Bez nezavisnosti za Kosovo

Robert Badinter
Izvor: Lična arhiva

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Istaknuti francuski pravnik Rober Badinter preminuo je juče u 95. godini, ali će na našim prostorima ostati u istorijskom pamćenju kao predsednik Badinter – Hercogove komisije koja je formulisala preporuke o tome kako će se raspasti SFRJ i  kontroverzama koje su ti zaključci izazvali. Prema tim zaključcima, Slovenija i Hrvatska uz određene uslove, imali su pravo na međunarodno priznanje, Bosne i Hercegovina je dobila specifičan tretman, dok promena teritorijalnog statusa Kosova i Metohije uopšte nije uzimana kao opcija. Zbog toga je ne samo srpska strana na osnovu Badinterovog mišljenja, smatrala da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije. Dugogodišnji međunarodnopravni savetnik kosovskih delegacija, Britanac, Mark Veler, ocenio je da je odnos Badinterove komisije prema Kosovu bio „veoma restriktivan i diskrecioni“, a da su preporuke komisije bile „katastrofalne za Kosovo“.

Badinter nije bio nepoznat u Jugoslaviji. On je bio česti posetilac mora gde se bavio podvodnim ribolovom. Kada nije letovao, bio je uvaženi advokat jugoslovenske filmske industrije i poznatog direktora Avala filma, Ratka Draževića.

Generalno smatrana osnovom posthladnoratovskog teritorijalnog uređenja, Arbitražna komisija Konferencije o Jugoslaviji (nazvana Badinterova komisija po svom predsedniku Roberu Badinteru) odvojila je teritorijalnost od etničke pripadnosti i učinila unutrašnje granice Jugoslavije granicama država naslednica: princip koji su prvobitno prihvatili bivši Sovjetski Savez i njegove države naslednice. Ali Bosna se nije mogla držati u okviru principa i Kosovo je bilo direktna suprotnost njima, a da ne pominjemo Abhaziju, Južnu Osetiju i Krim.

Napori zadržavanja unutar Badinterovih principa otkrili su inherentne poteškoće u potpunom odbacivanju etničkog principa kao teritorijalnog koncepta, ne samo od strane ustavnih sudija koje su činile Arbitražnu komisiju. Oni su podržavali kulturni nacionalizam, podsticali značajan stepen političkog samoopredeljenja i legitimisali identitetski nacionalizam kao istinsku težnju naroda. Kornelija Navari tvrdi, recimo, da je Krim, sa granicama, separatističkim pokretom, uskraćivanjem prava na identitet i priznatim pravom na autonomiju, jednako je Badinterovo dete koliko i otcepljenje od njega.

Badinterovu komisiju su osnovali ministri inostranih poslova Evropske zajednice 1991. godine da arbitrira među „relevantnim jugoslovenskim vlastima” u predstojećem raspadu Jugoslavije. Njena mišljenja, izdata između novembra 1991. i januara 1992. godine, efikasno su poslužila kao mirovni sporazum kojim je okončan Hladni rat u Evropi. U njenom srcu bilo je odvajanje teritorijalnosti i samoopredeljenja od etničkog principa.

Teritorijalni princip je izražen u Mišljenju 3, kao odgovor na pitanje: „Mogu li se unutrašnje granice između Hrvatske i Srbije i između Bosne i Hercegovine i Srbije smatrati granicama u smislu međunarodnog javnog prava?“ Komisija je utvrdila da, „osim, ​​tamo gde je drugačije dogovoreno, prethodne granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom“, zasnivajući svoju odluku na dva principa: poštovanju teritorijalnog statusa quo i „posebno. . .princip uti possidetis’, koji je podržavao kolonijalne granice. Ali teritorijalni sporazumi nakon Prvog svetskog rata koji su uključivali raspad tri imperije (i najbliže približavanje presedanu za situaciju u Evropi posle 1990. godine) pokazala su vrlo malo obzira prema unutrašnjim granicama. Da se ​​Badinter osećao nesigurnim u primeni principa pokazuje i to što su sudije odmah prešle na davanje ustavnog opravdanja, pozivajući se na drugi i četvrti stav člana 5. Ustava Jugoslavije (u kome je svaka republika poštovala granice drugih). Takođe je podržala „tešku“ verziju uti possidetis – bez promene teritorije.

Metod rada bio je takav, da su se do 23. decembra 1991. primale prijave onih republika koje su želele nezavisnost. Nakon što su primljeni zahtevi za priznanje, oni bi bili podvrgnuti proceni Arbitražne komisije EK pri Mirovnoj konferenciji i na čelu sa Badinterom. Zahtev za priznanje podnelo je i Kosovo u pismu lordu Piteru Karingtona, predsedavajućeg Mirovne konferencije o Jugoslaviji, dan pre isteka roka. Za razliku od zahteva četiri republike koje traže državnost, pismo Prištine Badinterova komisija nije ni razmatrala.

Kada je Hrvatska objavila svoju nameru da se odvoji od Jugoslavije, to je učinila pozivajući se na pravo na samoopredeljenje, što je ponovio i kancelar Helmut Kol kada je priznao Hrvatsku. Pravo na samoopredeljenje pojavljuje se u Povelji Ujedinjenih nacija, čiji član 1.2 proširuje pravo na samoopredeljenje na sve narode. (Drugi izvori, kao što je Deklaracija o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, odnose se samo na kolonizovane narode.) Povelja, međutim, ne definiše šta treba razumeti pod rečju „narodi“, niti kako se njihova prava ostvaruju. Badinterova komisija je zauzela stav da „u svom sadašnjem stanju razvoja međunarodno pravo ne objašnjava sve posledice koje proizilaze iz ovog principa“.

Kada smo razgovarali u njegovom pariskom stanu, dok je još bio predsednik Ustavnog suda Francuske, Badinter je relativizovao svoje nalaze. On je rekao da su to samo „mišljenja koja međunarodna zajednica i međunarodno pravo mogu da odobre ili kritikuju, mogu da ih poštuju ili odbace“.

Opisujući atmosferu koja je vladala na početku sukoba, Badinter se sećao da „tih dana još ništa nije izgledalo izgubljeno“. „Sudbina se se klackala između rata i mira. Lično sam tražio sve mogućnosti da se izbegne rat, da se upoptreba sva, baš sva sredstva pomirenja, a pre svega pregovori u okviru EU i UN koji bi mogli da imaju oblik posredovanja ili međunarodne arbitraže, da se otvore putevi prema svim finansijskim izvorima, ukoliko se ne pribegne ratu“, pričao je Badinter.

Priznanje Bosne i Hercegovine smatrao je „velikom greškom“. Bitna izjava je Mišljenje 2, izdato kao odgovor na pitanje: „Da li srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao jedan od konstitutivnih naroda Jugoslavije, ima pravo na samoopredeljenje?“ Komisija je zamenila termin „zajednice“ za „narode“ i dodeljena su im prava u okviru postojećih država, priznajući „da u okviru jedne države mogu postojati različite etničke, verske ili jezičke zajednice“ i navodi da sve takve zajednice imaju pravo da vide njihov odgovarajući identitet priznat i da imaju koristi od „svih ljudskih prava i osnovnih sloboda priznatih u međunarodnom pravu, uključujući, gde je to prikladno, pravo na izbor svog nacionalnog identiteta“.

„Bosna je poseban slučaj. U Komisiji smo to razmatrali s najvećom pažnjom i hteli smo da kažemo da nije jasno šta je to volja naroda u Bosni, da zbog toga ne treba žuriti s međunarodnim priznanjem. Priznanje Bosne bila je greška i to je odmah shvaćeno. Trebalo je da se sačeka i da se polako ide ka uravnoteženom rešenju i ne požurivati njeno priznavanje. BiH je priznata u UN tako iznenada i ne zna se šta je bilo u osnovi te žurbe. Kakva je to bila velika greška!“, zaključio je Badinter. 

Neki su smatrali da bi upavo zaključke Badinterove komisije trebalo staviti na barjake nacionalne borbe. Komisija je, naime, u svom odgovoru konstatovala da „države nastaju faktičkim putem“. Faktički put podrazumeva silu, pa bi, recimo, bosanski Srbi, svog prvog saveznika trebalo da nađu u preporukama ove komisije.  

Na Londonskoj konferenciji koja je održana godinu dana kasnije, delegacija kosovskih Albanaca dobila je poziv koji je imao čudnu sadržinu i nije mogao da se smatra pozivom za učešće na konferenciji. Kosovo jeste prisustvovalo sastanku iz onoga što je postalo poznato kao njegova „eho komora“, gde je uživo prenošen tok konferencije. Povremeno bi lord Karington i drugi dostojanstvenici posetili prostoriju i prilično saslušali zahteve Ibrahima Rugove i njegove delegacije. Međutim, nije bilo suštinskog angažovanja oko pitanja Kosova. 

Za budućnost naroda bivše Jugoslavije preporučivao je isto ono što su učinili Nemci i Francuzi samo tri godine posle kraja Drugog svetskog rata, „dok je još izlazio dim iz krematorijuma koncentracionih logora“. Tada su se „veliki Evropljani, Šuman, Adenauer, De Gaspari, Spak i Mone našli na konferenciji u Hagu – sastali su se da zauvek zatvore stranicu prošlosti“. Badinter je opisivao da je između Francuza i Nemaca postojao ponor sličan onom koji postoji „između Srba i Hrvata“. U trenutku kada je trebalo da se obnovi Evropa, pokopano je sve ono, „verujem zauvek“ dodao je Badinter, što tokom jednog veka dešavalo između Nemaca i Francuza. Predlagao je da je to „jedini pravac i način mišljenja koji može da bude kontruktivan za narode bivše Jugoslavije“.

Vodili smo polemiku povodom ove analogije. Badinter je na moju tvrdnju da Nemačka nije imala izbora posle rata, nego da ostavi prošlost odgovorio da je Francuska imala izbor, da je „čak i Nemačka imala izbor“. „Možete na unutrašnjem planu da izaberete mržnju. Možete da budete pobeđeni i nastaviti da pothranjujete mržnju. Slučaj Nemačke nije tako jednostavan“, rekao je Badinter. Na moju primedbu da je Namačka bila okupirana, odgovorio je skoro ljutito: „Da, pa šta? Okupirani ste i vi. Hoćete li još da razvijate nadu za osvetom i mržnjom prema vašim neprijateljima ili ćete da promenite mišljenje i da kažete: „Ponovo ćemo da izgradimo zemlju i bićemo prijatelji sa susedima, jer mržnja samo i opet donosi rat, a rat je užas za sve generacije, bez obzira na to ko je pobednik“? Esencijalno je da se to razume“, gotovo je podviknuo Badinter.   

Ali zakon nikako nije bio konačni arbitar posthladnoratovskih nagodbi, barem ne u oblasti garantovanja prava „zajednica“. Na teritorijalnoj strani, zapadne sile su bile prinuđene da izmene svoje opredeljenje o 'prvom sloju dole' u iscrtavanju novih granica i davanju puna ovlašćenja Republici Srpskoj, u Bosni, 1995. godine i da u potpunosti odstupe od nje u svom priznanju Kosova 2008. godine, provocirajući Rusiju da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju dva meseca kasnije.

Godinu dana posle bombardovanja Srbije, sreo sam Badintera na jednom prijemu u Parizu pričao sam mu anegdote sa svog susreta s Monikom Levinski s početak bombardovanja. Pitao sam ga šta on kao pravnik, ali i dokazani šarmer misli o Klintonovom držanju, povovom „slučaja Levinski“? „Grozno. On uopšte nije džentlmen. Jedan džentlmen ne sme da se dva sata znoji i crveni negirajući ono što dama priznaje", odgovorio je Badenter.

Upravo tog dana kada smo se sreli bio je ponosan što je iz zatvora pušten čovek kojeg je branio kao mlad advokat i na kom je stekao slavu. Slučaj je bio izgubljen jer se radilo o ubici deteta. Već tada veliki protivnik smrtne kazne, Badenter je uspeo da spase svog branjenika kazne koju mu je javnost već bila namenila. U međuvremenu, on je u zatvoru završio gimnaziju i fakultet, i na kraju i doktorirao istoriju. Postao je najprimereniji zatvorenik Francuske. „Ako je čovek u glavi slobodan, svuda je slobodan", rekao je Badenter.

Slične reči ponovio je kao eho nekoliko godina kasnije jedan drugi slavni zatvorenik, Slobodan Milošević.

"Iako sam u zatvoru, ja sam slobodan. Slobodniji od vas. Ja sam slobodan i s malim i s velikim 's'", rekao je na sudu Milošević.

Ne znam da li bi ih ikada izgovorio da je znao da istu misao deli s Badenterom.