Živ je Prizren, živo je srce naše

Slava u crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu
Izvor: Kosovo Online

Kažu neki nema Srba u Prizrenu, nema pravoslavnih u Prizrenu – kako nema?! Tamo gde se služi Sveta liturgija, gde god se okupljamo, gde je evharistija, gde je episkop sa sveštenicima i narodom – tu je cela crkva, ne samo prizrenska crkva, nego crkva božija, rekao je u besedi iguman Sava.

Rano je jutro na Šadrvanu, na prodavnici se diže gvozdena rešetka. Ostaci prethodne noći prosuti po kaldrmi i glavnom gradskom trgu. Orijentalne kućice, međuratne srednjoevropske fasade, socrealistička zgradica i spomenik nekog OVK borca u ratničkom pokretu. Tri đaka u odelima prolaze pored česme, idu iz Bogoslovije u Saborni hram Svetog Đorđa da spreme službu, poprave cveće, dopune kandila i probaju ozvučenje. Na ulazu zelenilo, bela kućica kosovske policije i stariji uniformisani policajac naziva dobro jutro. Počinje Đurđevdan u Prizrenu.

Sveštenik Jovan dočekuje rane goste, iguman Svetih Arhangela Mihailo (Tošić) donosi punu kesu kašika i kutlača, obilazi jedan krug oko hrama i u episkopskoj rezidenciji, za velikim stolom, preslišava samog sebe i mrmlja u bradu: „Voda, sokovi, salvete... Čorba stiže u dvanaest, vino se služi...” Sve što se dešava u jednoj porodici i prosečnoj srpskoj slavi dešava se danas u ogromnom hramu prizrenskih Srba. Njih je u ovom gradu ostalo manje od deset – taman za jednu osrednju porodicu. Međutim, postoje dani kada ceo grad oživi i mnogi Prizrenci dođu da budu sa svojim svetinjama, a neki koji su prvi put tu tvrde da nama većih Prizrenaca od njih i da je samo pitanje trenutka kada će pronaći nekoga svoga ili davno izgubljene rodbine i predaka.

„Postoji galaksija i Prizrenska galaksija” neprestano je ponavljao počivši vladika Atanasije (Jevtić). On se malobrojnim prizrenskim Srbima najčešće obraćao: „Gde ste, galaksijo!” i sebe smatrao izvornim Prizrencem.

Da li će ovog Đurđevdana, posle svega što se dešava, nesreća, strahova, pregovora i neizvesnosti, neko doći u Prizren u kom stalno živi četvoro Srba?

Za sat vremena veliki Hram Svetog Đorđa, izmoljen od otomanskih vlasti 1856, bio je gotovo pun. Dvorište prepuno dece koja su odmah našla loptu. Devojčica Pavlina Radovanović iz Orahovca, široko poznata po kosovskim pesmama, nastupima i glasu, igra odbojku, pa ulazi u crkvu. Slobodan je došao iz Amerike, stigao je hor sa Štrpca, a iguman dečanski Sava (Janjić) ponavlja kako se čudo obnove i života dešava uprkos svim ovdašnjim realnostima.

„Kažu neki nema Srba u Prizrenu, nema pravoslavnih u Prizrenu – kako nema?! Tamo gde se služi Sveta liturgija, gde god se okupljamo, gde je evharistija, gde je episkop sa sveštenicima i narodom – tu je cela crkva, ne samo prizrenska crkva, nego crkva božija”, rekao je u besedi iguman Sava, i dodao: „Sakupio nas je Sveti Georgije veliki podvižnik ljubavi božije, sa mnogo dece. Čini mi se da odavno nije bilo ovoliko ljudi za slavu u Prizrenu.”

Kreće slavska litija, jedan razred albanskih osnovaca stoji na kapiji i nešto viče, neki dolaze do vrata crkve, dva policajca koji čuvaju hram razgovaraju sa njima i kažu im da izađu.

Litija tri puta obilazi crkvu, vladika Teodosije služi kratki pomen prosvetnim dobrotvorima, zadužbinarima i znanim i neznanim Prizrencima sahranjenim uz sami južni deo crkve. Meša sa molitva „Vječnaja pamjat” sa preglasnom pesmom „Your Love Keeps Lifting Me”, koja dopire iz obližnjeg albanskog lokala. Slobodan kao američki državljanin i neko ko ne zna ovdašnje prilike kaže: „Idem da ih zamolim da utišaju muziku!” Kažu mu da nema potrebe i da je sve u redu.

„Moj otac je bio profesor srpskog jezika, odrastao sam na srpskoj epskoj poeziji. Došao sam prvi put i da vidim ono o čemu sam ceo život maštao. Prepuno mi je srce, kad gledam ovoliko naroda i svetu zemlju”, kaže za „Politiku” Aleksa Stojković iz Vinče kod Beograda.

Nedaleko od Prizrena, na Gori, na planinama Goranci slave Đurđevdan, a Sveti Đorđe je i krsna slava episkopa Teodosija. Sedište eparhije je u okviru kompleksa u centru grada.

„Živ je Prizren, i živo je srce naše, zajedno sa Bogoslovijom, sa narodom koji ovde živi i sa svima koji mu pripadaju, misle i mole se za njega”, rekao je za „Politiku” vladika Teodosije.

piše: Živojin Rakočević, književnik i novinar