In vino veritas: Čije je vino iz Velike Hoče

Velika Hoča je jedno od najvažnijih mesta za posetu za ljubitelje vina i istorije na Balkanu.

Drevno selo koje se nalazi na brežuljcima Metohije, ili Rrafshi i Dukagjinit (na albanskom), poznato je po svojoj milenijumskoj tradiciji pravljenja odličnog crnog vina. Srpski i albanski nazivi za ovu plodnu i, po izgledu, mediteransku regiju koja ga okružuje, ukazuju na vekovnu razliku.

Srpsko ime se fokusira na činjenicu da su mnoga sela i vinogradi u regionu bila vlasništvo velikih manastira koje su osnovali srednjovekovni srpski kraljevi. Upravo su ova metohijska brda donosila vino (i prihod) ne samo monasima Dečana, već i Hilandaru na Svetoj Gori, kome je Velka Hoča „pripadala“ još od 12. veka. Ova veza sa crkvom se vidi u brojnim srednjovekovnim pravoslavnim crkvama raštrkanim po selu, koje su do danas uspele da prežive razne pljačke.

Albansko ime označava plemićku porodicu Dukađini (Dukagjinit), koja je dobila ime po svom patrijarhu vojvodi Gjinu iz 13. veka. U svojoj uzbudljivoj i zamršenoj istoriji koja ih je odvela u Istru i Egipat, ova porodica je nesumnjivo služila vinom iz okoline Velike Hoče tokom svojih gozbi.

Vinari Velike Hoče, dakle, postoje vekovima, kroz razne države i vladare koji su prisvajali zemlje. Te formalne pretenzije na velikohočanske vinograde nikada nisu bile tako realne kao činjenica da bez veštine, znanja i tradicije ovdašnjih vinara ne bi bilo ni jakog hočanskog crnog vina, ni vinograda, a na kraju ni svrhe za ovo lepo mesto.

Kome Velika Hoča zaista pripada, jasno je svakom posetiocu koji se upusti u ovo čudesno mesto. Ako vas ugosti neka od vinarskih porodica i sednete u njihove živopisne i senovite terase da slušate kako su generacijama usavršavali zanat i koliko su ponosni na svoju srednjovekovnu prošlost, shvatićete koliko su duboki njihovi koreni. Ove porodice i njihovo vino nadživeli su ne samo predsednike i premijere, vezire, vojvode i kraljeve, već čitava carstva.

Jednog sunčanog popodneva, pre tri godine, u vreme berbe vina, imao sam veliku sreću što sam mogao da čujem porodicu Petrović, jednu od najistaknutijih u Velikoj Hoči, kako mi priča svoju priču. Te hladne decembarske večeri, u vreme Adventa, kada se pije mnogo vina da nas zagreje, prištinske vlasti su dovele svoje carinike i specijalce da odnesu Petrovićevo vino.

To bi možda bilo u redu kada bi se uporna potraga prištinskih vlasti za „vladavinom prava“ proširila na, recimo, otkrivanje i kažnjavanje onih koji su vandalizirali crkvu usred Prištine, na zaštitu manjina od stalnih napada, ili pak albanskih žena, pa čak i odojčadi, od njihovih nasilnika.

Nažalost, čak i tog septembarskog popodneva kada mi je porodica Petrović pričala o svom vinu, videlo se da su ljudi pokušali i možda ponovo pokušaju da iskorene njihovu milenijumsku tradiciju. To se videlo ne samo po uništenim crkvama i manastirima kojima sam prošao na putu za Veliku Hoču, već i u nespremnosti prištinskih vlasti da se pridržavaju svojih proklamovanih ciljeva stvaranja multikulturalnog društva. Ako zaista postoji konstanta u prištinskoj politici od 1999. godine, u svim segmentima i partijama koje su preuzele vlast, to je tvrdoglavo insistiranje na nepoštovanju sopstvenih obećanja i zakona koji služe da se različite zajednice i njihova imovina čuvaju od proizvoljnog uznemiravanja. To je najviše ilustrovano odbijanjem poštovanja imovine manastira Dečani, uprkos višegodišnjim protestima raznih aktera, ali je takođe očigledno i u njihovim pokušajima da surovo napadaju hočanske vinare.

Ovaj podli napad na vinare nažalost nije toliko iznenađujući, koliko je zapravo uzaludan.

Moto vinarije Petrović je često korišćeno „In vino veritas”: u vinu je istina.

Plitko, ali ispravno shvatanje ovog mota u sadašnjim okolnostima jeste da oni pijani obmanama moći pokazuju svoje pravo lice: da su sitni tirani koji bi rado iskorenili viševekovno nasleđe, i oni koji ga čuvaju za male dobitke.

Drugo tumačenje je, međutim, da je vino ono što je najistinitije i najistaknutije u Velikoj Hoči i onima koji u njoj žive. Vino koje Petrovići proizvode je „realnije“ od mnogih država koje su nastale i brzo propale, a kao svako kvalitetno vino, ono generacijama samo postaje sve bolje i jače. Možemo se nadati da će uskoro ovo vino ponovo poslužiti da za isti sto okupi sve koji žive u ovom prelepom kraju, navijajući za zajedničku srećnu budućnost.

Piše: Srđan Garčević, osnivač bloga TheNutshellTimes.com