupnih odnosa, koju bi trebalo da obezbedi Briselski sporazum, zaključen još 2013. godine.

Pošto oba sporazuma pripadaju međunarodnom javnom pravu, njihove odredbe su izložene ćudima i zamkama međunarodne politike, zbog čega neke mogu ostati i "mrtvo slovo na papiru".

Prva izjava predsednika Srbije bila je da je Vašingtonski sporazum bilatelaran, jer je zaključen samo sa Amerikom, "pošto Kosovo nema međunarodni subjektivitet".

Ovaj sporazum jeste zaključen u bilateralnoj formi, ali ona i Kosovu obezbeđuje položaj ugovorne strane, pošto je posrednik Tramp u posebnoj komunikaciji sa oba predstavnika obezbedio dva usaglašena sporazuma: jedan sa Srbijom, a drugi sa Kosovom.

Posrednik je pregovarao u svoje ime, a za račun strana u sporu (kao komisionar), a ne u ime i za račun strana u sporu (kao punomoćnik). On, kao pokrovitelj poduhvata, garantuje i ispunjenje preuzetih obaveza. U istoj formi zaključen je i Briselski sporazum, samo je u ulozi posrednika bila visoka predstavnica EU za spoljnu bezbednost i politiku Ketrin Ešton.

Dobro je što u sporazumu nema iskaza o priznanju Kosova, na čemu je Hoti insistirao. Podršku zaslužuju  odredbe o 1) izgradnji putne i železničke infrastrukture, koja bi trebalo da poveže Beograd, Prištinu i luke na severnom delu Albanije; 2) američkoj Međunarodnoj korporaciji za finansijski razvoj (EXIM) sa stalnim predstavništvom u Beogradu, koja treba da obezbedi finansijsku podršku infrastrukturnim radovima; 3) uspostavljanju zajedničkog objekta na prelazu Merdare; 4) uspostavljanju zone “mini Šengena” za Srbiju (sa Kosovom), Severnu Makedoniju i Albaniju(uz verovatno pridruživanje Bosne i Hercegovine); 5) uzajamnom priznanju diploma i profesionalnih sertifikata; 6) izradi studije o izvodljivosti deljenja jezera Gazivode, uz učešće američkih stručnjaka; 7) diverzifikaciji, unapređivanju proizvodnje iprodaje robe i usluga; 8) unapređenju nadzora i sigurnosti putnika u vazdušnom saobraćaju; 9) zaštiti i unapređenju verskih sloboda i međuverskih komunikacija, zaštiti verskih objekata i sprovođenju sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu; 10) pronalaženju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba, sprovođenju trajnih rešenja za izbeglice i intefno raseljena lica, kao i razmeni potrebnih informacija.

Ove odredbe su u inerciji iznalaženja sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji međusobnih odnosa kosmetskih Srba, Albanaca i nealbanaca, dok se čvor koji ih steže ne razreši konačno i trajno.

Sporazum, međutim, ima i ozbiljnih mana: 1) U ime Srbije potpisao ga je predsednik republike, koji nema pregovaračku legitimaciju, zato što po članu 123. Ustava, politiku zemlje utvrđuje i vodi Vlada, kojoj je mandat prestao pre potpisivanja sporazuma. A, i da nije prestao, Vlada svoja ovlašćenja nije mogla prepustiti šefu države, jer su ona neprenosiva zbog podele vlasti predviđene članom 4. Ustava; 2) Zabrana upotrebe 5 G opreme nabavljene od “nepouzdanog dobavljača” je van prometa sporazuma, jer nema veze sa normalizacijom međusobnih odnisa Srbije i Kosova. 3) Dekriminalizacija homoseksualnosti jeste opravdana, ali kako ona neme veze sa predmetom sporazumevanja, ni odredbi o njoj nije bilo mesta u sporazumu. 4) To važi i za odredbu da se libanska proiranska milicija Hezbolah proglasi terorističkom organizacijom, jer bi sporazum trebalo da rešava balkanske, a ne bliskoistočne probleme. Bez nje bi se i srpski vojnici u bliskoistočnoj mirovnoj misiji osećali sigurnije. 5) Moratorijumi koje sporazumne strane vode u vezi sa statusnim pitanjima nisu uređeni na jednak način. Kosovo je obavezno samo na jednogodišnje uzdržavanje od kampanje za članstvo u međunarodnim organizacijama, dok je Srbija obavezna i na jednogodišnje uzdržavanje od kampanje povlačenja priznanja kosovske državnosti i na trajno uzdržavanje od kampanje neprihvatanja kosovskog članstva u međunarodnim organizacijama.

Na ovu neravnopravnost pregovarača srpska strana nije reagovala, iako član 24. njenog ustava zabranjuje diskriminaciju po bilo kojem osnovu. Ipak, ova okolnost neće imati za posledicu prijem Kosova u OUN, kako neki smatraju, jer se članstvo u toj organizaciji, po članu 4, stav 2. Povlje UN stiče na "osnovu odluke Generalne skupštine, po preporuci Saveta bezbednosti", a stalni članovi tog saveta su Rusija i Kina, koji ne priznaju kosovsku državnost.Članstvo Kosova u OUN nije moguće ni zbog Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, po kojoj teritorija Kosova pripada Srbiji. 6) odredba o saglasnosti Kosova i Izraela da se međusobno priznaju, začuđuje ne samo zato što je van predmeta sporazuma, nego i zbog toga što Izrael nije učesnik sporazumevanja. 7) Začuđuje i odredba po kojoj se Srbija slaže da svoju ambasadu iz Tel Aviva premesti u Jerusalim, jer se time narušava Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 478, koja zabranjuje uspostavljanje diplomatskih predstavništva u tom gradu. Ovim pristankom Srbija obezvređuje svoje pozivanje na Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, jer onaj ko ne poštuje jednu, ne može ni od drugog tražiti da poštuje drugu rezoluciju. 8) Sporazum se nije pozabavio ni neispunjenjem obaveza Kosova da po Briselskom sporazumu formira ZSO. Da je i to pitanje bilo u pregovaračkoj agenda, brže bi se došlo do sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji međusobnih odnosa kosmetskih Srba, Albanaca i nealbanaca. Ovako i neka obaveza Vašingtonskog sporazuma može postati "prazno slovo na papiru".

Ako i ovaj sporazum doživi sudbinu Briselskog, Srbiji preostaje da, na osnovu člana 60. Bečke konvencije o ugovornom pravu, raskine oba sporazuma.

Piše Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji