Kome je više stalo do stabilnog Zapadnog Balkana - EU ili SAD?

Gabrijel Eskobar i Miroslav Lajčak
Izvor: Univerzum HD Media/V.Ć/N.M

Aktuelna kriza na severu Kosova i primetno različiti pristupi Sjedinjenih Američkih Država i najuticajnijih država Evrope u pokušaju da se spuste tenzije, posebno kada je reč o uticaju na odluke koje donosi vlada Aljbina Kurtija, nameću logično pitanje - kome je stabilnost Zapadnog Balkana bitnija - Vašingtonu ili Berlinu i Londonu.

Za sagovornike Kosovo onlajn, poznavaoce prilika u regionu i politika EU i SAD, nema dileme da i jedni i drugi imaju interes da Balkan bude miran, ali ukazuju i da postoje mimoilaženja u strategiji i taktici.

Novinar Dragan Bisenić kaže za Kosovo onlajn da EU i SAD imaju različit položaj i ambicije prema Zapadnom Balkanu. Navodi da Brisel nominalno želi Zapadni Balkan u članstvu Unije, dok SAD dobijaju na posebnom značaju upravo zbog činjenice da EU već dugo odlaže uključenje regiona u članstvo. 

"EU je na primeru inicijative Otvoreni Balkan pokazala da i ona želi da ima svoju tzv. Monroovu doktrinu, koju imaju SAD, a to je da ne žele mešanje drugih sila u svom ataru. I sasvim su neprijateljski reagovale na tu inicijativu koju su podržale SAD. Sada smo i svedoci da se vode rasprave kakva je budućnost Otvorenog Balkana, imajući u vidu da se neke zemlje koje su okosnice tog koncepta jasno okreću Berlinskom procesu, odnosno procesu EU", kaže Bisenić.

On ukazuje da je Otvoreni Balkan i nastao zato što je EU 2018. godine praktično "zamrzla" Berlinski proces.

"EU smatra da zato što finansijski podržava projekte u državama Zapadnog Balkana treba da ima i neka posebna prava. Ili da države Zapadnog Balkana treba da imaju poseban obzir prema EU. Međutim, SAD imaju drugu vrstu pretenzija. Zakonom o prosperitetu i demokratiji na Zapadnom Balkanu, koji je sada u pripremi, one žele da definišu svoju politiku, da naprave prostor i oslonac svog delovanja, gde ističu dve stvari. Prva je da SAD treba da imaju vodeću ulogu u regionu, a druga postavka nesumnjivo vodi ka tome da će na neki način i SAD i EU da se pojave u izvesnom konkurentskom odnosu na Zapadnom Balkanu. Taj Zakon predviđa, između ostalog, pomoć vladama regiona, nevladinim organizacijama i medijima kako bi se, kako ističu, borili protiv ruskog i kineskog uticaja u ovim zemljama i za privlačenje regiona Zapadu", navodi Bisenić i zaključuje da ne treba sumnjati da svaki od ovih subjekata želi da Zapadni Balkan bude aranžiran u skladu sa njihovim interesima.

Književnik i novinar Muharem Bazdulj smatra da je stabilan Zapadni Balkan mnogo bitniji Evropskoj uniji nego Sjedinjenim Američkim Državama, koliko god da se katkad može učiniti da je situacija suprotna.

"Stvar je zapravo do krajnje mere banalna. Zamislite da živite u zgradi od trideset i četiri stana, recimo, i da u tridesetak stanova žive situirane i ugledne porodice, dok su u preostalim stanovima nekakvi polukriminalci, nezaposlena sirotinja i sličan svet. E, sad, da li je stanarima te zgrade važnije da im se komšije uljude ili je to pak važnije stanarima neke druge zgrade, u istom gradu, ali ipak u posve drugom kvartu“, ističe Bazdulj.

Dodaje da je rečeno mnogo puta da je Zapadni Balkan "meki trbuh“ Evrope i "crna rupa" između Hrvatske i Grčke odnosno Bugarske.

"Sednete u Amsterdamu u kola s namerom da odete do Grčke i do Batrovaca nikom ne pokazujete pasoš. Onda morate da ga pokažete i na srpsko-makedonskoj odnosno makedonsko-grčkoj granici, a da biste došli do Atine, primera radi. Bez integracije zapadnog Balkana u šengenski prostor, vi nemate istinski ujedinjenu Evropu“, navodi Bazdulj.

Nastavlja da je sve još i dobro, dok je jedini problem granična kontrola. Ali ako nestabilnost postane bezbedonosni problem, onda, kaže, imamo mogućnost ukidanja najelementarnije slobode kretanja. Bazdulj ukazuje i da je nestabilan Zapadni Balkan po definiciji problem za Evropsku uniju.

"Sa SAD je malo drukčije. SAD odgovora da ima poligon za nestabilnost i odgovara im da EU bude večni "work in progress“. Kako reče Bžežinski, nedovršena Evropa je za SAD idealna, budući da niti je Brisel prava konkurencija, niti se Berlin i Pariz išta pitaju. Prava EU bi Americi bila žestoka konkurencija, a nestanak EU bi značio da Pariz, Berlin, Rim i Madrid postaju slobodni igrači s tendencijom da se ponegde suprotstave Vašingtonu. Ovakva EU 'ni riba ni devojka' za Ameriku je optimalno rešenje. A, upravo nestabilan zapadni Balkan je ta američka 'noga u vratima'“, kaže Bazdulj.

Po njemu, i Dejtonu i Kumanovu je zajedničko što je u njih ugrađena sistemska nestabilnost i stalno generisanje novih kriza.

"Amerikanci su u 'hendlovanju' tih kriza agilniji od Evropljana, pa se može činiti da je njima više stalo do stabilnosti. A, zapravo su te krize ono što Americi treba i što je čini neizostavnim faktorom uticaja i na zapadnom Balkanu i u Evropi u celini“, smatra on.

Docent na Fakultetu političkih nauka Stefan Surlić poručuje da i EU i SAD žele stabilnost u regionu, da su posvećene tome, ali imaju potpuno drugačije percepcije te stabilnosti.

"Kada je reč o SAD, njihova pozicija je komfornija. Oni jesu globalna sila i dalje i imaju mehanizme pritiska koji i te kako mogu da se osete na terenu, a opet ne trpe nikakve posledice bilo kakve nestabilnosti u regionu. Znači, minimum uloga, a maksimum koristi kada je reč o američkoj diplomatiji na Zapadnom Balkanu. Kada je reč o EU, svako od žarišta može i te kako da ugrozi evropski kontinent i da se odrazi i na zemlje članice“, kaže Surlić.

Dodaje da je problem u tome što SAD imaju više razumevanja za različite strane, a pogotovo za Beograd, jer shvataju da nametnuta rešenja neće dovesti do trajne stabilnosti u regionu nego će samo proizvesti drugačiji oblik krize. Ta kriza će se možda ugasiti ali ukoliko nametnete neko rešenje ona će se pretvoriti u neki drugi oblik i nastaviti da postoji na Balkanu.

"Kod EU nema tog nivoa svesti jer vodeće zemlje EU smatraju da se problem ne može rešiti ukoliko se ne dođe do konačnog sveobuhvatnog rešenja. A to rešenje traži duboke rezove. Zato oni smatraju da ukoliko, recimo, Srbija prizna Kosovo, da će to značiti zapravo rešenje problema. Da sve ostalo, bilo koja druga podvarijanta ne donosi trajno rešenje. U ovom trenutku se po sporazumu na osnovu nemačko-francuskog predloga ne traži priznavanje nezavisnosti, ali isto tako se naglašava da se očekuje da se Srbija ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući UN“, kaže on.

U tom smislu, vodeće zemlje EU, navodi Surlić, smatraju da se problem ne može rešiti bez nekih rezova, ne uviđajući kompleksnost problema.

"Drugo, ono što se očekuje od EU jeste da od njih sledi neka nagrada ukoliko se reši nešto na terenu. Tu vrstu zablude koju političari, ali i uopšte javnost kreira na Balkanu - hajde da budemo dobri, da nešto učinimo i zauzvrat dobijamo od EU, na primer, ubrzano kretanje ka članstvu. Međutim, niko nikada nije tako nešto obećao“, ističe naš sagovornik.

Kaže da različiti stilovi EU i SAD oko toga kako doći do stabilnosti u regionu ponekad komplikuju situaciju na terenu, i proizvode krize. Ističe da SAD više uvažavaju obe strane, a EU uglavnom dolazi sa gotovim političkim rešenjem za koje očekuje da bude prihvaćeno od svih. To smo, kaže, mogli da vidimo na primeru severa, gde su vodeće zemlje EU stava da je ta priča rešena, da bi Srbi na severu trebalo u potpunosti da se integrišu u postojeće institucije i da Beograd tu ne bi trebalo bilo šta da se pita i da bude neka vrsta posrednika.

"S druge strane, američka diplomatija je i te kako konsultovala Beograd i ključne odluke i pritiske prema Prištini proizvodila na osnovu poruka i konsultacija koje je imala sa Srbijom. I tu se vide te finese. Naravno, SAD i EU oko ključne teme, nezavisnosti Kosova, nemaju razmimoilaženja. Ali ima u tome kako doći do ostvarenje nekog cilja. Mislim da SAD imaju lakše i moćnije instrumente pritiska, a isto tako nemaju posledice blizu svoje teritorije“, navodi Surlić.

On ne veruje da će se politika SAD usmeravati u pravcu da budu formalno prisutniji u regionu.

"Njima sasvim odgovara ovaj okvir u kojem EU vodi dijalog, u kojem EU kupi najveće zasluge u slučaju postizanja sporazuma o normalizaciji odnosa, ali suštinski ona uloga koja im odgovara jeste da nema rešenja bez njihovog prisustva i koordinacije sa njima. Kapacitet SAD može da raste samo u okviru te uloge, ali nikako da oni formalno preuzimaju od EU vođenje procesa. To nije u njihovom interesu“, kaže on.

Napominje i da ni EU ni SAD nije u interesu da se otvori još jedno žarište.

"Njima bi najviše odgovaralo kad bi se postigao takav sporazum koji bi Beograd mogao da prestavi kao političku pobedu, ali koji bi ga možda ujedno obavezao da bude bliže Zapadu. To bi bila neka 'win-win' situacija. Pridobiti Srbiju kao ključnog regionalnog aktera, ako ne u punom kapacitetu, onda bar kao sigurnog i stabilnog partnera. A, to je nemoguće bez sporazuma o normalizaciji koji bi mogao da se primeni na terenu i koji bi Beograd mogao da predstavi kao neku političku dobit, a ne kao poraz", zaključuje Surlić.