Don Đerđi: Neka nam Božić podari radost srca, nadu i ljubav

Moje poslanje je u mom grbu napisano: “Želim svima objaviti Jevanđelje”. Moj životni cilj je da omogućim svim ljudima da upoznaju i zavole Hrista, da se obrate, da budu ljudi dobre volje koji ne dozvoljavaju da ih mržnja savlada, da mogu da lete kao golubovi i donese mir svima", rekao je u božićnom intervjuu za Kosovo Onlajn biskup prizrensko-prištinski monsinjor Dod Đerđi.

Odlukom pape Franje od 2018. godine, rimokatolička apostolska administratura osnovana 2000. godine sa sedištem u Prizrenu podignuta je u rang Prizrensko-prištinske biskupije i direktno je podređena Svetoj stolici u Vatikanu, sa sedištem u Katedrali Svete Majke Tereze u Prištini.

Iste godine, dotadašnji apostolski administrator Dod Đerđi imenovan je za prvog prizrensko-prištinskog biskupa.

U 25 župa na Kosovu živi oko 60.000 rimokatolika, od kojih su većina Albanci i manji broj Hrvata, koji od dolaska na Kosovo u srednjem veku žive u Janjevu i Letnici.

Biskup Đerđi rođen je 1963. godine u mestu Stubla kod Vitine na Kosovu. Kako nam je rekao, odrastao je u pobožnoj porodici, kao “peto (po redu) i treće (muško rođeno)” od desetoro dece.

Za prezvitera Rimokatoličke crkve zaređen je 1989. godine. Papa Benedikt 16. ga je 2006. godine postavio i zaredio u biskupa  Sapske biskupije u Albaniji.

Božićnu čestitku vernicima biskup Đerđi uputio je iz novosagrađene Katedrale Majke Tereze u Prištini, najveće rimokatoličke crkve na Balkanu.

Izgradnja te katedrale, sagrađene na inicijativu prvog kosovskog predsednika Ibrahima Rugove, trajala je pet godina. Završena je 2010. i iste godine svečano je otvorena na stogodišnjicu rođenja Majke Tereze.

Don Đerđi je naglasio da je najbitnije što treba da se zna o rimokatoličkoj crkvi na Kosovu “da mi kao hrišćani živimo ovde od apostolskih vremena i da smo tu imali latinsku i istočnu katoličku crkvu".

Kroz vekove smo od onda do sada svašta doživeli, i uspeh, i ‘materizaciju’, i poniženje, ali Bog je hteo da budemo ovde. Bog je darovao ovom narodu Majku Terezu, simbol svih vekova i dušu koja je uvek bila spremna da voli Boga, da voli ljude i da im služi.

Na Kosovu trenutno imamo 60.000 katolika, broj se nikada ne zna jer ljudi dolaze i odlaze. Organizujemo naš svakodnevni život, slavimo Boga, služimo ljudima i želimo da budemo dobar primer u ovom vremenu, naročito nakon ’99. godine, kada je Crkva izašla iz izolacije i kada smo počeli da preuzimamo odgovornost ne samo za katolike već i za društvo i realnost u kojoj živimo.

Imamo četiri škole sa 3.500 učenika u gotovo svim školama su Albanci muslimanske veroispovesti, imamo humanitarnu organizaciju “Karitas”, koja je organiziovana i prisutna u svim gradovima, samo u administarciji ima oko 600 ljudi i 1.200 volontera i radimo, radimo”.

Da li vas božićni praznici vraćaju u detinjstvo?

Kad sam bio dete, za mene je Božić bio najradosnije slavlje, dobijali smo poklone, išli u crkvu da bismo videli Vitlejem, razmišljali smo o Bogu kao detetu koje plače, videli smo sebe kad smo bili mali, verovali smo da je On naš Bog. Hodajući životnim putem, udubljujemo se u jači značaj ovog praznika i molimo više i dublje i želimo da izrazimo našu ljubav prema Bogu. Bog je učinio najbolje delo kada se približio ljudima i obratio nam se ne kao veliki Bog, Bog koji vlada vaseljenom, nego kao Marijin sin, kao dete, kao čovek, kao mi, i dao nam najbolji primer kako treba da volimo jedni druge. I ako nas mrze,  da možemo da volimo naše neprijatelje. Za hrišćane ne postoje neprijatelji, jer ih mi ne vidimo kao takve.

Ali nisu svi prepoznali tu ljubav?

Nažalost, nisu. Mislim da bez verske svesti niko ne može reći da je hrišćanin. Hrišćanin nema neprijatelje, on u svakom čoveku vidi brata, svima oprašta. To ne znači da mi ne prepoznajemo neprijateljska dela, da smo kukavice i da bežimo od konfrontacije sa istinom, to znači da mi u poniznosti i u ime ljubavi prema Bogu opraštamo ljudima. Mora nam biti primer Bog koji oprašta, koji voli, a ne ljudi koji ratuju jedni s drugima.

O čemu razgovarate sa ljudima, šta vam navode kao najveće teškoće?

Najveća teškoća danas jeste da ljudi ne mogu da praštaju i da ne mogu da se oslobode strašnih doživljaja iz rata, a onda se ne mogu pomiriti i danas, 20 godina posle konflikta, još nema pravde.

Vidim da običan narod želi mir i pomirenje, ljudi žele da žive radosno da imaju nadu za svoju porodicu, za svoju decu, bilo da su Srbi ili Albanci, bilo ko, žele budućnost, žele da idu napred. Međutim, kad se malo podignemo na drugi nivo od običnog naroda, onda ima velikih pitanja, različitih odgovora, različitih istina, onda pišemo različite istorije, čitamo na različite načine istorijsko iskustvo, želimo reći da ste “vi”, a ne “mi”… Sve to odlaže taj gest pomirenja između Srba i Albanaca, a to je najvažnije što sada treba da se postigne.

Da bi do toga došlo, treba svi da se pokajemo, a naročito oni koji su organizovali službeni zločin i bilo ko drugi da je počinio neki zločin, nećemo ići na pravni nivo, to će drugi reći, ali mi idemo na duhovni, humani nivo, da treba da se pokajemo za svoje grehe, jer bez pokajanja nema obraćanja, bez obraćanja nema pomirenja, bez pomirenja nema mira, bez mira nema nade, bez nade nemamo kud. Tako da stvarno mislim da je najvažnija stvar pomirenje među Srbima i Albancima.

Ne smemo razmišljati egoistički, vremena su bila užasna, doživeli smo svašta, ali sada su se vremena promenila. Morami ići napred, mi smo komšije, moramo živeti zajedno.

Srbi žive na Kosovu, treba da imaju sva prava, ali ne mogu da pretenduju da se vrati prošlost, jer to više nije moguće. Moramo zajednički u budućnost.

Jednom prilikom ste izjavili “da ne pretimo jedni drugima ni snagom naroda ni snagom vlasti, već snagom dijaloga i ljubavlju srca”. Koliko je to upotrebljivo u dnevnoj politici na Kosovu?

To ne znam. Živimo u prevrtljivom vremenu, u kome su ljudi defakto izgubili sve vrednosti, nemaju nadu u budućnost jer misle samo na sebe, misle samo na danas, da imaju vlast, da imaju čast, misle samo da imaju para… U takvim okolnostima te se rečenice ne razumeju, ali mislim da je opšte mnjenje na Kosovu da se sasluša mišljenje Katoličke crkve uopšte. U ovakvim detaljima sigurno da je teško reći da su nas razumeli, ali mi nastojimo da to ponavljamo, da na neki način imponujemo našem čoveku. Pomirenjem ne treba da pretimo jedni drugima, jer pretnja ne može doći iz ljubavi, nego iz straha i mrženje.

Koliko Katolička crkva ima uticaj na društveni život?

Na društvenom nivou, mi smo mala grupa, ali imamo moralni autoritet kod mnogo ljudi. Ljudi nam veruju, znaju da ono što kažemo, kažemo jer ih volimo i nikada nismo radili ni protiv koga.

Mi se osećamo dobro na ovim prostorima, nikoga se ne bojimo, jer nikome nismo naneli zlo. Jedino “zlo” koje smo učinili jeste da smo stali na stranu potlačenih, iako smo morali biti protiv svih, jer je naša verska dužnost da stanemo na stranu onih kojima smo potrebni, nikako na stranu jačih.

Ko je trenutno potlačen na Kosovu?

Porodica, čovek. Ako bismo to posmatrali u vezi sa nacionalnom, etničkom i verskom osnovom, vidim i znam da se Srbi osećaju više potlačenim. Ja mislim da Srbi mogu biti građani ovog društva, ove države i da mogu uživati sva prava, samo budući da oni na više načina neće, onda sigurno da ima situacija da se mi moramo stideti.

Današnji Albanci tu i tamo ne daju prostora u realnosti, ne znam detalje i situacije, moram slušati druge, ali sam siguran u jednu stvar, da bilo gde Srbi trebaju našu pomoć i našu podršku radi normalnog življenja sa Albancima na Kosovu, mi smo sigurno na strani svakog potlačenog.

Mi ne gledamo na ljude kao na Srbe i Albance, mi ih prepoznajemo, ko je Srbin, a ko je Albanac, ali mi u srcu ne delimo ljude, mi smo sposobni voleti svakoga. Nažalost, živimo u vremenu kada se ljudi dele, kada politika ne želi dopustiti da se ljudi ne dele.

Mi molimo Boga, svaki dan, da ljudi zajedno u miru žive jedni sa drugima i jedni pored drugih. Želeo bih da Srbe sa Kosova zamolim da priznaju realnost, niko im neće zabraniti da vole Srbiju, i ja volim Albaniju, jer sam Albanac, ali to ne znači da moramo mrzeti jedni druge, ljubav prema bližnjem, prema sebi, nije nikakav greh.

Da li Katolička crkva ima uticaj na politička dešavanja na Kosovu?

Na političkom nivou nemamo uticaj, niti želimo da se bavimo time. Imamo normalni odnos sa državnim vlastima i institucijama i želimo da bude što normalniji. Politika nije u našem domenu, ne mešamo se u politička događanja.

Mi imamo mišljenje o političkim odlukama, događanjima i odnosima, o društvu, nismo mi oni koji ne znaju šta je društveni život i društvena odgovornost, ali ne želimo da se mešamo, mi možemo pozvati dgovorne i političke grupe ili ljude da budu svesniji odgovornosti, da se brinu više i bolje za život ljudi, ali na političke odluke ne želimo da imamo nikakav uticaj, to nije naš cilj.

Na koji način Katolička crkva utiče na mlade i očuvanje tradicije porodičnih vrednosti?

Mi bismo želeli i molimo Boga svaki dan da se naše porodice odnose prema Bogu na božićni način. Bog je hteo da se rodi u porodici, na ognjištu porodice svakog čoveka, nigde čovek ne može naći svoj mir i nigde se ne može osećati bolje i biti bolje prihvaćen od drugih nego u porodici.

Naše porodice su još zdrave, još imamo osećaj za stare i većina naših starih ljudi živi u porodicama sa decom, ali počelo je i kod nas sa napuštanjem staraca, da deca čim odrastu beže, žele da odu negde drugde. Mi ih pozivamo da budu blizu porodice, nažalost, mladi danas ne slušaju previše, orijentisani su na bolji, kvalitetniji život ovoga vremena,  zaboravljaju na kvalitet duše, odnosa, osećanja, ljubavi zajednice, porodice.

Nadamo se da će Bog ispuniti srca mladih ljudi da više gledaju na duhovne vrednosti nego na materijalne.

Mi govorimo o jednoj strani medalje, s druga strane medalje imamo ljude koji žive normalno, sanjaju o ženidbi, da grade kuće, osnivaju porodice, da nađu posao, imamo toliko mladih ljudi koji su preuzeli društvene odgovornosti, ako pogledate u svim institucijama su mladi ljudi koji rade za ovo društvo, za našu budućnost, ali druga strana medalje jeste da svi mladi žele odmah, to je najveći problem, uspeh, bogatstvo, žele da uživaju u životu, jer nisu naučili kako da žive, ali život će ih naučiti da uživanje u životu nije život.

Za nama je veliki praznik Sveti Nikola, dan darivanja?

Sveti Nikola je došao. Ja imam mog župnika ovde u kući, ovdašnjeg, pričao sam za Svetog Nikolu kako nam je poklanjao mandarine. U to vreme nije bilo ničega, kupovao nam je pomarandže i mandarine i po jednu bi sva deca dobila, to je bila velika radost.

Zaboravili smo da se radujemo, ništa nas ne raduje, jer imamo sve. Budući da imamo mnogo toga, mi razmišljamo o nečemu više.

Ja bih želeo da svi ljudi dobre volje na ovom prostoru otkriju kako je lepo zahvaliti Bogu na onome što imamo, a ne da se žalostimo zbog onoga što nam nedostaje, jer imamo puno toga na čemu treba da zahvalimo Bogu.

Koja je vaša poruka za božićne praznike?

Imamo ovo teško vreme korone, nećemo moći da slavimo kako smo navikli.

Pozivam sve ljude da u ovo božićno vreme, bez obzira na to što se katolički Božić slavi pre pravoslavnog i posle ovog laičkog za Novu godinu, da u danima slavlja pokušamo da nađemo radost srca, radost nade, radost ljubavi, da se obratimo Bogu, da gledamo to božje vitlejemsko dete, kako je Bog bio blizu i kako je Bog s nama i da ne treba da strahujemo i da se depresivno ponašamo u ovom vremenu.

Neka ljubav vlada, da se svi nadamo boljem i da se radujemo godini koja dolazi.