Kultura otkazivanja

Napisao: Srđan Garčević

Prve Olimpijske igre kojih se sećam bile su one u Barseloni 1992. godine, posebno šareni logo, ceremonija otvaranja i Montserat Kabalje koja je pevala. Zatim je, naravno, bila i tematska pesma "Barselona", koju je snimila sa Fredi Merkurijem pre nego što je podlegao svojoj bolesti nekoliko meseci pre početka igara. Pesma je tada imala čudno čestu cirkulaciju na jugoslovenskim talasima.

Sećanje na ove igre—uglavnom obojeno mojim ocem, mladim košarkašem koji se nadao da će Jugoslavija konačno pobediti SAD u košarci u Barseloni—ostaje gorko. Jugoslovenskim sportistima (ili bolje rečeno oni iz današnje Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije) bilo je zabranjeno da predstavljaju svoju zemlju na takmičenju dok se zemlja raspadala.

Kazna, izrečena u Rezoluciji 757 Saveta bezbednosti (samo su Kina i Zimbabve bile uzdržane) manje od dva meseca pre početka igara, bila je oštra. Uključivala je ne samo ekonomske sankcije, već i sankcije na svaku političku i kulturnu razmenu između Jugoslavije i sveta. Ova rezolucija bila je odgovor na eskalirajući sukob i raspad Jugoslavije, sa specifičnim merama koje su ciljale sportski i kulturni sektor. Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, već tada priznatim kao nezavisnim državama, bilo je dozvoljeno da učestvuju, dok je našim sportistima bilo dozvoljeno da se takmiče samo u individualnim sportovima—njih 58 u 13 sportova—bez traga njihove zemlje i čak su bili isključeni iz ceremonija otvaranja i zatvaranja.

Jugoslovenska atletska zvezda i sportska istoričarka Tamara Malešev, čija je karijera praktično uništena sankcijama, sećala se tih dana kao "najbednijih" u svom životu u jednom intervjuu. Prisećala se prekomernih, ponižavajućih pretraga, i, najbolnije, ignorisanja od strane bivših sunarodnika iz Slovenije i Hrvatske. Ipak, 'Nezavisni olimpijski učesnici' uspeli su da osvoje tri medalje: jedno srebro i dve bronze. Njihova otpornost u suočavanju sa takvim nedaćama zaista je inspirativna.

Slična sudbina zadesila je srpsku šahovsku velemajstoricu Sanju Vuksanović, koja je brusila svoje veštine sa najboljim šahovskim majstorima u Moskvi kasnih 1980-ih, pripremajući se da predstavlja svoju zemlju 1990-ih. U jednom podkast intervjuu koji je snimila sa mnom, Vuksanović se prisetila raznih poniženja iz tog perioda koja su njenu karijeru učinila gotovo nemogućom, kao i nečuvenog ponašanja njenih kolega.

Moj otac se često sa gorčinom seća premeštenog Svetskog prvenstva FIBA 1994 iz  Beograda (koje je video kao još jednu šansu da Jugoslavija pobedi Tim Snova (engl. Dream Team) i koje je dalo Beogradsku Arenu), kao i činjenice da je postojala čak i šansa da Olimpijske igre 1992. budu održane u Beogradu. Propuštene prilike zbog sankcija uvek su izvor dubokog razočaranja, čak i isključujući njihov vrlo ljudski trošak.

Sankcije su se činile nepravednim jer je Jugoslavija, kroz svoju istoriju, smatrala igre apolitičnim. Čak 1936. godine u Berlinu, jugoslovenski tim je odbio da izvede nacistički pozdrav (Malešev je napisala neverovatnu knjigu na tu temu), dok je tokom Hladnog rata i olimpijskih bojkota u Moskvi i Los Anđelesu, Jugoslavija odlučila da učestvuje i pokaže da je sport iznad politike.

Što se mene tiče, pored hiperinflacije i opšteg haosa, sećam se osećaja zastoja. Sve iz "Sveta" moralo je da nam dolazi putem piratskih VHS traka i kaseta, dok je svako putovanje zahtevalo dug put do Budimpešte ili Sofije.

Sankcije su ukinute 1995. godine. Iako se rado sećam naše košarkaške ekipe koja je pobedila Litvaniju u finalu Eurobasketa u Atini i bila uzbuđena zbog Atlante 1996, i dalje postoji specifična trauma koju imamo iz vremena sankcija—ona koju verovatno dele svi koji su bili “otkazani” u poslednjih nekoliko godina. To je osećaj da je sistem tu da vas slomi bez obzira šta radite, bez obzira da li je to zapravo tačno ili ne. Svi se sećamo Milorada Čavića koji je izgubio zlatnu medalju od Majkl Felpsa u spornoj trci na 100 metara leptir u Pekingu 2008. godine, nekoliko meseci nakon što je diskvalifikovan sa Evropskog prvenstva zbog nošenja majice "Kosovo je Srbija" (vlasti u Prištini su te godine proglasile nezavisnost). Sigurno nećemo zaboraviti ni sramotan spektakl australijskih vlasti koje su zadržale u pritvoru Novaka Đokovića u vezi Otvorenog prvenstva Australije 2022. godine, nekoliko nedelja pre nego što je svet izgleda zaboravio na zahteve za vakcinaciju.

Na sreću, bar u sportu, pokazivanje kvaliteta je jednostavno, dok je u mnogo potrebnijem polju kulture situacija teža. Najskorije, naš globalno najuspešniji glumac Miloš Biković bio je uskraćen za šansu da nastupi u oštro satiričnoj hit seriji "The White Lotus" zbog politike. Gotovo svi iz našeg kulturnog i medijskog miljea svesni su čisto političkih ograničenja u vezi sa sadržajem, što je rezultiralo jadnom regionalnom industrijom kulture koja je u suštini propaganda (ako ste zainteresovani, molim vas da poslušate ovaj intervju sa kustosom Aaronom Moultonom).

Gledajući igre u Parizu, tužan sam što se politički pritisci koji razdvajaju sportiste ne smanjuju i što će izazvati još više ogorčenja, podrivajući događaj koji bi trebalo da bude slavljenje ljudske veličine, a ne konformizma ili kulturnih hirova.