Da li je Sveti Sava naš savremenik

Mnogima će se naslov ovog skromnog priloga obeležavanju 850 godina od rođenja Rastka Nemanjića, potonjeg monaha i svetitelja Svetoga Save, učiniti isprazno–prigodan ili pak nesuvislo neprimeren. Kako čovek rođen pre toliko vekova može biti naš savremenik, odnosno ne upadamo li mi, nesposobni da stvaralački shvatimo sadašnjost, takvim starinarskim pristupom ličnostima i pojavama iz daleke prošlosti u patetično mitomanstvo i retrogradno samozavaravanje, što se nama Srbima neretko, spolja i iznutra, ne baš dobronamerno zamera?

Uprkos tome ili baš zbog toga neophodno je racionalno i argumentovano opovrgavati takve sudove, jer Sveti Sava jeste ili, tačnije, mogao bi, štaviše morao bi biti naš savremenik, a da li će se stvoriti uslovi za uklanjanje upitnika iza naslova ovog teksta ne zavisi od njega, već od nas.

Pitanje o savremenosti Svetog Save nije novo. Odavno je ono postavljeno i postavljano u srpskoj intelektualnoj, ali i političkoj debati, što znači da su se i starije generacije njime bavile, svakako ne bez jakog, a ustvari uvek istog razloga. I na taj način je utemeljitelj naše duhovnosti, državnosti, obrazovanja i kulture stalno bio prisutan, pri čemu su mu neki isticali, a drugi poricali suštinsku savremenost.

Još 1921. godine akademik Nikola Radojčić, ugledni izučavalac srednjeg veka, održao je na svečanoj sednici Književnog odeljenja Matice srpske zapaženo predavanje pod naslovom „Savremene ideje u životu i radu Svetoga Save”. Pristupom, sadržinom i iznetim idejama Radojčićevo tadašnje izlaganje zadržalo je punu aktualnost.

Namera mu je bila da predoči „šta je u životu Svetoga Save večno čovečansko, uvek veliko i divno, podobno za uzor i podstrek na moralni život i rad svakom čoveku, a naročito Srbinu”, jer Srbi su „u položaju kao malo koji narod, da tačno znamo osnovu našeg kulturnog razvoja, a mi se time nikako ne koristimo u proučavanju naše kulture i upravljanju naše kulturne politike”.

Prema tome, „sav je život Svetoga Save, kao jedna celina, potpuno savremeni problem”, zaključuje Radojčić, utvrđujući mesto velikog svetitelja u tadašnjoj (i svagdašnjoj) savremenosti. Budući da ovde nismo u prilici da šire razrađujemo sve dimenzije Savine savremenosti, ograničili bismo se na jednu, duhovno-političku, koja je, uz nastojavanje na potrebi jedinstva srpskoga naroda, u današnje vreme posebno bitna, a koju ističe i Radojčić, napominjući da je u Svetome Savi „postojao sukob između grčkog shvatanja monaških dužnosti i njegova rodoljublja”, ali da on „nije smeo izložiti srpsku državu i mladu srpsku prosvetu staranju tuđinaca”.

Ne zvuči li to nekako savremeno? I upravo je u odluci da racionalno posluša glas rodoljublja u umu i u srcu i da, ne napuštajući univerzalnost Hristovog nauka, duhovno i politički  krene u borbu za autokefalnost srpske crkve „velika znamenitost” njene „svetosavske  nacionalizacije i s njome celog našeg kulturnog razvoja”. Bio bi to „jevanđelski i organski nacionalizam” (vladika Nikolaj Velimirović), a nikako nekakav uskogrudi srpski šovinizam koji mu neprijatelji tendenciozno pripisuju. Ovo, naravno, ne znači da su se svi Srbi uvek ponašali u skladu sa izvornim duhom i nalozima svetosavske etike, ali ima li bezgrešnih i nepogrešivih ljudi i naroda?

Evo kako nas Teodosije Hilandarac u svom žitiju Svetog Save uvodi u poglavlje posvećeno Savinom odlasku u Nikeju radi dobijanja, od vizantijskog cara Teodora Prvog Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena, autokefalije za Srpsku pravoslavnu crkvu: „Kada je sveti hteo poći u od Boga određeni mu udeo, u zemlju otačastva svojega, božji savet i razum u srce svoje primivši, i rasudivši trudna hođenja dugoga puta i darovne izdatke mnogoga zlata kada se dolazi u carski Konstantinov grad da se tamo posvećuje arhiepiskop, a uz to i razmirice istočnih samodržaca sa zapadnima, i buduće bede posred njihove nesloge, i udovištvo crkve kada nije moguće dolaziti u carstvujući grad na osvećenje, ili opet zbog neke mržnje da car i patrijarh drže crkvu; rasudivši o svima ovim nevoljama i hoteći ustrojiti našu zapadnu crkvu slobodnom od svega ovoga i u Bogu samovlasnom i ničim podložnom istočnoj crkvi, prizvavši u ovome molitvama prepodobnoga svoga oca Simeona u pomoć i Boga, pristupi k caru.”

Kakvo razložno sagledavanje nezavidnog položaja srpske crkve u jurisdikcijskoj potčinjenosti oslabelom i iznutra poljuljanom Konstantinopolju i, na temelju te precizne političke dijagnoze, smela odluka da se zatraži puna samostalnost za svoju arhiepiskopiju! Državnički, nema šta! Zanimljivo je primetiti da Teodosije piše o tome da je Sveti Sava „našu zapadnu crkvu” želeo ustrojiti kao slobodnu, samovlasnu i ničim podložnu „istočnoj crkvi”, tj. Vizantiji. A da bi ostvario taj dalekosežni naum nije se, ipak, uputio na Zapad, već na Istok!

U pronicljivom ogledu „Povratak izvornom evropejstvu”, mudri episkop Danilo Krstić to ovako objašnjava, uz izričite poredbene reference na današnje prilike: „U Savino doba divlji franački krstaši osvojili su i opljačkali Carigrad. Romejska Vizantija preživela je samo u dve male oblasti, ali je Sveti Sava išao da bude rukopoložen za arhiepiskopa u romejskoj Nikeji, a ne u papskom Rimu, iako je tada Rim u političkom smislu bio ono što su danas Ujedinjene nacije i Međunarodni monetarni fond. Time nam je Sveti Sava pokazao put vertikalne slobode, a to je veza jedne autokefalne crkve sa nebeskim Jerusalimom direktno” /.../ „Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabenu Vizantiju, jer je u njoj video nesalomiv duh pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu, odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca.”

 Ne vodi li taj „put vertikalne slobode” i ka kosovskom zavetu i ka svim sudbinskim odgovorima koje je srpski narod davao u prekretnim trenucima istorije? Zašto ne bi i u sadašnjem? Može li se, s obzirom na nesumnjivu savremenost Svetoga Save i njegovog obrasca duhovnog i svetovnog delovanja na polzu otačastva ukloniti znak pitanja iz našeg naslova? Mogao bi, kad bi odgovor na pitanje, uslovno rečeno, zavisio od Svetoga Save i svevremenosti njegovog putokaza. Ali s obzirom na to da od nas, kao i od svakog prošlog u budućeg srpskog naraštaja, zavisi da li ćemo tu svevremenost umeti da stvaralački i delatno prevedemo u svoju realnu savremenost, upitanost nikako nije neumesna ili izlišna.

Piše za Politiku profesor dr Darko Tanasković