MOJ SUSRET SA PAPOM (3) Ljubav i sloga, definitivno, mogu pomiriti različitosti i prokrčiti put miru

Saradnik Kosovo onlajna Željko Šajn boravio je u Vatikanu, gde je bio na audijenciji pape. Svoja iskustva iz susreta sa vrhovnim poglavarom Katoličke crkve prenosi specijalno za naš portal.

Nakon omilije koja je udahnula nadu svim prisutnim vernicima, papa je u pokretnoj stolici počeo da obilazi goste koji su sedeli u specijalnim ložama, gde sam sedeo i ja sa svojom suprugom i našim sinom. U tišini je odjekivalo duboko poštovanje hrišćana prema Svetom ocu, atmosfera koja se ne može rečima opisati, tu tananost različitih osećanja koja su obojila ovaj poseban dan ne znam da li bi verno mogao opisati ni neki velikan svetske književnosti.

Nisam ni stigao da saberem sva osećanja koja su mi navirala, pogled mi se susreo sa blaženim licem Njegove svetosti kada mi je prišao. Topao pogled i mio osmeh bili su inicijalni pozdrav, koji sam iz Vatikana poneo u svoju zemlju i koji nikada neću zaboraviti. Oči su ogledalo duše, a u njegovim očima u zagrljaju plivaju ljubav, blagost i mudrost. Njegov blagi osmeh dobio je još veću širinu kada sam mu uručio dar „Politike”, ukoričen u crvenu kožu, sa sadržajem prvog broja „Politike” i intervjuom koji je, 1. novembra 2020. godine, dao za naš list. Kao hrišćani katoličke i pravoslavne vere podsetili smo se tog perioda kada smo radili intervju, na koji sam vrlo ponosan i koji je po svemu objektivno istorijski. Sveti otac je intervju pisao svojom rukom, na španskom jeziku, radeći na njemu godinu dana. Reči koje je podelio tada sa čitaocima „Politike”, a preko nje i sa svetom, citiraju se i danas, kao mudre poruke u kojima je ključ za rešenje aktuelnih svetskih sukoba.

Nakon toga, moj sin Ivan Šajn poklonio je papi kao porodičan dar moju knjigu o diplomatiji Mihajla Idvorskog Pupina, jednog od najvećih srpskih sinova, hrišćanina koji se nikada nije odrekao pravoslavne vere ni srpstva, iako su to od njega u Americi tražili. Knjiga o ovom srpskom i svetskom velikanu i velikom pravoslavcu „Zvono slobode”, na čijoj je prvoj stranici slika Paje Jovanovića „Seoba Srba”, našla se u rukama poglavara Svete stolice. Kada je Ivan rekao papi da je advokat u Skoplju, papa je blagosiljao i narod Severne Makedonije, države u kojoj sam dopisnik za „Politiku”, države u kojoj je rođena i Majka Tereza.

Osim blagoslova koji svom narodu nosim iz Vatikana, dobio sam i naznaku da bi papa rado posetio Srbiju, Beograd i beogradsku „Politiku”. Kada sam mu uputio poziv da dođe u Beograd i poseti našu redakciju, papa je na poziv odgovorio na poseban način – podignutim palcem, uz osmeh, koji je za mene dobio još jači sjaj i osvetlio put mira i ljubavi, jer smatram da mir i ljubav nemaju alternativu, kao što i stoji u posveti na koricama knjige koju smo mu poklonili.

Od početka svog pontifikata papa Francisko predložio je dijalog kao sredstvo za rešavanje političkih, socijalnih, ekonomskih, kulturnih i verskih sukoba, u sklopu „arhitekture mira” koju stvaraju različite institucije društva, svaka iz svoje nadležnosti, ali postoji i „zanat mira”, koji uključuje sve nas, te stoga i podsećam na reči pape Franciska date u intervju za „Politiku” pre četiri godine, a koje su veoma aktuelne:

„Sukobi se ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili ’brisanjem svega i kretanjem ispočetka”, već dijalogom, koji podrazumeva prepoznavanje drugog i radosno prihvatanje da smo pozvani da proširimo pogled kako bismo prepoznali veće dobro, od kojeg ćemo svi imati koristi. Niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja, bez obzira na to koliko su valjana. Važno je zapamtiti da ’zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet. Obogaćujući se elementima iz drugih mesta, živa kultura ne pravi kopiju ili puko ponavljanje, već integriše novine na svoj način’ (Fratelli Tutti, 148). Bez dijaloga promovišemo kulturu geta, u kojoj na kraju biramo ko ima pravo (ili nema) da bude smatran osobom. Važno je da uvek pokušamo da ostavimo otvorene kanale kako bismo mogli da se ponovo povežemo i održavamo živu komunikaciju.”

U razgovorima sa najvišim zvaničnicima i autoritetima Svete stolice, i papa Francisko, i kardinal Pjetro Parolin, drugi čovek Svete stolice, kao i sekretar Pol Ričard Galager – veoma autoritativno su mi isticali da je međureligijski dijalog neophodan uslov za svetski mir. Stoga je vrlo realno da se ponovo dogodi susret između pape Franciska i patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, a nije isključeno da se to dogodi na neutralnom terenu, izvan Rima i Moskve.

SPC bi mogla biti konstruktivan činilac u papinom približavanju Rusiji, odnosno Moskovskoj patrijaršiji, iako ona u tome objektivno ne može igrati odlučujuću ulogu. U jednom trenutku se čak razmatrala mogućnost da se poglavari Katoličke i Ruske pravoslavne crkve sretnu na tlu Srbije, ali je ta ideja, usled određenog sticaja okolnosti na unutarpravoslavnom, međupravoslavnom i globalnom geopolitičkom planu, tada napuštena. Ipak, to ne znači da se o takvoj šansi ne može razmišljati sada, kada se stvaraju novi geopolitički odnosi, gde je međureligijski dijalog veoma bitan, a Beograd može i Moskvi i Svetoj stolici biti domaćin za istorijski mirotvorni susret.

Iz Vatikana odlazim sa najsnažnijim utiscima, koje verujem da neću nikad zaboraviti, ali i sa velikom nadom da će ljubav i sloga pomiriti različitosti, kao što su uspele na ovoj audijenciji, te se proširiti na ceo svet, uključujući i politička dešavanja. Nadam se, takođe, da će dijalog biti vraćen na scenu, kao najjače oružje protiv oružja. Kao novinar, novinarskim perom i podsticanjem dijaloga, pokušaću tome da doprinesem. Ko zna, možda Beograd bude domaćin značajnog dijaloga koji će premestiti kazaljku planetarnih odnosa sa rata na mir, ili je makar pomeriti ka miru!