Srbija i Severna Makedonije se bore sa licemerjem EU kao Don Kihot sa vetrenjačama

Piše za Kosovo onlajn Željko Šajn

Istorijska kosovsko-metohijska saga svakodnevno se dopunjuje narativom koji pišu države koje poseduju moć i volju, kao i intelektualnu i moralnu snagu, da u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti oblikuju čitav međunarodni poredak. Danas smo, nažalost, i dalje daleko od postizanja novog održivog međunarodnog poretka, bombardovani vestima o stradalim u fragmentarnim ratovima, sa strepnjom da ćemo miris rata osetiti opet iz prvih redova.

Koreni plodova koje danas ubiramo zasađeni su još kada je Meternihova Austrija obnovila takozvani evropski koncept, koji je Bizmarkova Nemačka razorila time što je evropsku diplomatiju pretvorila u bezobzirnu politiku sile, uključujući Balkan u svoje interese, posebno albansku populaciju. Međutim, u 20. veku hegemonistički primat nad globalnim interesima preuzimaju Sjedinjenje Američke Države. Nikada nijedna zemlja nije snažnije insistirala na nedopustivosti uplitanja u unutrašnja pitanja drugih država, a strasnije tvrdila da su njene sopstvene vrednosti univerzalno prihvatljive. Takvo ponašanje osnova je i politike EU, naročito prema Srbiji i Severnoj Makedoniji, a najbolje je opisuje jedna reč: licemerje. Sa tom osobenošću se, kao Don Kihot sa vetrenjačama, bore i Srbija i Republika Severna Makedonija.

Nakon Drugog svetskog rata, za Ameriku je glavni neprijatelj bio komunizam. Neposredno nakon završetka ovog rata, samo dve godine kasnije, otvara se front Hladnog rata protiv saveznika, jer su razvijali komunističku ideologiju u socijalističkim zemljama. Pod parolom demokratije i očuvanja ljudskih prava, oboren je sistem socijalističkih zemalja, čime su razorene sve evropske zemlje koje su razvijale ovu marksističko-lenjinističku ideologiju. Postepeni pad ovog sistema počinje Hladnim ratom i nadograđuje se nakon pada Berlinskog zida, gde su teritorijalno izgrađene nove države iz tada postojećih država: SSSR-a, Čehoslovačke i svih članica Varšavskog pakta, uz SFR Jugoslaviju, koja nije paktu pripadala, ali je bila osnivač Pokreta nesvrstanih zemalja, koje su balansirale Hladni rat, tj. mir u svetu.

Međutim, tlo SFR Jugoslavije bila je plodna politička njiva da se preko Kosova zaseje klica antikomunizma, te se zaliva provokacijama i svim ideološkim hemijama – fašizmom, nacizmom, rasizmom, religioznim sukobima – kako bi Zapad srušio komunizam, oslabio SSSR, između ostalog, došao do njenih resursa kojima ga je priroda nesebično darovala. Iako je Kosovo sa Metohijom izgledalo marginalno za ostvarenje takvih ciljeva, potcenilo je to i rukovodstvo Srbije, što je Zapad iskoristio, te obećao albanskom življu na toj teritoriji albansku nacionalnu državu. Najpre ispotiha, borbom za ljudska prava, pa postepeno do ostvarivanja političkih prava nacionalnih manjina, pre svega – Albanaca. Suptilno ali efektno, SAD iskorišćavaju vekovnu želju albanskog naroda da ima svoju državu na srpskoj teritoriji; pomažu ne samo politički već i pragmatično za ostvarivanje tog cilja, pružajući podršku i za korišćenje oružja, i ne samo na prostoru današnje Srbije već i na teritoriji Severne Makedonije.

Srbija je u okviru SR Jugoslavije bombardovana 1999. godine, kako bi Albanci dobili nezavisnost Kosova, te danas upravljaju kvazidržavom. U znak zahvalnosti, u Prištini je podignut spomenik Bilu Klintonu, bivšem predsedniku SAD. U sve je, naravno, bio uključen NATO pakt, te je ova „svetska margina”, a „srce Srbije”, podelila i stalne članice SB UN – s jedne strane, SAD, Veliku Britaniju i Francusku, a s druge strane, SSSR, odnosno Rusiju, i Kinu. Istim sistemom, bez NATO-a, 2001. godine Albanci oružanom pobunom ostvaruju svoja politička prava u Republici Makedoniji. Iako nije izgledalo tako, ova dva dešavanja rascepila su svet.

Sve albanske političke partije na Kosovu i Metohiji i u Severnoj Makedoniji uživaju stratešku podršku najpre SAD. Zapadne zemlje, članice Severnoatlantske alijanse, omogućavaju terorističkim organizacijama da se preimenuju u legalne političke stranke, te da ostvare prava na državne funkcije i izbore se za interese albanskog naroda, stavljajući često u zapećak interese države. Pri tome, sve ostale nacionalne manjine postaju majorizovane. Sa Kosova i Metohije Srbi se postepeno iseljavaju, pritisnuti nepodnošljivim uslovima života, a u Severnoj Makedoniji rukovodstvo Prištine stihijski ulazi u institucije sistema zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

Afrim Gaši, novoizabrani predsednik Sobranja Severne Makedonije, kadar koalicije Vredi, koja otvoreno sarađuje sa Albinom Kurtijem i njegovim poslanicima iz parlamenta Kosova, nedavno je izjavio na RTK u Prištini da je Kosovo njegova otadžbina. Više od ovakve izjave zabrinjavajući su dalji, krupniji koraci albanske koalicije Vredi, budući da se domogla vlasti, a time i Kurti, imajući u vidu njegove pretenzije i njegovo ponašanje na tlu ove države.

S druge strane, albanska partija DUI, koja je dvadeset godina bila u vlasti Severne Makedonije, ističe kako Hristijan Mickoski ne može formirati Vladu sa koalicijom Vredi, jer je koalicija Evropski front pobednik među albanskim partijama. No, predsednica Severne Makedonije Gordana Siljanovska Davkova ukazala je na to da mandatar ima pravo da formira Vladu sa kim proceni da je to ispravno za državne interese.

Svakako, novu vlast u ovoj našoj susednoj državi očekuje kreiranje jake pametne strategije koja će moći albanski faktor, koji sve više jača, da drži pod kontrolom kako ne bi remetio državne interese. To nije uspela prethodna vlast, koja je, radi ostvarenja svojih i državnih interesa, činila brojne ustupke koaliciji sa kojom je sačinjavala vlast. Podsetimo, partija DUI dobila je strateški resor – Ministarstvo inostranih poslova, na čijem je čelu bio Bujar Osmani. Time su bile odrešene ruke partiji DUI da se zalaže za nezavisnost Kosova, te za glasanje na GS UN o rezoluciji o genocidu u Srebrenici, gde je Severna Makedonija nastupila kao kosponzor ove rezolucije, doživevši diplomatski neuspeh zajedno sa predlagačima, ali i narušila izuzetan dobrosusedski odnos sa Srbijom. Osmani se, takođe, glasno zalagao za napuštanje vrlo uspešne regionalne inicijative „Otvoreni Balkan”. Naravno, sasvim je jasno da podršku nije imao samo od svoje partije.

No, nadajmo se da je nova makedonska vlast odigrala pametnije, te da neće morati da čini ustupke albanskom faktoru radi postizanja viših ciljeva. U prilog ovoj nadi govori to da je koalicija Vredi dobila šest ministarskih mesta, i to ne ključnih resora, i predsednika Sobranja. No, iako su albanske partije podeljene oko koalicija Evropski front i Vredi, sve one drže se zajedno u jednom stavu – da se u najviši državni akt Severne Makedonije uvede albanski jezik kao drugi zvanični jezik na celoj državnoj teritoriji. Iako se koalicija Vredi drži saveta Kurtija, koga je, krajem prošle godine, u Tetovu, proglasila predsednikom svih Albanaca, dok se DUI okupio oko albanskog premijera Rame, koji se politički razilazi sa Kurtijem, obema strujama zajednički je veliki nacionalni interes svih Albanaca na Balkanu.

Nova struktura vlasti sa VMRO-DPMNE imaće sigurnu većinu sa makedonskim partijama, te neće morati da podlegne pod uticaj raznih ultimatuma, kao što je morala prethodna vlast. Očekuje se i ispravka krivog puta u odnosima sa Srbijom, koji je kreiralo Ministarstvo inostranih poslova, pod uticajem partije DUI.

U okviru dugoročnih rešenja za ostvarivanje strateških ciljeva institucionalnih odnosa parlamentarne demokratije i razvoj Severne Makedonije ne treba skrajnuti s uma ni turski politički subjekat. Ukoliko bude bio zanemaren, može osnažiti albanski politički blok, koji bi sa Turcima u koaliciji mogao imati blizu 40 poslanika već na sledećim izborima. Takav odnos u parlamentu bi više išao u pravcu Kurtijevih želja nego očuvanja stabilnosti i teritorijalnog integriteta ne samo Severne Makedonije već i čitavog regiona. „Predsednik svih Albanaca” iskoristiće svaku šansu da ostvari nasleđenu Demaćijevu ideologiju i kreira „veliku Albaniju”.

Dijalog se što pre mora vratiti na scenu kako bi se započela postavka novog globalnog bezbednosnog, političkog i ekonomskog sistema, te kako bi budući poredak bio ostvaren na principima očuvanja mira, bez hegemonističkih pretenzija.