Alternativna istorija i Vašingtonski sporazum

Piše: Ivan Jakšić, odgovorni urednik Кosovo onlajna

Na današnji dan 2020. godine, u Beloj kući u Vašingtonu, potpisan je Sporazum o ekonomskoj normalizaciji, kasnije kolokvijalno nazivan Vašingtonski sporazum. Kontroverze u vezi sa ovim sporazumom bile su tema brojnih novinskih napisa i nema beogradskog ili prištinskog spoljnopolitičkog analitičara koji nije dao svoj prilog njegovoj naknadnoj analizi. On je bio toliko jedinstven i neobičan da i danas, četiri godine kasnije, ostavlja veliki prostor da se o njemu piše i govori kao o zanimljivom pokušaju u procesu političkog rešavanja kosovskog pitanja, ali i kao velikoj propuštenoj šansi. 

Neobičnost tog sporazuma sadržana je u samom njegovom naslovu, jer ne navodi se ko se sa kim sporazumeva o ekonomskoj normalizaciji. Kada se tome doda da su pomenuti sporazum (u jednini) činila zapravo dva sporazuma koje su predstavnici Beograda i Prištine odvojeno potpisali sa američkom administracijom, odnosno da nema papira koji su potpisali i Beograd i Priština, ne treba da se čudimo što su se brojni pravni eksperti u čuđenju i neverici hvatali za glavu. Ovaj mali osvrt na godišnjicu jednog zanimljivog istorijskog trenutka neće doprineti pravnoj teoriji, ali će, nadam se, baciti osveženo političko svetlo na taj neobični susret u Ovalnom kabinetu.    

Mnogo toga u vezi sa Vašingtonskim sporazumom je unikatno i neobično, ali ne zato što neko zaboravi da konsultuje stručnjake za međunarodno pravo, već zato što je impuls za njegovo donošenje dao bivši predsednik SAD Donald Tramp, čija je spoljna politika u celini imala auru nekonvencionalnosti. 

Da probam da pobliže objasnim ovu tezu. Svaka adminstracija, uključujući i američku, boluje od inercije. I što je država veća i moćnija, veća je i njena rigidnost u sprovođenju ustanovljenih strateških planova. Iako SAD imaju neograničen akademski potencijal, niz respektabilnih spoljnopolitičkih tink-tenkova koji su, kad god je to potrebno, na usluzi američkoj političkoj eliti, a na kraju i visoko-profesionalnu administraciju u Stejt departmentu, u Vašingtonu postoji iznenađujuće malo sposobnosti da se spoljna politika države fino, u realnom vremenu, podešava u skladu sa novim okolnostima i trenutnim izazovima. Tako je barem bilo dok na vlast nije došao Tramp. Politički protivnici bi njegov pragmatičan i menadžerski odnos prema spoljnoj politici možda uporedili sa ponašanjem slona u staklarskoj radnji, ali činjenica je da je on čitav jedan učmali sistem trgnuo iz letargije, shvatajući, kao čovek koji je stasao u biznisu, da se problemi ne rešavaju sami od sebe, i da svaka uspešna strategija mora u sebi sadržati dozu nekonvencionalnosti i fleksibilnosti. Otuda Trampa, i pored svih verbalnih tirada na račun političkih neistomišljenika širom sveta, nalazimo za stolom i sa Vladimirom Putinom, i sa Si Đinpingom, i sa Kim Džong Unom. Tramp je i u poslu i u politici gradio imidž čoveka koji rešava probleme, a to je i njegova politička agenda i u trenutnoj predizbornoj kampanji u SAD. 

U tom kontekstu nije bio neobičan niti iznenađujuć njegov pokušaj da raspetljavanje kosovskog čvora pokrene sa mrtve tačke. Pitanje da li bi Vašingtonski sporazum profunkcionisao i kakav bi rezultat proizveo da je Tramp te 2020. godine pobedio na predsedničkim izborima jeste jednako hipotetičko koliko i pitanje da li bi bilo rata u Ukrajini ili da li bi američko-kineski odnosi bili u ovakvoj krizi da je istorija pre četiri godine dobila drugačiji tok. 

Vratimo se, međutim, samom sporazumu i njegovoj sadržini. Ovom prilikom ostavićemo po strani pitanje Izraela, koje se neprirodno, ali u skladu sa Trampovom pomenutom nekonvencionalnošću našlo u dve varijante u oba sporazuma. Podsetićemo samo da je Kosovo, u skladu sa potpisanim sporazumom sa SAD, ubrzo po potpisivanju sporazuma otvorilo ambasadu u Jerusalimu, a da je Izrael priznao Kosovo. Srbija, uprkos obavezama iz svog sporazuma sa američkom administracijom, nije pristupila premeštanju svoje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim jer je Izrael prethodno priznao Kosovo, čime je došlo do suštinske promene političkih okolnosti. Ovaj deo sporazuma, iako nema nikakve veze sa odnosom Beograda i Prištine, pobrao je najveću pažnju javnosti, zbog čega je važniji i centralni deo sporazuma ostao u delimičnoj senci.  

Vašingtonski sporazum je, pre svega, bio ekonomski sporazum i predstavljao je pokušaj da, u skladu sa Trampovim stavom da poslovni odnosi prethode politici, bude stvorena klima za postavljanje ekonomskih temelja za političku normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Toj logici se ne može ništa zameriti. Budući da smo na polju hipotetičkog, postavljamo pitanje: kakav bi bio kvalitet srpsko-albanskih odnosa na samom Kosovu i na relaciji Beograd-Priština da danas imamo autoput i železničku liniju od Prištine do Niša, ili da je, u skladu sa sporazumom, umesto trgovinske blokade kosovskih vlasti uspostavljena veća sloboda protoka ljudi, robe, kapitala i usluga između Kosova i Srbije pridruživanjem Prištine inicijativi „Otvoreni balkan“? Svakako bi međuetnički jaz na Kosovu bio manji, etnonacionalisti na Kosovu bi izgubili deo uporišta u biračkom telu, i Priština i Beograd umali bi opipipljivu korist od takvog aranžmana, imali bismo veći kapacitet da za stolom diskutujemo i o osetljivim političkim temama… 

Srbija sporazumom nije obavezana na bilo kakvu promenu stava po pitanju statusa Kosova, što je možda ostavljalo i prostor za neke buduće političke aranžmane koji bi trenutne nepomirljive stavove Beograda i Prištine po ovom pitanju rešili na neki jedinstven, kompromisan i kreativan način. Uz sve to, Trampova administracija bi, sa svoje strane, finansijski pomogla proces normalizacije odnosa.    

Mnogi su se pre četiri godine obrušili drvljem i kamenjem na Vašingtonski sporazum, ali vreme je pokazalo da umesto boljitka u odnosima, koliko god hipotetički o tome govorili, danas na Kosovu svedočimo sumraku demokratije, rušenju dijaloga, otvorenoj i brutalnoj primeni sile kosovskih vlasti nad Srbima i političkom obespravljivanju čitavog jednog naroda. 

Alternativna istorija, da je Vašingtonski sporazum ostao na snazi, bila bi svakako bolja i humanija od one kojoj smo ovih dana svedoci. 

Neminovno se na kraju postavlja pitanje da li je Vašingtonski sporazum mrtav, što se uostalom opravdano može i zapitati kada razmišljamo o dijalogu koji Beograd i Priština pod okriljem EU vode u Briselu. Definitivno je Kosovo učinilo sve da se i jedan i drugi proces sahrane, a da se, umesto toga, jednostrano i brutalno situacija na terenu promeni toliko da ne ostane više ništa o čemu bi se moglo pregovarati.

Odgovor na pitanje da li su Vašingtonski sporazum i logika koja iza njega stoji samo slepi kolosek istorije ili će taj „put kojim se ređe ide“ ponovo postati magistralni pravac američke spoljne politike u odnosu prema poslednjem velikom nerešenom zapadnobalkanskom problemu, dobićemo u mesecima pred nama. O tome kako će se rešavati kosovsko pitanje poslednju reč neće dati ni Evropska komisija, ni EEAS, ni Berlin, ni Pariz, već američki birači.