Sedam vekova Gračanice: S anđelima i narodom

Manastir Gračanica
Izvor: Kosovo Online

Ove godine navršava se sedam vekova od kako je Sveta Gračanica sagrađena kao poslednji dragulj u nizu zadužbina Svetog kralja Stefana Milutina Nemanjića. Ovaj jubilej nam vraća ponos kao narodu, ali nas podseća i na ogromnu odgovornost, da ono što je sedam vekova opstalo ne propadne za našega vremena, piše za Politiku književnik i novinar Živojin Rakočević.

"Kakav je narod u Gračanici Teodora", pita igumanija Tatijana svoju monahinju iz sestrinstva.

"Angelski, mati, angelski", odgovara mlada kaluđerica.

Sutradan je došao sveštenik, bacio svoju veliku crnu torbu na sto stroge gračaničke igumanije, odložio epitrahilj, krst i trebnik i rekao: "Sa dna do vrha Gračanice - niko me nije u kuću primio!"

"Teodora, crna Teodora, ovaj tvoj angelski narod, popa u kuću ne prima", viče igumanija Tatijana.

Doba je najtvrđeg komunizma, sredina dvadesetog veka. U crkvi prebogatog srpskog kralja Milutina, što je gradio hramove od Krke do Jerusalima, i delio priloge od Barija do Budima, vlada potpuna pustoš. Glad, oskudica u odeći, Komunistička administracija u konaku, zemlja oduzeta, kasa za priloge je postala partijska i zaključna. Međutim, to nije osnovna briga koja muči, čuvarke najlepše srpske crkve.

Teodora zna svako lice na freskama, posebno voli anđele i rado govori kako se ne zna ko je lepši – da li anđeo koji supušta krunu na glavu kraljice Simonide ili mlada carska ćerka. Molitva među freskama posle ropskog rada na polju, nabavka prvih konja za rad, Putka i Vezire, sticanje prava na bilo kakav status, poseta Josipa Broza, jesu uticali na život, ali, opet - iznad svega toga - nešto drugo morale su da čuvaju gračaničke monažinje! Morale su da sačuvaju angelsko lice svoga naroda, i njegovu vezu sa svetinjom koja se vekovima održavala o tankoj niti. Ideologija je razdvojila manastir od naroda i gotovo ga pretvorila u muzej.

"Uzmi blokče i olovku i idi u parohije, pa nek tebe prima, tvoj angelski narod", naredila je ljuta igumanija.

"Prvi mi je kapije otvorio Šujo, a njegova žena Drenka se raduje: 'Imaš li sveće? Imam, imam!' I tako od vrha do dna Gračanice, samo jedna kuća odbi da primi svetinju", svedoči monahinja Teodora.

Od tada je ona nosila osvećenu vodicu, išla da reže slavske kolače, razgovarala sa bolesnima... Kumuje stotinama ljudi, odlazi peške po sirotinjskom Novom Brdu i zaustavlja teške kamione da se, u nesigurnim vrmenima, vrati u svoj manastir. Ona nikada nije razdvajala anđele visokog umetničkog dometa sa gračaničkog zida, od anđela u svome narodu i ljudima koje je susretala, bez osvrtanja na bilo koju vrstu pripadnosti.

Da li se ovo iskustvo nasleđeno iz vekova nemirnog života, iz molitava i razumevanja vrednosti tako prisno i intimno ugradilo Gračanicu? Da li je ono prirodni deo srpskog kulturnog konteksta? Ličnosti koje su svoj život ugradile u svetinju o tome i ne razmišljaju, a promisao je hteo da, upravo, monahinja Teodora 2020. postane igumanija Gračanice i da dočeka sedamstoti rođendan najlepše srpske crkve.

Istoričari umetnosti, naučnici, putopisci, književnici i pesnici, duhovnici i diplomate ostavljali su zapise, radove, impresije svedočenja; slavili su i objašnjavali čudesni spomenik na reci Gračanki kod Prištine. Lakoća njenog izraza, nežnost kamene čipke i nestvarne mase kamena i opeke koje čine stepenice ka nebu izdvojile su ovu arhitekturu iz korpusa stvaranja celog istočnog sveta. Ona je završno delo jednog malo umornog starca. Drži je nežno u rukama, dok anđeo leti iznad kompozicije pun radosti zbog dela koje prinosi Bogu.

"Na zidovima Gračnice bilo je sabrano i značajno dopunjeno ogromno bogatstvo tema stvoreno u crkvama kralja Milutina tokom druge decenije 14 veka", kažu Milka Čanak – Medić i Branislav Todić.

Posle prvog Božića 1321, pre sedam vekova, kralj graditelj je u južnom đakonikonu dao da se ispiše Gračanička povelja, dokument o osnivanju - neka vrsta lične karte - sa selima, međama i imenima ljudi povezanih sa svetinjom. U njoj Milutin "praunuk svetog gospodina Simeona" (Stefana Nemanje) služi "mojem Hristu i njegovoj materi", brine o svojim grehovima i izričito kaže ko će za Gračanicu da priprema med, melje žito, a zna se ko tri dana lovi zečeve.

Razorna vremena oko Maričke i Kosovkse bitke odnosila su blago Gračanice i ropstvo je palo na njen život. Narodna poezija i njeni pevači "vrednuju2 Gračanicu i pred njenom se lepotom, kao nespornim autoritetom, pravdaju i odgovaraju gde je potrošeno blago rodonačelnika Stefana Nemanje. Tu nedoumicu, kako je i očekivano za epsku pesmu, može rešiti samo Sveti Sava. Drama samog događaja zaslužuje da ova pesma ima jedan od lepših početaka neke pesme u našoj književnosti: "Zbor zborila gospoda hrišćanska / Kod bijele crkve Gračanice".

U sred otomanskog mraka mitropolit Nikanor je našao mogućnost da, na tragu i programu Štamparije Crnojevića, 1539. štampa ovde Oktoih petoglasnik. U grčevitoj obnovi Pećke patrijaršije, koju su započeli preduzimljivi patrijarsi Sokolovići i njihov brat veliki vezir Mehmed, Gračanica je bila jedan od centara obnove duhovnosti i Nemanjića države koji širi svoj po dubini teritorije.

Najteži period ropstva od 1878-1912. obnovljena država Srbija rešava jednostavnom strategijom - na najteža mesta šalju se najbolji ljudi. Pred Gračanicu stižu Branislav Nušić, Vojislav Ilić, a Milan Rakić otvora Simonidine oči i široko ih uvodi u srpski kulturni kontekst. Gračanička, sveštenička i književnička porodica Popović snažno se ugrađuje u život manastira.

Nije bilo očekivano da, nakon fatalnih gubitaka Prvog svetskog rata iz pozicije žrtve i pobednika, ovaj spomenik dobije dug i normalan razvoj i predah. Grade se konaci, ali je oporavak, ipak, prespor. Ovu prenapregnutu istoriju u sudaru sa nežnošću Gračanice uočila je i razumela spisateljica i putopisac, borac za ženska prava, engleskinja Rebeka Vest.

U čuvenoj knjizi "Crno jagnje sivi soko", putopisu po jugoslovenskim zemljama, poredi francusku katedralu u Šartru sa srpskom Gračanicom i vidi je kao gromadu nemanjićkog carstava oko koje je nestala jedna civilizacija:

"Ali utisak je kao kad bi katedrala u Šartru bila lišena svega što je onda, i odonda, bila Francuska. Kao kad ne bi bilo Pariza, Sorbone, Francuske akademije, u stvari, makar jednog savremenog predstavnika kulture koja je gradila katedralu."

Širinu gračaničke posebnosti i samoće ona je sagledala od 1936. do 1939. uoči Drugog svetskog rata i zaključila:

"Nigde da čovek ugleda neko punačko pile, kilo butera, bocu dobrog vina ili udoban krevet."

Teško je u istoriji naći trenutak kada Gračanica, i u dobru i u zlu, nije podelila udes svoga naroda, njegove duhovnosti, kulture i države. Bombe NATO pakta padaju po vinogradu, a u vazduh je odletela kućica sa čuvarom, deda Perom, sve je zbrisano, samo je on ostao nepovređen. Trese se Gračanica, spava se u podrumima, vazdušni udari i talasi eksplozija odvaljuju vrata pada se po konacima.

"Uloga ovog manastira posebno se potvrdila i u najnovijem stradanju od 1999. godine kada, silom prilika, postaje sedište raško-prizrenskog Episkopa i jedan od glavnih stubova opstanka našeg naroda izloženog sistematskom progonu i nasilju. Nakon što su prištevski Srbi proterani iz svog grada Gračanica je postala njihovo utočište, a manastir mesto njihove utehe i duhovne snage", kaže za „Politiku“ episkop raško-prizrenski Teodosije.

On sedam vekova Manastira Gračanica vidi kao veliku radost jer "Crkva Božija neprekidno obeležava svoj hod i život kroz istoriju različitim jubilejima.Svakodnevno proslavljamo svetitelje Božije na dan njihovog rođenja za nebo odnosno na dan njihovog prestavljenja Gospodu. Shodno tome, obeležavamo i proslavljamo godine života naših svetih crkava i manastira na  Kosovu i Metohiji koji, stojeći na zemlji, rođeni su za večnost. Ti jubileji su bitni za nas kao podsetnik na dve hiljade godina  prisustva Crkve Božije na ovim prostorima kao i viševekovnog prisustva srpskog naroda na prostoru koji on doživljava kao svoj svetu zavetnu zemlju. Ove godine  navršava se  sedam vekova od kako je Sveta Gračanica sagrađena kao poslednji dragulj u nizu zadužbina Svetog kralja Stefana Milutina Nemanjića. Ovaj jubilej nam vraća ponos kao narodu, ali nas podseća  i na ogromnu odgovornost da ono što je sedam vekova opstalo ne propadne za našega vremena. Obeležavajući jubileje, mi sagledavamo svoju prolaznost. Gračanica je mnoga pokolenja dočekala i ispratila, a stoji sve dublje ukorenjena u svetu kosovsku zemlju."

Mesto i položaj Gračanice u kosovskom zavetu kao konstitutivnom obrascu srpskog identiteta je izdvojeno i posebno. Na pitanje Rebeke Vest o mogućnostima opstanka bez akademije, nauke i elita istorijski i životno je odgovorila Gračanica postajući, jednim svojim delom, akademija, škola, izvor vrednosti i inspiracija. 

U jednom periodu posle 1999. postaje politički centar Srba Kosova i Metohije, a UNESKO je 2006. godine upisuje na svoju Listu svetske kulturne baštine.

Diplomate, generali, vojske, novinari, tenkovi, bodljikava žica na zidu, najbolji telefonski signal na gomili kamenja iza oltara daju novo lice Gračanici. Na toj gomili kamenja, na prstima se najčešće telefonira otac Sava Janjić i nervira ostale koji čekaju ispred "govornice".

U Pogromu 17. marta 2004. novi prognanici su pod njenim krovom, manastir hrani i neumorno podržava život. Sve je dinamično u zatvorenom gračaničkom getu i svakim danom se mora tražiti novo rešenje i i odgovor na nove izazove. Manastir je fizički ugrožen, jer odmah pored njega prolazi magistralni put Priština-Gnjilane i teški kamioni, nova nacionalističaka i preoblikovana svest Albanaca, njihova nauka i institucije tvrde da je reč o albanskoj crkvi i kosovskom kulturnom nasleđu.

U međuvremenu, vladika Teodosije, upravo ovih meseci, dovršava veliku ekonomiju na imanju vraćenom uporonošću sestara i mati Teodore, koja ponavlja:

"Radosno se dočekuje sedam vekova Gračnice. Mnogo nas voli Majka Božija!"