Gavra Kujundžić: Da sam živeo na drugom mestu, sigurno ne bih napisao ove pesme

Celu Evropu sam prošao, ovde je najlepše sunce, kaže za Kosovo onlajn legendarni Gavrilo Gavra Kujundžić iz Orahovca, koji je svu ljubav prema Kosovu, bol i nostalgiju za nekim bezbrižnijim vremenima pretočio u stihove i muziku.

Ako ste nekada zapevali pesmu o Kosovu koja vam nadahnjuje dušu radošću, ali je u isto vreme raseca bolom - poput "Orahovcu, bašto rajska", "Prizrenska noć" ili "Đenerale" - velike su šanse da je ta pesma upravo Gavrina.

Jer je život u njegovom voljenom Orahovcu, Prizrenu, Peći i širom Kosova bio - i još uvek je - poput one Njegoševe nerazdvojne čaše žuči i čaše meda. 

Svašta su, priča nam, doživljavali u Orahovcu, od 1981. kada su bile prve demonstracije, pa do zloglasnog napada na Orahovac 1998.

"To je godinu dana pre bombardovanja. To su bila strašna vremena. Tad mi je poginuo sestrić, imao je 27 godina, pogodio ga snajper. U Orahovcu su na sve strane živeli Srbi, imali su kuće dole, u donjem delu Orahovca. Taj koji je uspeo da stigne dovde, do ove ulice ispred crkve, taj se spasio. Ko je ostao na kućnom pragu ili u tim stanovima, oni su, ili kidnapovani, ili likvidirani. To su strašna vremena. Toga kad se setim, ne daj Bože nikome. Rat je strašan svakome, ali mi ovde za ta četiri dana, bez znanja da nešto može da se desi... Čovek recimo ujutru pio kafu kod komšije u donjem delu Orahovca, a možda ga je on posle podne kidnapovao", priseća se Gavrilo. 

Tih i narednih godina malo ko se usuđivao da dođe na Kosovo. Kada su 2008. počele prve masovnije posete, to im je, kako kaže, promenilo život. 

"Nama se istog momenta faktički u ovoj ulici gde se vrtimo oko crkve promenio život. Mi smo bili jako radosni kad nam dođu gosti i sve to. To je baš bilo... Na jedan dan, u mesec dana, promeni ti se život, radostan si, vidiš puno ljudi. Mi smo u ta vremena navikli sami da živimo", priča Gavra i dodaje da "ko je jednom bio ovde, nema šanse da ne dođe ponovo".

Uprkos svemu, nikad nije poželeo da živi negde drugde. Putovao je dosta, sa ansamblom "Kosovski božuri" obišao je celu Evropu. 

"Ljudi su se u inostranstvu oduševljavali tim našim nastupom, oni drugačije osećaju to što mi preživljavamo. To su bili tako dirljivi koncerti po celoj Evropi", priča naš umetnik. 

Ovde mu je, ipak, najlepše. 

"Živeo sam dve godine u Subotici, igrom slučaja, zbog mojih porodičnih problema, ali meni su tamo ljudi tako hladni, nisam mogao da izdržim u Subotici. Kad je moja žena pristala da dođe ovde i kad sam je doveo prvi put i kad mi je rekla 'pa ovde je, bre, lepo', ja sam se oduševio i ostali smo ovde. Malo po malo nešto renoviramo i tako. Bio sam 20 i kusur puta u Rusiji, Rusiju obožavam, tamo mi je jako lepo, al ne znam da li bih mogao da živim, nisam probao. Ovamo, celu Evropu sam prošao, nije mi se nešto dopalo, imaju stvarno neke te spomenike i sve to, al nije to to. Mi imamo mnogo lepše spomenike, imamo mnogo bolje ljude, iskrene ljude, imamo toplinu, ovde je najlepše sunce", objašnjava nam Gavra, široko se osmehujući i upirući prstom u nebo, da se i sami uverimo u to što priča. 

O sebi i svojim komšijama, koji su ostali u Orahovcu, kaže da "nemaju puno, ali im se ne ide nigde". 

"Mi smo ostali ovde, te moje komšije, sa njima i ja, na neki način mi tu čuvamo i ove naše svetinje. Jer ako nismo ovde, šta smo onda mi? Ni Arhangeli ne bi postojali, nit Visoki Dečani, nit' Patrijaršija, nit Ljeviška u Prizrenu. To su takve lepote", kaže sa setom. 

Bilo je radosno, bilo je mučno, hodalo se na tankoj žici između života i smrti, ali je i jedno i drugo - i suza i osmeh - otišlo u pesmu.

"Ja sam sebe tešio kroz pesmu. A da vam kažem, da sam živeo na drugom mestu, sigurno ne bih napisao ove pesme. Ja sam opisao recimo ne samo moj Orahovac i sam taj napad na Orahovac kroz 'Đenerala', nego sam opisao celu Metohiju, pomenuo sam sve moje manastire koji su u Metohiji, recimo 'Oj, Kosovo, dušo Srbinova', 'Metohijo moja'", nabraja samo neke od svojih pesama.

Roditelji svu decu vole podjednako, a tako je, čini nam se, sa Gavrom i njegovim pesmama. Pamti, ipak, jednu koja se rodila usred bombardovanja 1999.

"Ja sam rođen u ovoj sobi koju gledate, u ovaj prozor. Tu sam rođen, tad nije bilo babica i porodilišta. Mene je majka gore rodila, sa tim ženama koje se razumeju u to. Izašao sam na taj prozor kad je bilo bombardovanje, to je bila već 1999, meni ovde parkiran traktor. Imao sam dosta vinograda, a vinograd ako ne radiš jednu godinu, on propadne. I ja gledam, pogledam tamo moju Šaru, ja sam jednostavno opterećen Šarom, mnogo je volim. I sad izađem i kažem 'gledaj ovo'. A vreme, ko Bog što hoće, toplo vreme, trebalo da ide da se prska, da se radi po vinogradu. A ja ne smem da izađem. E tad mi je bilo jako, jako teško i tad sam napisao ovu pesmu 'Lastariće vinogradi'. Pesma ide ovako:  

Mene svakog jutra budi sunce iznad lepe Šare

i daje mi nadu da se moje želje sve ostvare:

Da vinograd svoj obradim, da u bašti sad zasadim,

da mi vino dobro bude, da dočekam dobre ljude.

S druge strane, gde zalazi, izvila se kao zmija,

iskezila oštre zube prema meni Prokletija.

Proklela mi vinograde, pa mi pusto sve ostade.

A od vina i mezeta, ostade mi samo seta.

Al verujem ja u Šaru, u šajkaču, u šubaru.

Proplakaće Prokletija, kad se vrati Srbadija.

Lastariće vinogradi i u bašti svi zasadi.

Slaviće se širom sveta metohijska zemlja sveta".

Dok Gavra završava pesmu, u očima mu iskri, da li od nade u ono što svojom pesničkom dušom vidi da dolazi, da li od bola zbog svega proživljenog.

Biće da je i jedno i drugo, jer takvo je, valjda, sve što Kosovo iznedri - pa i pesma.