Kako su Rusi zauzeli prištinski aerodrom: Prvi put postsovjetska Rusija rekla je "Ne" Zapadu

Ruski padobranci na Kosovu
Izvor: Profimedia

Navršila se 23. godišnjica konfrontacije između ruskih padobranaca i NATO snaga na aerodromu Slatina u Prištini, pišu Novosti.

Događaji devedesetih godina u Jugoslaviji često se zanemaruju u diskusijama o današnjim odnosima između Rusije i Zapada. Mnogi ne shvataju zašto je javno mnjenje u Rusiji, koje je blagonaklono gledalo na SAD i Zapadnu Evropu nakon raspada Sovjetskog Saveza, odjednom postalo skeptično prema Zapadu.

Ruski istoričar Jevgenij Norin je u tekstu za "Raša Tudej" istkao da je naivne i idealističke iluzije mnogih Rusa razvejala NATO agresija protiv Jugoslavije 1999.

Od 24. marta do 10. juna 1999. godine, snage NATO su bombardovale Jugoslaviju. Nakon velikog broja žrtava postignut je mirovni sporazum kojim su  snage NATO raspoređene na teritoriji Kosova.

Norin piše da je za Ruse to bila tragedija, pošto istorijski gledano Rusija ima jake veze sa Srbijom.

"SSSR se upravo raspao, a čečenska pobuna je i dalje bila glavna briga, tako da su Rusi veoma dobro razumeli situaciju Srba. Mnogi su tada verovali, a veruju i sada, da je Rusija izbegla jugoslovenski scenario samo zato što je nuklearna država", piše ovaj istoričar.

Mnogi Rusi su reagovali protestima ispred američke ambasade i diplomatskih misija NATO zemalja. Jevgenij Norin podseća da su neki Rusi čak otišli ​​u Jugoslaviju da se bore uz Srbe kao dobrovoljci.

"Kao država, međutim, Rusija nije bila u poziciji da učini bilo šta suštinski da podrži svoje dugogodišnje prijatelje. Zemlja je pokušavala da se oporavi od razorne ekonomske krize. Domaća politička scena je takođe bila veoma napeta, a vojska u haosu. Ipak, Moskva je želela da bude uključena u mirovnu operaciju na Kosovu i, u idealnom slučaju, da dobije mandat za raspoređivanje svojih mirovnih snaga na severu Kosova, gde je živelo lokalno srpsko stanovništvo",  piše on.

Ruski istoričar ističe da je to bio razuman plan, pošto Srbe nije imao ko da zaštiti od etničkog čišćenja, ali da je za NATO to izgledalo previše ambiciozno. S obzirom na to da blok predvođen SAD nije bio voljan da sarađuje, Kremlj je odlučio da pokuša da ih natera da prihvate učešće Rusije.

"Plan je bio prilično jednostavan i sastojao se od manevra ruskih trupa koje su bile deo Stabilizacionih snaga u Bosni i Hercegovini (SFOR). Kombinovani ruski bataljon trebalo je da uđe na Kosovo, stigne do Prištine i obezbedi aerodrom. Ovo je tada trebalo da se koristi kao poluga u razgovorima o učešću Rusije u međunarodnim mirovnim naporima. Ruski SFOR je 10. juna dobio tajna uputstva da pripremi 200 vojnika i lakih oklopnih vozila i maršira ka vazdušnoj bazi Slatina u Prištini. Kombinovani bataljon ruskih padobranaca pod komandom pukovnika Sergeja Pavlova trebalo je da izvrši zadatak. Pavlov danas obučava kadete na Ruskoj vojnoj akademiji",-piše Norin.

Politički, plan su izradili rusko Ministarstvo spoljnih poslova i GRU, vojna obaveštajna agencija, iako su postojale frakcije unutar ruske vlade koje nisu podržale tu ideju. Preduzete su mere predostrožnosti kako bi se sprečilo bilo kakvo curenje podataka, i samo šest osoba je imalo pun pristup informacijama.

"Na Kosovu je već bila stacionirana mala specijalna jedinica. Činilo ju je 18 vojnika iz specijalne operativne grupe GRU kojom je komandovao Junus-Bek Jevkurov. Po dogovoru sa Srbima, Jevkurov je postavljen za komandanta ove grupe, sa izviđačkim zadatkom – trebalo je da spreči bilo kakve neočekivane pojave na aerodromu kada tamo stignu glavne snage. Specijalna operativna grupa delovala je efikasno i nenametljivo, obavljajući izviđačke misije i držeći situaciju pod kontrolom, pokušavajući da izbegne sukobe sa NATO trupama i borcima OVK",  napisao je istoričar.

On otkriva i da su u međuvremenu u Bosni bile u toku pripreme za planiranu operaciju.

"Ruska vazdušno-desantna jedinica organizovala je vojnu vežbu kao pokriće koja im je omogućila da pripreme opremu i trupe za početak operacije. Svaki vojnik je dobio duplo više municije i dovoljno suvih obroka za 10 dana. U 4 sata ujutro, 11. juna, grupa je napustila Ugljevik, vozeći se oklopnim vozilima i kamionima preko Jugoslavije prema Prištini. Bilo je ukupno 15 oklopnih vozila i 35 kamiona u kojima je bilo 206 vojnika. Osim običnih vojnih kamiona, u koloni je bilo i nekoliko vozila za dopunu goriva i vozilo veze. Morali su da pređu razdaljinu od preko 600 km da bi stigli do odredišta. Zbog insistiranja na brzini, početni planovi za veći konvoj svedeni su na samo osnovna vozila", piše ruski istoričar za "Raša Tudej".

Kolona je krenula napred velikom brzinom – oko 80 km/h – pošto je srpska policija oslobodila put i obezbedila "zeleni koridor".

"U Jugoslaviji je kolona naišla na veoma toplu dobrodošlicu. U Prištini su Srbi u prolazu zasipali ruske oklopne transportere cvećem. Ovo je zaista bilo veoma prijatno iskustvo za trupe, ali je takođe usporilo njihov marš. Oklopni transporteri su konačno pred zoru stigli do Slatine. Srpski vojnici su ih veoma srdačno pozdravili, a zatim su im prepustili kontrolu nad aerodromom. Otprilike u 11 časova, britanske i francuske trupe su krenule ka Prištini iz Makedonije. Britanci su pokušali da iskoriste slatinsku pistu za sletanje svojih helikoptera, ali su ruski oklopni transporteri koji patroliraju aerodromom sprečili da se to dogodi", piše Norin.

"General Vesli Klark je bio besan. Nisam mogao da ga krivim za to, ali sam znao da, na sreću, nismo na ivici Trećeg svetskog rata",  podsetio je istoričar na reči Bila Klintona.

Norin piše i da je general Majkl Džekson, koji je komandovao snagama NATO na Kosovu, istupio i naredio britanskim tenkovskim posadama da krenu ka aerodromu. U tom trenutku, ruski prevodilac, stariji poručnik Nikolaj Jacikov, rekao je Britancima da će posledice biti strašne ako nastave dalje.

U to vreme je jedan ruski vojnik, koji se prezivao Ivanov, izašao i prkosno krenuo ka tenku, držeći bacač granata i spreman za borbu.

"Britanci bi bez problema porazili ruski bataljon od 200 vojnika. Međutim, to je moglo da izazove rat između dve nuklearne sile. I upravo to je Džekson rekao svojim pretpostavljenima: Neću da dozvolim da moji vojnici budu odgovorni za početak Trećeg svetskog rata. Britansko osoblje je opkolilo aerodrom. Ruski padobranci su narednih nekoliko dana proveli u okruženju. U međuvremenu, političari su nastavili pregovore",  piše Jevgenij Norin.

On ističe da je rezultat ovih pregovora bio razočaravajući, i da je Rusija mogla da pošalje kontingent svojih trupa na Kosovo, ali nije dobila poseban sektor.

"U stvari, to je značilo da kosovski Srbi nikada neće dobiti adekvatnu zaštitu od kampanje terora albanskih boraca. Rusija je u to vreme bila slaba nacija i nije mogla da nadoknadi nedostatak političke, ekonomske i vojne moći sa nekoliko smelih poteza. Tokom narednih nekoliko godina, ruske mirovne snage (ukupno 650 ljudi) služile su na Kosovu. Trupe su se povukle iz pokrajine 2003. godine",napisao je istoričar.

Norin piše da se svih ovih godina na Kosovu odvijalo etničko čišćenje, uz prećutno odobrenje NATO.

"Većina Srba je napustila pokrajinu; mnogi su ubijeni. Srpski spomenici zbrisani su sa lica zemlje. Na kraju krajeva, rusko zauzimanje prištinskog aerodroma nije rezultiralo bilo kakvom većom političkom promenom. Moskva na kraju nije uspela da obezbedi čak ni sopstveni sektor. Za savremenu Rusiju, međutim, ova epizoda zadržava donekle simboličan značaj. Po prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija se uključila u spoljna pitanja i vodila sopstvenu politiku – onu koja je bila u suprotnosti sa zapadnim narativom. U međuvremenu, operacija NATO-a na Kosovu imala je otrežnjujući efekat za one u Rusiji koji su podržavali Zapad",  piše istoričar.

On ističe da su u Rusiji Srbi uglavnom viđeni kao srodan i prijateljski narod, i da je tako i danas.

"Moskva se takođe borila sa domaćim problemom – islamskim terorizmom na severnom Kavkazu. Samo nekoliko meseci kasnije, invazija boraca Šamila Basajeva i saudijskog komandanta Hataba na Rusku Republiku Dagestan izazvala je sukob poznat kao Druga čečenska kampanja", podseća Jevgenij Norin.

Dodaje da Rusi nisu mogli da ne pomisle da su na mestu Srba.

"Moralni stav Evropljana i Amerikanaca o ratu u Čečeniji, u pozadini NATO bombardovanja Beograda, izazivao je osećaj zlobne ironije. Dok Rusi ne pamte operaciju u Prištini kao primer briljantne političke pobede, ona se i dalje doživljava kao prvi put da je Rusija, u svojoj postsovjetskoj istoriji, uspela da kaže odlučno "ne" Zapadu", zaključuje on.