IN MEMORIAM: 1984. i Borin strah od Prištine

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Pisali smo ovde već o temi Kosova u jugoslovenskoj popularnoj muzici sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka. 1984. Zabranjeno pušenje objavljuje pesmu „Čejeni odlaze“ dok dve godine kasnije izlaze Bajagini „Rimljani“, „Zemlja“ Ekatarine Velike, te „Seobe“ grupe Kerber, kao i Balaševićevo „Bagrenje“. Još ranije je Goran Bregović najpre napravio pesmu na albanskom jeziku („Kosovska“) te na korice albuma stavio Predićevu „Kosovku devojku“. 

U kontekstu smrti Bore Đorđevića, razmišljam o tome kako u javnosti ne postoji ideja koliko je tom sredinom osamdesetih njega tangirala „kosovska tema“. Vreme je to vrhunca slave Riblje čorbe. Na jednom nivou, razložno je postulirati da možda famozna pesma „Pogledaj dom svoj anđele“ ima svoje ishodište u ondašnjim vestima sa Kosova, a opet ona je tekstualno toliko univerzalna da i potencijalni povod gubi na značenju. 

Na tragu tog razmišljanja, uzimam da prelistavam Borinu knjigu „Ravnodušan prema plaču“ iz 1984. Tražim u njoj eksplicitne kosovske motive. I uskoro ih nalazim. Na 79. strani izdanja „Književnih novina“ nalazi se pesma „Plašim se“, a u njoj i naredne dve strofe: 

Plašim se ustaša, plašim se četnika,
od nestvrstanih, i od blokova, 
plašim se pravedenih osvetnika,
ludila i elektrošokova.

Plašim se desetara i generala, 
i Homeinija i Prištine, 
mnogo se plašim moćnih budala,
manje od laži, više od istine. 

Iz perspektive recentne Borine reputacije, ova pesma je za vreme u kojem je nastala neobično politički korektna. Najpre, u njoj je eksplicitna ekvidistanca od ustaša i četnika. Dalje, smeštanje Homeinija i Prištine u isti stih ne znači nužno ono što se danas može činiti da znači. Unutar istog stiha, naime, Bora se gađa suprotnostima: ustaše – četnici, nesvrstani – blokovi, laž – istina, desetari – generali, pa naposletku i Homeini – Priština. U kasnijoj propagandi između ta dva pojma neće baš postojati ideja suprotnosti. Ali bez obzira na to, jedini grad koji Đorđeviću u to vreme priziva strah je – Priština. 

Ravno deset stranica kasnije, nalazi se pesma „Bratstvo-jedinstvo“. Kad se pročita, ne zvuči sasvim nelogično da je mogla poslužiti omiljenom Borinom „frenemiju“ Balaševiću kao (po)daleka inspiracija za mnogo slavniji „Soliter“. Ovako ide Borina pesma:

Kalabić dokazuje da je partizan
Mate švercuje strane cigare
Đurović rođaku sredio za stan
Trajkovski s kamatom pozajmljuje pare.

Janez obožava ljutu rakiju
Popovići Horvatima prete
Ibrahimbegović oštri ćakiju
Krasnići čeka 17. dete.

Sprda se ovde Bora, sada već vidno manje politički korektno, sa svim jugoslovenskim konstitutivnim narodima i pokojom nacionalnom manjinom. Imajući u vidu osam stihova, nije bez vraga da svaki cilja na neku republiku odnosno autonomnu pokrajinu. Hoću da kažem da je Kalabić iz prvog stiha svakako Srbin, dok je Mate iz drugog svakako Hrvat. Prvi stih je varijacija na temu „Druže Tito, tebe Srbi lažu, oni vole đenerala Dražu“, dok se drugi kontekstulizuje oko kolateralnih delova gastarbajterske sudbine koju su u drugoj Jugoslaviji najčešće živeli Hrvati. Crnogorac Đurović se kao i u današnjim stereotipima drži (i druži) s drugim Crnogorcima, pa jedni drugima večno čine usluge. Makedonski stereotip pak, iz tipično beogradske perspektive, ispresecan je sa cincarskim („Cincari, bankari, kamatari“). 

Janez je Slovenac iz srpske projekcije koji naročito voli – kao i onaj nomen est omen France – Popit. Popovići koji prete Horvatima su, naravno, Srbi, dok Horvati mogu biti i Hrvati i Mađari. Ibrahimbegović je Musliman, današnjom terminologijom Bošnjak, on oštri „ćakiju“ nakon što su u Sarajevu već rimovani Hakija i čakija. (Bora piše „ćakija“ dok je pravopisno ispravno „čakija“; to umekšavanje afrikata kao način dočaravanja tipičnog sarajevskog govora nije, naravno, Borin izum jer postoji u književnosti od Dragoslava Mihailovića i Mome Kapora nadalje.) Poslednji stih združuje stereotip i hiperbolu: koliko god poslovična bila brojnost albanskih familija s Kosova sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, sedamnaestoro dece ipak je izuzetak. Zbog tog poslednjeg stiha, danas bi Boru mnogi prozivali, zaboravljajući intenciju cele pesme koja istovremeno i potencira i ismejava tuđe stereotipe o drugima (Srbi lažu i prete, Hrvati švercuju itd.).

Da li slučajno ili ne, iduća pesma u knjizi je sasvim „demografska“. Zove se „Pesma o MZ Srbiji“ i ide ovako:

Natalitet opada,
pa Srbija propada,
to mi se ne dopada.

Četiri decenije kasnije, postavlja se tek pitanje: da li je Bora proročanski pesnik ili se jednostavno ovde ništa ne menja?