Kosovo ili Srbija, ko ima veću podršku u islamskom svetu?

Uprkos sve intenzivnijem lobiranju kosovskih zvaničnika usmerenom ka islamskim državama u cilju pridobijanja novih priznanja, sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da ne treba očekivati promenu stava kod ovih zemalja, najpre jer mnoge od njih imaju problem sa separatizmom na svojim teritorijama, ali i zbog toga što Srbija među islamskim državama uživa veliki ugled.

Lobiranje Prištine među arapskim i islamskim državama naročito je bilo vidljivo prošle nedelje za vreme zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku gde je kosovska predsednica imala sastanke sa zvaničnicima Libana, Jordana, generalnim sekretarom Organizacije islamske saradnje (OIK)... Ona je otvoreno iznela očekivanje da će države članice OIK koje nisu priznale nezavisnost Kosova to učiniti u bliskoj budućnosti, dok je od kralja Jordana Abdulaha Drugog tražila nastavak podrške za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama i za priznanja od arapskih zemalja.

Za ove svoje ambicije Priština ima jaka “leđa” u Ankari još otkako je proglašena nezavisnost 2008. godine, a sam predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan u više navrata je obećao podršku Kosovu za pridruživanje Savetu Evrope, Evropskoj uniji i NATO, kao i u pribavljanju novih priznanja.

Pa ipak, islamske države koje poštuju stavove Beograda i međunarodno pravo čvrsto se drže tih pozicija.

Islamolog i nekadašnji ambasador Srbije u Turskoj i Vatikanu Darko Tanasković kaže za Kosovo onlajn da u muslimanskom svetu Srbija ima i veliki ugled i države koje je podržavaju, kao i da uspeva da razvija sve boje odnose sa nekim državama koje su priznale nezavisnost Kosova.

„To je bitno jer onda te države nemaju toliko motiva da se bore aktivno u lobiranju za priznavanje nezavisnosti Kosova“, kaže Tanasković, koji kao izuzetak navodi Tursku koja s jedne strane razvija veoma dobre odnose sa Srbijom, a koja je i jedna od država koja najistrajnije lobira za priznavanje nezavisnosti Kosova.

Prema oceni Tanaskovića, stanje među islamskim zemljama po Kosovo nije naročito pozitivno.

Komentarišući susrete koje je sa predstavnicima islamskih država prošle nedelje imala predsednica Kosova Vjosa Osmani u Njujorku, a u kojima je tražila podršku za nova priznanja, Tanasković ocenjuje da Osmani nema mnogo razloga za optimizam posle tih konsultacija.

„Kao i prošle godine za vreme zasedanja Generalne skupštine UN predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani je veoma intezivno lobirala u kuloarima zgrade UN na Ist Riveru. Što se tiče Jordana, on je stari saveznik Kosova. Kada sam bio na dužnosti stalnog predstavnika Srbije pri Unesku 2015. godine i kada se vodila bitka protiv prijema Kosova u Unesko, ako izuzmemo Albaniju koja je u suštini vodila tu čitavu akciju i koja je iznela zahtev, Jordan je bio među najaktivnijim državama u podršci Kosovu i tu nema ničeg novog. Generalni sekretar OIK je iz Čada, zemlje koja je priznala Kosovo 2012, ali nema preveliki uticaj u ovoj organizaciji, s tim što može da utiče na dnevni red konferencije i na to da se na njemu nađe nacrt Rezolucije o tome da se sve države OIK pozovu da priznaju Kosovo. Nije njima teško da izglasaju takvu rezoluciju jer imaju među članicama većinu zemalja koje su priznale Kosovo, ali takve rezolucije su već donošene i nisu dale naročite rezultate“, navodi Tanasković.

On ukazuje da je od 57 članica OIK tridesedetak priznalo nezavisnost Kosova i da je to procenat manji u odnosu na zemlje Evropske unije, što se, kako kaže, možda ne bi očekivalo.

„S druge strane, od samog početka postojala je izrazita tendencija da se po jednoj inerciji sa događajima od pre više od dve decenije u Bosni i Hercegovini prikaže da je sukob na Kosovu i Metohiji u suštini sukob između islama i hrišćanstava i da su tu muslimani ugroženi, pa da sa stanovišta islamske solidarnosti, muslimanske zemlje iskažu podršku Kosovu, uključujući priznavanje njegove nezavisnosti. Ta priča, međutim, nije prošla jer je iz mnogih razloga postalo jasno da ovde nije reč ni o kakvom međureligiskom sukobu, već da su u pitanju čisto politički, teritorijalni i drugi razlozi. Zbog toga, u Prištini odavno nisu zadovoljni odzivom muslimanskog sveta na njihove zahteve da budu međunarodno priznati i da se podrži njihova međunarodna afirmacija“, objašnjava Tanasković.

U muslimanskom svetu, dodaje, zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova za to imaju jake razloge.

„Bilo da su oni načelne prirode – pridržavanje međunarodnog prava, bilo ono što je mnogo češće, a to je da i te države same imaju određene probleme separatizma i iskustva sa ovakvom vrstom pokušaja ostvarivanja nezavisnosti svojih teritorija, tako da one sigurno neće menjati taj stav“, kaže naš sagovornik.

Ukupno uzevši u svetu, prema oceni Tanaskovića, situacija je danas nepovoljnija nego što je bila pre desetak godina u pogledu spremnosti država koje nisu priznale Kosovo da ga sada priznaju.

„Od početka rata u Ukrajini u muslimanskom svetu se oseća veća  veća naklonost prema Rusiji i jača određeni antiamerikanizam, koji je inače bio jak u tom svetu i pošto se zna da je u pozadini rat kolektivnog Zapada odnosno SAD protiv Ruske Federacije, mislim da je to činilac koji globalno gledano takođe ne doprinosi tome da bi veći broj muslimanskih država u ovom trenutku priznalo nezavisnost Kosova jer se zna da je to jedan američki projekat. Sve u svemu, ne bih rekao da ima mnogo razloga za optimizam kod gospođe Osmani posle ovih njenih konsultacija“, zaključuje Tanasković.

Kao neke od država u islamskom svetu kod kojih Srbija ima podršku za svoje stavove naš sagovornik ističe Maroko, Alžir, Indoneziju, Iran...

„Tu je i Egipat koji je zapravo zamrzao odnose sa Kosovom, odnosno nikada ih nije ni razvijao iako je u posebnim okolnostima došlo do njihovog formalnog priznanja u poslednjim danima vladavine predsednika Morsija“, navodi Tanasković.

Govoreći o mogućnosti da Kosovo unutar korpusa islamskih država dobije neko novo priznanje, imajući u vidu susrete kosovskih zvaničnika na kojima se traži podrška za to, politički analitičar iz Prištine Alen Meta kaže za Kosovo onlajn da je od proglašenja nezavisnosti postojao poziv OIK-a da se Kosovo prizna kao nezavisna država, ali da to nije donelo promene u mnogim državama.

“Međunarodni odnosi ne funkcionišu samo kroz pozive i povremeno lobiranje vlada i predsednika, naprotiv, to do sada nije donelo rezultate ili ih je bilo malo. Od proglašenja nezavisnosti, postojao je poziv OIK-a da se Kosovo prizna kao nezavisna država, ali to nije donelo promene u mnogim državama. Ovo je povezano sa ranije uspostavljenim odnosima sa Srbijom, pa čak i sa bliskim vezama koje ove države imaju sa Rusijom i njenom politikom. Verujem da su odnosi država sa muslimanskom većinom i Srbije, koji su uspostavljani godinama, još od vremena Tita, a i pre njega, uticali da nema promena u odnosu prema Kosovu. Na to u velikoj meri utiču i nedostatak informacija, razne kampanje, čak i iz zvaničnog Beograda”, kaže Meta.

O tome da li su stavovi islamskih zemalja po pitanju Kosova čvrsti ili ima prostora da ih Priština ili Beograd ubede da je njihov stav taj koji je ispravan, Meta kaže da je problematično definisati da li je ispravan ili pogrešan pristup Beograda ili Prištine, jer je ovde reč o dve potpuno suprotne realnosti.

“U međunarodnim odnosima, strategije i pristupi se ne menjaju u kratkom roku, posebno u zemljama koje imaju uticaj ili su pod uticajem velikih politika”, zaključuje Meta.

Istraživač iz Beograda dr Slobodan Janković kaže za Kosovo onlajn da su stavovi prema Kosovu i njegovom priznanju među islamskim zemljama uglavnom rezultat američkog lobiranja i ocenjuje da susreti Vjose Osmani u Njujorku mogu da promene stav nekih islamskih država ako im se, kako kaže, "ponudi neka materijalna nadoknada".

"Priznanje takozvanog Kosova od mnogih država, a i kada je reč o državama sa muslimanskom većinom, uglavnom je rezultat američkog i britanskog lobiranja i lobiranja Turske koja je od samog početka jedna od glavnih zagovornica priznanja albanskog Kosova kao države. Kažem "albanskog" u smislu secesionističke vlasti koja je sastavljena od samih kosovskih Albanaca. Lobiranje Vjose Osmani može nešto da promeni u smislu da se nekim državama ponudi određena vrsta materijalne kompenzacije ili da one, uz podršku glavnih promotera, a to su SAD i Velika Britanija, a zatim ključne zemlje članice EU izuzev Španije, promene svoj stav. Tek u toj sprezi oni mogu nešto da postignu. Jedan od razloga zašto ove zemlje ne priznaju Kosovo je što mnogim državama nije u interesu da se prizna takvo ponašanje gde se otcepljuje deo teritorije na etničkim ili nekim drugim osnovama, jer mnogi i sami imaju slične probleme. Zato to ne dozvoljavaju", kaže Janković.

Naglašava da je malim i srednjim zemljama interes očuvanje međunarodnog prava.

"Ali u vreme rata, a mi svakako prisutvujemo svetskom ratu, međunarodno pravo se poništava. Ne nestaje u potpunosti, ali je do svake države, u ovom slučaju do naše države da štiti svoj narod i svoj Ustav, samim tim teritorijalni integritet i suverenitet", ističe Janković koji kritički sagledava politiku srpskih vlasti po ovom pitanju.

On smatra i da se neke zemlje po pitanju Kosova vode politikom velikih sila koje ga ne priznaju.  

"Neke zemlje ne dođu u dodir sa vrhom naših vlasti, nego čuju od pojedinih političara našu nominalnu politiku ili dođu u kontakt sa Ruskom Federacijom ili Kinom koje su protiv priznanja Kosova i pod tim uticajem ne priznaju Kosovo kao državu", navodi Janković.

Poslednja država koja je priznala Kosovo bila je Izrael 2020. godine, a zbog odluke Prištine da otvori predstavništvo u Jerusalimu, Kosovo je naišlo na oštru osudu Palestine koja je od svih članica OIK tada tražila da zamrznu odnose sa Kosovom.