Devetoro Srba opstaje u selu Devet Jugovića

Selo Devet Jugovića više ne nalikuje onom pre 1999. godine, na ulazu je tabla sa dvojezičnim natpisom, na albanskom Bardoš i na srpskom Devet Jugovića, javlja Radio Televizija Kosova na srpskom ( RTK 2).

Od 160 porodica, koliko ih je ovde živelo pre rata, ostale su svega dve, porodice Živanović i Marković jedine su koje istrajavaju u mestu koje broji devetoro Srba.

Porodica Vlastimira Živanović jedna od dve preostale srpske familije u selu koje je smešteno desetak kilometara severno od Prištine.

Sedamdesetčevorogodišnji Vlastimir živi sa suprugom, sinom, snajom i dvoje unučadi. Sa setom se seća vremena kada je u selu živelo blizu 700 Srba. Živanovići nikada nisu napuštali svoje ognjište i za sada, kažu, nemaju nameru da se sele.

„Mora da se živi i da čovek sam sebi organizuje život, da nema života sigurno da ni ja ovde ne bih živeo. Snaja je pokušala da se zaposli u Čačku, upravo zbog dece, ali nije uspela. Iako bi tamo imala manju platu, nego ovde bila je na to spremna zbog dece”, priča Vlastimir.

Škola u selu je zatvorena, srednja škola u obližnjoj Donjoj Brnjici takođe, pa Vlastimirova unuka ustaje u pet kako bi stigla do Lapljeg Sela na nastavu.

Vlastimirov sin ima 42 godine i ni dana radnog staža.

Preostali Srbi iz Devet Jugovića za lekarske usluge idu do Donje Brnjice. Jedino mesto okupljanja je crkva, u centru sela, koju meštani sami održavaju i gotovo svakodnevno obilaze.

„Komšiluk, moja deca, snaja i žena i ja održavamo crkvu i dvorište. Slava crkve je Spasovdan, a ove godine komšija i moj sin imaju kolač, na taj dan dolaze i oni koji su otišli”, priča Vlasitimir i dodaje da nema izgleda da se bilo ko od onih koji su otišli vrati u rodno selo.

Živanovići obrađuju 3 hektara zemlje i imaju dosta živine, ali ono što proizvedu nemaju gde da plasiraju.

“Skupilo se nekih 150 jaja, nemamo gde da prodamo to, kada nam dođu na kapiju oni nas ucenjuju, 20 petlova imam nemam gde da prodam. Imamo šta da prodamo, ali gde ću ja do Prištine, to bi bilo kao da se jedna bela vrana pojavi u jatu crnih “, priča Vlasitimir.

Priča da Srbi u selu sa albanskim komšijama nemaju nikakvih problema.  

„Nemamo ni sa kim nikavu mržnju, niko mene ne pita šta ću ovde i za to mogu da se pohvalim. Svako ovde gleda svoj posao, ja sam sinoć otišao do prodavnice u selu, nisam nikog živog sreo usput. Svako gleda da izvuče svoju decu, da ishrani porodicu.

Samoća na koju su osuđene dve srpske porodice često ume da bude teška, ali kako kažu, život ide dalje. Oslanjaju se jedni na druge u nadi da će se neko iz institucija kako srpskih, tako i kosovskih setiti da ih obiđe.