Analize

21. April 2025. • 14:30

Izvor: Kosovo Online

Stradanje Roma na Kosovu: Tišina teža od zločina

Izvor: Kosovo Online/Nedžmedin Neziri

Lovili su ih kao zečeve i ubijali na najbrutalnije načine. Čitava naselja su opljačkana, pa sravnjena sa zemljom, zatrta. Romi sa Kosova proživeli su tokom rata 1999. i u kasnijim godinama sličnu sudbinu srpske zajednice, a za sagovornike Kosovo onlajna najtragičnije je što ni danas, 26 godina kasnije, ne postoji tačna evidencija o tim događajima, pa čak ni koliko je Roma tada pobijeno ili nestalo.

Piše: Đorđe Barović

Glasna tišina. Ovako bi mogla da se opiše stravična sudbina romske zajednice od 1999. godine na Kosovu.

Podaci o broju ubijenih i nestalih se razlikuju zavisno od izvora, ali mnogo veći problem je što se sudski procesi za zločine nad ovom etničkom zajednicom mogu prebrojati na prste - jedne ruke.

U Haškom tribunalu krajem 2012. godine oslobađajućim presudama završen je krivični postupak u kome je grupa oficira bivše OVK predvođene Ramušom Haradinajem bila optužena za niz ubistava i ratnih zločina, uključujući i nekolicinu Roma.

O njihovom stradanju se indirektno može čuti i na procesu protiv komandanata bivše OVK predvođenih Hašimom Tačijem koji se vodi pred Specijalizovanim većima Kosova sa sedištem u Hagu.

Prošlog meseca, tužilaštvo je saslušalo svog 50-tog svedoka, Kloda Kana koji je ispričao da su mu jula 1999. Romi u Prizrenu i Đakovici preneli kako ih su ih pripadnici OVK pritvarali, ispitivali, prebijali i zlostavljali, optužujući ih da su radili za Srbe.

„Ti ljudi su bili u šoku, zaprepašćeni i traumatizovani... Mnogi su još imali vidljive fizičke povrede“, kazao je svedok, dodajući da su Romi bili i „uplašeni i u bolu za svojim rođacima“.

Istovremeno, u Beogradu je krajem prošle godine prvostepenom presudom osuđen Nezir Mehmetaj zbog ubistva Jelaja Ramadana, Roma iz Rudice 1999. godine.

O stradanju Roma nakon završetka rata i dalje nema kompletnih podataka, kao ni o broju kidnapovanih.

Sve su to bili razlozi zbog kojih je Vlada Srbije odlučila da podrži održavanje konferencije o stradanju Roma za vreme sukoba na Kosovu.

Tabu tema

Skup organizuje Centar za edukaciju Roma i etničkih zajednica, a predsednik ove NVO Ljuan Koka kaže za Kosovo onlajn da su nad Romima na Kosovu tokom i posle rata 1999. počinjeni stravični zločini, ali da je ovo pitanje i dalje tabu tema.

„Tabu tema je zato što Romi nisu uspeli da se konsoliduju, da naprave određene pritiske, a normalno da Kosovu odgovara da to i dalje bude tabu tema jer su sve te Rome pretvorli u Egipćane, Aškalije. Teže da imaju Rome samo u malom broju da bi pokazali da su multikulturalni. Ali, daleko su oni od toga. Strašnu sudbinu su imali Romi. Više od 80 odsto Roma je napustilo Kosovo i Metohiju“, ističe Koka.

Objašnjava da ne postoji zvanična evidencija koliko je Roma ubijeno ili oteto na Kosovu i te 1999, ali i u kasnijim godinama.

„Po mojoj evidenticiji, a to nije zvanična evidencija jer ne možemo da dođemo do određenih podataka, između 500 i 600 ljudi je pobijeno za vremene rata i više od 110 je kidnapovano i nestalo i još se vode kao nestali. Nemamo mogućnost ni da identifikujemo ni da saznamo strašnu sudbinu tih ljudi koji su nestali“, ističe Koka.

Upozorava da su brojni primeri najbestijalnijih zločina koji su tada počinjeni, ali da nikada nisu evidentirani ili su kažnjeni počinioci.

U jednom od tih događaja njegov sunarodnik je bukvalno raščerečen naočigled mase.

„Romska zajednica je živela u centru Uroševca. Ovaj čovek je bio biznismen, trgovac, radio je sa svima, i sa Albancima i sa Srbima. Imao je ogromnu kuću i verovatno je ostavio tamo sakriven novac. Namamili su ga da se vrati, da mu se neće ništa desiti i onda su ga Albanci razapeli na četiri strane sa četiri trajktora. Čovek se zvao Ekrem Šabani. Njegov brat je ranije već bio kidnapovan, ima petoro dece koji su sada u Nemačkoj, tri sina i dve kćerke. To je jedna strašna sudbina, strašan zločin koji nije ni zabeležen“, priča Koka.

Podseća da se pred Haškim tribunalom sudilo liderima bivše OVK zbog ubistva mladenaca u Đakovici, ali da su se zločini dešavali i u drugim delovima Kosova.

„U Prištini je u sklopu svoje kuće, jedan Rom, Derviš, nije hteo da izađe, spaljen je u njoj“, ističe.

Navodi da su Romima spaljivane kuće, a u posleratnom periodu i otimana imovina.

„Često su uzimali i nevine žrtve koje nisu učestvovali u nikakvim procesima. Ubijali bi ih da bi im oduzeli kuće i da budu primer za sve druge Rome da napuste Kosovo“, tvrdi Koka.

Objašnjava da je tokom 1997. godine bio angažovan u internom popisu Roma sa Kosova i da se tada tako izjasnilo 98.000 ljudi.

„Sada ih je manje od 20.000 na Kosovu. Većina ih je došla u Srbiju, a odatle za Nemačku, Francusku, Italiju... Tako da imamo šansu da okupimo par ljudi i da počnemo da pravimo dokumentaciju o stradanju Roma na Kosovu i Metohiji za vreme rata 1999. godine“, uveren je Koka.

Marginalizacija zločina

Izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Bekim Bljakaj upozorava na marginalizaciju zločina nad romskom zajednicom na Kosovu.

„Nažalost, na Kosovu se ne priča o žrtvama romske, aškalijske i egipćanske nacionalnosti. Uglavnom se piše i priča o stradanju Albanaca. Posebno zajednica Roma, Aškalija i Egipćana su marginalizovani i jako malo se piše i priča o njihovom stradanju. Takođe, skoro da i nema dana stradanja Roma na Kosovu. Takva je situacija. Takođe, nema spomenika o stradanju Roma na Kosovu“, ističe Bljakaj u razgovoru za Kosovo onlajn.

Objašnjava da je Fond za humanitarno pravo Kosova u sklopu projekta Kosovska knjiga pamćenja dokumentovao stradanje Roma tokom i posle rata.

„Od 13. 535 ubijenih i nestalih - 276 su Romi, Aškalije i Egipćani. Oni su stradali i tokom rata i posle rata i nažalost su bili žrtve obe strane. Bilo je ubijenih i nestalih Roma i od strane srpskih snaga, a takođe i strane Albanaca tokom i posle rata“, kaže Bljakaj.

Smatra da na Kosovu ne postoji interesovanje da se govori o stradanju Roma.

„Društvo, a posebno političke elite nisu uopšte zainteresovane da stvaraju taj tačan narativ gde se tačno zna ko je stradao i na koji način“, ističe Bljakaj.

FHP Kosova prati sva suđenja za ratne zločine počinjene na Kosovu, a Bljakaj napominje da je do sada samo četvorica Albanaca, pripadnika bivše OVK osuđeno za ubistvo jednog Roma.

„Imamo jednu presudu protiv četvorice optuženih koji su odgovorni za ubistvo jednog Roma. Naravno, to je jako mali broj“, navodi Bljakaj.

Vreme pogroma

S druge strane, predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović kaže da ni 26 godina od rata 1999, nema preciznih podataka koliko je Roma stradalo na Kosovu.

„Što se tiče stradanja Roma preciznih podataka nema. Značajan broj njih je prijavio nestanke svojih članova i to je ono što mi i danas držimo otvorenim jer se i danas pojavljuju pojedine porodice, pojedinci koji prijavljuju svoje nestale. Nažalost, njihovo stradanje je bilo 1999. i 2000. najizraženije. To je vreme pogroma koji su i oni doživeli. Oni su delili sudbinu srpskog naroda“, ističe Odalović za Kosovo onlajn.

Precizira da su Romi stradali i pre 1999. godine.

„Ono što je karakteristično, 1997. i 1998. bile su godine kada su u pojedinačnim terorističkim napadima stradali i Romi koji su bili deo institucija. Radili su kao poštari, električari, šumari...“, navodi on.

Dodaje da su Romi „žestoko stradali“ na početku rata, a zatim i nakon 10. juna, odnosno dolaska međunarodnih mirovnih snaga na Kosovo.

„Romi su nažalost pretrpeli strašan teror. Nisu neko ko je na bilo koji način doživljavan od strane pripadnika te tzv. OVK kao neko ko može da ostane, neko na koga oni računaju ili neko sa kim bi gradili neke svoje mostove budućnosti“, objašnjava Odalović.

Rezultat je, dodaje, ezgodus nesagledivih razmera.

„Čitava naselja su popaljena. Čitave porodice pobijene, zatrte. Primeri su iz Vučitrna, Đakovice. Tu je bilo najbrutalnije. Sve što je bilo romsko je pobijeno, popaljeno. Mnogi se i danas vode kao nestali“, naglašava Odalović.

Kao jedan od najdrastičnijih zločina apostrofira događaj iz Đakovice.

„Pripadnici OVK su zaustavili romsku svadbu, a zatim su silovali mladu, počinili strašan zločin. Na to niko nije reagovao, pa čak ni u Hagu, na suđenju, to nije bilo nešto što je dovelo do bilo koje osuđujuće presude. To govori o odnosu i prema Romima, kao što je odnos bio i prema Srbima“, kaže Odalović.

Krivce ne vidi samo u onima koji su zločine činili, već i u međunarodnoj zajednici na Kosovu koja je sve to nemo posmatrala.

„I danas je ista situacija“, smatra Odalović.

Navodi da je istovetna situacija u procesima koji se trenutno vode pred Specijalozovanim većima Kosova sa sedištem u Hagu.

„Romi su neko ko je sasvim izvesno zainteresovan, zajedno sa nama, da saznamo šta je sa ’Žutom kućom’, koliko je lica koja su tada bila kidnapovana odvedena tamo i završila kako su izvrsno završili“, objašnjava Odalović.

Dodaje da je sudbina Roma u „dobroj meri“ zavisila od volje i postupanja OVK i „ćutanja međunarodne misije“ što se videlo i tokom Martovskog pogroma 2004. godine.

Odalović kaže da je jedan broj Roma ostao da živi na Kosovu i da su mnogi od njih u institucijama zbog čega bi trebalo da insistiraju na rasvetljavanju zločina protiv njihovih sunarodnika.

„Mislim da bi trebalo da dignu i tamo glas upravo za prava onih koji su pripadnici njihove etničke grupacije“, zaključuje Odalović.

Politička volja

Književnik i ekspert za romska pitanja pri Savetu Evrope Nedžmedin Neziri kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je vidljivo da ni u Prištini ni u EU ne postoji politička volja da se ovo pitanje reši.

„Romi su počeli da stradaju pre 1999. godine. Bilo je pretnji, pokušaja kidnapovanja, bilo je svega. Taj progon je počeo 1998. Vršio se pritisak na one koji su radili u fabrici „Trepča“. Bilo je mnogo tih načina, a najčešći zastrašivanje“, navodi Neziri.

Nastanjen u Francuskoj, nekadašnji atletičar iz tadašnje Kosovske Mitrovice, Nedžmedin Neziri je svojevrsni hroničar stradanja Roma u ovom gradu nakon 1999. godine. Tome je posvetio i svoju zbirku pesama „Ne zaboravi“.

Objašnjava da je u Južnoj Mitrovici do rata postojala mahala u kome je živelo oko 10.000 Roma.

Neziri je u avgustu 1999. posetio ovu mahalu u pratnji vojnika iz francuskog kontigenta Kfora.

„Prvi put sam ušao 22. avgusta 1999. i to je za mene bio šok. Mahala je brojala oko 10.000 stanovnika. I sada, kada vi uđete i vidite da nema ništa, sve je prazno, nema ptice, miša, mačke, kučeta... ničega nema. Prvo je bilo opljačkano, a većina kuća je zapaljena, uništena. Video sam francuski kontigent vojnika koji su se tu zabakadirali u jednoj velikoj kući u Romskoj mahali gde je bio i restoran. To je kuća od našeg Ganija Rušetija. Kasnije je još nekoliko kuća dobilo zaštitu sa bodljivakov žicom. Ali, kada se ode dalje sve je bilo pusto. To sam opisao u mojim pesmama“, priča Neziri.

Objašnjava da u to vreme Romi nisu imali ničiju zaštitu.

„Ni od međunarodne zajednice, ni od bilo koga iz Ujedinjenih nacija. Bili su prepušteni sami sebi i to je za mene bilo veoma dramatično“, priznaje ovaj pisac.

Naglašava da je najporaznije što se ni 26 godina kasnije ne zna tačan broj stradalih Roma, a da nema porodice koja nije pretrpela neku tragediju. Ni njegova nije izuzetak.

„Tačan broj se ne zna. Znam da je moj brat od tetke još 1998. godine, 21. juna bio kidnapovan od svojih prijatelja sa kojima je sarađivao, prodavao je plastiku, bavili su se zajedno trgovinom. I odjednom, nema ga“, kaže Neziri.