Ćirić: Na fresci koju je Kurti pokazao papi Sveta carica Jelena, poslužio se manipulacijom

Kurti i papa Franja
Izvor: Facebook/albini2017

Premijer Kosova Aljbin Kurti sastao se sa papom Franjom u Vatikanu prošle nedelje, a uz saopštenje o ovoj poseti Kurti je na društvenim mrežama objavio fotografiju na kojoj se vidi kako papi pokazuje reprodukciju freske u publikaciji koju je, reklo bi se, papi doneo na poklon. Istoričarka umetnosti Jasmina S. Ćirić kaže za Kosovo onlajn da je po svoj prilici u pitanju publikacija koja je upriličena za taj susret i da je vrlo verovatno koncipovana tako „da promoviše tzv. kosovsko nasleđe“, ali da je na fresci prikazana Sveta carica Jelena, majka Konstantina Velikog, kao i da se freska nalazi u manastiru Lesnovo u Severnoj Makedoniji, zadužbini srpskog vlastelina.

Ćirić, koja je i docent na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, podseća da je po stavovima iznetim u novijoj albanskoj istoriografiji koja se, kako ističe, neretko temelji na nepouzdanim tumačenjima, na ovoj fresci navodno predstavljena Vojislava Tribalda Kastriot, majka Đurđa Kastriota Skenderbega, zbog čega ova fotografija nije nimalo slučajno odabrana, jer Albanci upotrebom Skenderbega grade vlastiti identitet na osnovu onoga što nije.

Ćirić takođe ukazuje da se o sastanku Kurtija i pape jedino može govoriti kao o susretu koji je, kako kaže, upriličen po svim prilikama posredstvom izvesnih privatnih kanala, jer audijencija nije bila zvanično uvršćena u listu papskih prijema tog dana.

„Na jednoj fotografiji koja se pojavila na zvaničnom Tviter profilu Aljbina Kurtija, kao i u većini medija koji su preneli tu vest, vidimo trenutak kada Kurti pokazuje Papi Franji knjigu (za sada nepoznatog naslova) u kojoj se na desnoj strani nalazi reprodukcija freske. Svakom poznavaocu slikarstva srpske vlastele u srednjem veku, a naročito poznavaocu programa zidnog slikarstva manastira Lesnovo, jasno je da je reč o poprilično neprofesionalno i nerealno reprodukovanoj fresci na kojoj je prikazana Sveta Carica Jelena, dakle majka Konstantina Velikog. Freska se nalazi na severnoj strani zapadnog zida naosa crkve posvećene Svetom Arhangelu Mihailu i Svetom Gavrilu Lesnovskom u manastiru Lesnovo, između Kratova i Zletova u Republici Severnoj Makedoniji“, kaže nam Ćirić.

Kako navodi, crkva je izgrađena 1341. godine i zadužbina je srpskog vlastelina sa titulama velikog vojvode, sevastrokratora, potom i despota Jovana Olivera koji je vladao teritorijom između Ovčeg polja i uz levu obalu Vardara.

„Budući da je freska na kojoj je Sveta Carica Jelena naslikana, uobičajeno, pored Svetog cara Konstantina, predstavlja pandan Svetom Savi Srpskom i Simeonu Nemanji, čime je podvučena analogija između prvog hrišćanskog vladara i prvih nosilaca duhovne i svetovne vlasti. Sličan pandan postoji, na primer, u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu gde su car Konstantin i carica Jelena pored kralja Milutina i kraljice Simonide“, kaže Ćirić.

Ona, međutim, podseća, da je po stavovima iznetim u novijoj albanskoj istoriografiji koja se, kako ističe, neretko temelji na nepouzdanim tumačenjima, na ovoj fresci navodno predstavljena Vojislava Tribalda Kastriot, rodom iz Pologa (u današnjoj Severnoj Makedoniji), majka Đurđa Kastriota Skenderbega.

„Istorijski je tačno da je Vojislava Kastriot bila majka Đurđa Kastriota Skenderbega. Na albanskim veb stranicama pojavljuje se dvojaka identifikacija freske. Povremeno na društvenim mrežama vidimo da je na albanskim stranicama potpuno pogrešno identifikovana kao majka Đurđa Kastriota Skenderbega, Vojislava Tribalda Kastriot, a ponekad čak i kao majku Đurđa Crnojevića (i tu je došlo do zamene identiteta dveju poznatih istorijskih ličnosti srpskog porekla). Izvesno je da je od strane privremenih kosovskih vlasti, kao i njihovih istoriografa, pomenuta freska odabrana jer se već godinama najviše na društvenim mrežama ponavlja pogrešna interpretacija da je reč o majci Skenderbega. Freska je ustvari laički zloupotrebljena u svrhu diskursivnog oblikovanja i konstruisanja novog, kosovskog identiteta te kreiranja korena Kurtijevog 'kosovskog' nasleđa. Ova fotografija nije nimalo slučajno odabrana, budući da je kult Skenderbega od izuzetnog značaja za novi diskurs i identitet tzv. države Kosovo koji Kurti nameće. Skenderbega kosovski Albanci posebno koriste u izgradnji kolektivnog nacionalnog identiteta, a to ih je ustvari dovelo u slepu ulicu“, kaže Ćirić.

Naša sagovornica objašnjava da kosovski Albanci upotrebom Skenderbega grade vlastiti identitet na osnovu onoga što nije.

„U vreme Skenderbega nije postojala albanska nacija. Đurađ Kastriot je bio jedna od najveličanstvenijih ličnosti 15. veka u celoj Evropi. Kako je sam sebe nazvao u jednom pismu pisanim ćirilicom 1.450. godine, došao je na svet 6. maja 1405. godine na porodičnom posedu (najverovatnije u selu Šine), u okolini grada Debra u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije. Prvi Kastriot koji je ušao u istoriju bio je Đurađev pradeda Branilo, kefalija, a prethodno čelnik u vojsci cara Stefana Dušana. Višegodišnjim vojevanjem zaslužio je feud na reci Gardi sa kastelom Kastri, starom vizantijskom (romejskom) tvrđavom po kojoj su se i nazvali Kastrioti. Dakle nije reč o albanskom prezimenu, već o toponimu. Kada je u pitanju njegova majka, istina je da nema sačuvane freske, a posebno ne u Republici Severnoj Makedoniji, kao što to tendenciozno Kurti pokušava da prikaže koristeći fresku koja se ni na koji način ne može vezati za Skenderbegovo poreklo. Vojislava nipošto nije albanskog porekla kako se to neretko navodi u albanskoj istoriografiji, kao i na Vikipediji na stranim jezicima koja čak nema povezane istorijske izvore prvog reda na koje bi se eventualni zainteresovani čitalac mogao uputiti. Vojislavin otac je bio vlastelin. Romeji (Vizantinci) su reč Tribali koristili ponekad kao sinonim za Srbe. Po nekim recentnim istraživanjima izvesno je da je pripadala Brankovićima budući da su Brankovići upravljali oblašću oko Pologa u današnjoj Republici Severnoj Makedoniji. Otuda je i Ivan Jastrebov pomenuo Vojislavu kao plemkinju koja je bila rodom od pološkog knjaza Voisava Pologi domini filia“, objašnjava Ćirić.

Što se tiče same publikacije koja se našla pred Papom, Ćirić kaže da nije reč o monografiji o manastiru Lesnovo kao što je to pogrešno navedeno u nekim medijima.

„Zanimljiv je čin pokazivanja ovakve publikacije, kao i potreba za ’samoreprezentovanjem’, posebno jer se iz dveju stranica koje vidimo na fotografiji, jasno zaključuje da je reč o konstruisanju istorijskih činjenica na način kako to odgovara Kurtiju i njegovim pristalicama. Prikazanim stranicama knjige tendenciozno se ukazuje na nešto što Kurtijeve pristalice prepoznaju kao tzv. kosovsku istoriju i umetnost. Tako je otvoren prostor za pogrešne interpretacije, manipulacije i de facto sprovođenje pritisaka za priznavanje Kosova. Razume se, ovakav vid vođenja javne diplomatije zasniva se pre svega na pokazivanju meke moći, a to znači posredstvom doživljaja o kulturi koje prezentuju obimnim izdavačkim poduhvatima koji obiluju pogrešno interpretiranim istorijskim izvorima. Verovatno znajući za ranije izrečen stav Pape Franje: ’Sačuvati pamćenje naših naroda znači sačuvati budućnost’, Aljbin Kurti se poslužio svojevrsnom manipulacijom. Način na koji je predstavio svoju politiku papi Franji poseduje elemente poput zagovaranja i manipulacije ’mekom moći’ upotrebom kulturnih artefakata koji ne odgovaraju u potpunosti geografskom prostoru, ali odgovaraju za ’brendiranje’ Kosova“, kaže Ćirić.

Uprkos činjenici da prištinske institucije, kako dodaje, upodobljavaju podatke onako kako to njima odgovara, jedan od razloga zašto Vatikan za razliku od ostalih zapadnoevropskih država ne priznaje Kosovo je pitanje konflikata islamskog i hrišćanskog sveta. Vatikan, kaže, ima svoje prioritete u spoljnoj politici i kulturnoj diplomatiji, a odnosi sa državama i različitim regionima, posebno na Balkanu, mogu biti deo kompleksnih geopolitičkih, religijskih i identitetskih pregovora.

Ćirić, najzad, ukazuje i na to da da razgovor između pape Franje i Aljbina Kurtija nije bila zvanična audijencija.

„Šta se zapravo dešava ako se Papa sastane sa predstavnikom države koju Vatikan ne priznaje? Odgovor je vrlo jednostavan: sastanak se ni ne pominje na listi zvaničnih sastanaka. Dnevni vatikanski novinski list "L'osservatore Romano" ne pominje ovaj sastanak, a istovremeno sastanak se ne nalazi ni na zvaničnoj papskoj listi Udienze na sajtu Vatikana kako za 21, tako i za 22. jun, tako da se u ovom slučaju jedino može govoriti o susretu koji je upriličen po svim prilikama posredstvom izvesnih privatnih kanala i pokrovitelja uz krilaticu ’mi hrišćani pozvani smo da se približimo svakome i u svim situacijama’. No, audijencije koja je zvanično uvršćena u listu papskih prijema na dnevnom nivou svakako nije bilo“, zaključuje Jasmina S. Ćirić.