Zašto Vatikan ne priznaje Kosovo

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Mnogima je zagonetno zašto Vatikan nije priznao nezavisnost Kosova, imajući u vidu činjenicu da Sveta stolica nije imala nimalo prijateljski odnos prema Jugoslaviji, a pri tome i to da je Hrvatska glavni favorit Katoličke crkve na prostoru regiona, tj. na prostoru bivše SFR Jugoslavije, u sklopu nove geopolitičke konfiguracije, gde se arhitektura novog sveta postavlja nakon pada Berlinskog zida i prestanka Hladnog rata.

Možda obrise ovog odgovora treba potražiti u istorijskim i duhovnom odnosima hrišćanske i islamske religije. Naime, pripremajući se za susret s papom Franciskom na njegovoj opštoj audijenciji u Vatikanu, naišao sam na podatke koji bi mogli da odgonetnu mnoge nedoumice u vezi s delovanjem Vatikana prema ovom pitanju. U tome mi je dakako pomogao i razgovor sa profesorom Darkom Tanaskovićem, ambasadorom pri Svetoj stolici od 2002. do 2006. godine.

Zadržimo se samo na jednoj rečenici dijaloga pape Jovana Pavla II i ambasadora Tanaskovića, koji je zapisan u knjizi „Autonomija mišljenja”.

„Osećaju li se Albanci više kao Albanci ili kao Muslimani?”, upitao je papa Jovan Pavle II Nj. e. Darka Tanaskovića.

Samo ova rečenica ukazuje na to da Sveta stolica pristupa ovom problemu veoma ozbiljno i, što je veoma važno, suština problema nije joj nimalo strana. Prema Srbiji je zauzela principijelan stav i iskazala poštovanje njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta time što nije priznala nezavisnost Kosova, iako su to učinile velike sile u kojima papa, kao poglavar Katoličke crkve, uživa veliki uticaj. Među njima su i SAD, čiji je i sadašnji predsednik, poreklom Irac, katolik – Džozef Bajden.

Svojom snažnom diplomatijom Sveta stolica vlada vekovnim informacijama, koje joj bazično ukazuju pragmatičnost u povlačenju poteza i donošenju značajnih odluka. Može se uzeti u obzir da Milanski edikt, koji donosi slobodu hrišćanima i svim ostalima da u pobožnosti slede religiju koju žele. Car Konstantin Veliki je time favorizovao hrišćanstvo, a 380. godine, pet decenija nakon Milanskog edikta, pod upravom cara Teodosija Velikog hrišćanstvo je postalo i državna religija Rimskog carstva. Time se politička i društvena pozicija Crkve s kraja četvrtog veka radikalno promenila. Crkva je postala službeni organ imperije usko povezan sa carskom administracijom i političkom vlašću.

Elem, car Konstantin, čije je poreklo iz Niša, ostavlja testamentarnu odluku da je međureligijski dijalog dobar osnov za mir. Iako je car Konstantin, na neki način, odredio i put održavanja slobode i mira kroz međureligijski odnos, nažalost, mnogo vekova nakon ovog edikta, danas smo svedoci sukoba čak i unutar jedne vere, u aktuelnim dešavanjima na teritoriji Ukrajine.

Kardinal Pjetro Parolin, državni sekretar Svete stolice, drugi čovek Vatikana, u intervjuu koji je dao „Politici” 5. maja 2019. godine vizionarski je predvideo mnoga zabrinjavajuća dešavanja, koja su se, nažalost, obistinila ili se obistinjuju. Citirao je papu Franciska da živimo u vremenu trećeg svetskog rata u fragmentima. Tada su u Ukrajini bili potpisani Minski dogovori, ali umesto dijaloga bez oružja, posredi je bio lažni mir, te su oni poslužili samo kao priprema Ukrajine za rat s Rusijom.

U tematskom okviru „Politikinog” pitanja da se čini da je na sceni pokušaj da se opet obnovi sukob starih blokova, dok se javljaju i novi centri moći, posebno u Aziji, kardinal Parolin je istakao:

„Rekao bih da smo nakon Hladnog rata još daleko od postizanja novog, pozitivnog i održivog međunarodnog poretka.

Ako je tačno da je istorija oduvek poznavala neprijateljske suprotstavljene pozicije i konflikte, novi scenariji koji su otvoreni pred našim očima poslednjih godina – zbunjujući su. Počevši od 2001. godine, ukupna međunarodna situacija se još i pogoršala. Skandal postojanja gladi u svetu, kršenje ljudskog dostojanstva, sistematsko uništavanje civilnog stanovništva, novi mehanizmi kojima svetska sila vrši svoju dominaciju, poremećaji međunarodne ekonomije, povratak sve brutalnijeg terorizma fanatika koji se pozivaju na islam, eksploatacija rada mnogih zarad blagostanja malobrojnih, drama migranata koji masovno napuštaju sopstvenu zemlju zbog rata ili ekstremnog siromaštva, kojima je uskraćena budućnost i nada: to su činjenice koje ne mogu da nas ostave nezainteresovanim, to je treći svetski rat u delovima, da upotrebim izraz koji papa Francisko često koristi.”

Dakle, imamo sliku Bliskog istoka, Balkana i Ukrajine. Za Svetu stolicu jedno od značajnih religijskih žarišta upravo je Ukrajina, gde se hrišćanska braća, pre svega pravoslavne vere, sukobljavaju u ratnom vihoru, čije su pretnje ugrožavanju svetskog mira sve bliže ostvarenju.

Ovih dana, baš kada se sa pozicije kandidata za predsednika SAD povukao aktuelni predsednik Bajden, državni sekretar Svete stolice Pjetro Parolin posetio je Ukrajinu i predsednika Zelenskog, kako bi približio stavove pape i molio se za mir. Premda je postojala naznaka da će papa Francisko lično posetiti Kijev, to se nije dogodilo, zbog procene i odluke Vatikana, Svete stolice i Katoličke crkve. Stoga je Parolin posetio Kijev i nagovestio vatikansku ulogu u procesu ostvarivanja mira i pokušaja sprečavanja mogućeg totalnog trećeg svetskog rata.
Ključ je u dijalogu. Političkom i međureligijskom.

Papa Francisko se od početka pontifikata zalaže za dijalog kao efikasno sredstvo za rešavanje socijalnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i verskih sukoba, što je istakao i u istorijskom intervjuu za „Politiku” 1. novembra 2020. godine:

„Dijalog ne podrazumeva poništavanje ili zanemarivanje razlika, pa čak i rana koje su, možda, nanete u prošlosti. Suprotno tome, dijalog je svestan i skroman način prihvatanja istorije, nepravdi, razlika i njihovog pozicioniranja u odnosu na budućnost u kojoj politike integrizma i podela, sistemi koji podrazumevaju nezasitu trku za profitom i ideološke tendencije koje podstiču mržnju neće imati poslednju reč (v. Dokument o ljudskom bratstvu). Sukobi se ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili ’brisanjem svega i kretanjem ispočetka’, već dijalogom, koji podrazumeva prepoznavanje drugog i radosno prihvatanje da smo pozvani da proširimo pogled kako bismo prepoznali veće dobro, od kojeg ćemo svi imati koristi.”

Kada govorimo o međureligijskom dijalogu kao značajnom koraku ka uspostavljanju mira, prilikom susreta sa papom Franciskom stekao sam utisak da je papa voljan za susret sa patrijarhom Kirilom, posebno imajući u vidu činjenicu da je sekretar Galager naglasio da bez međureligijskog dijaloga nema mira.

Međureligijski dijalog je, svakako, bitan za ostvarivanje mira u svetu, ali upravo u srazmernom odnosu sa političkim dijalogom koji bi uvažio politiku ravnoteže na principima suzbijanja hegemonizma i ravnopravnog odnosa u ostvarivanju interesa, bez vojnih blokova. Umeo je Mihajlo Idvorski Pupin da dijalogom na Versajskoj konferenciji sa Vilsonom, predsednikom SAD, promeni kartu sveta i utiče na put mira. Na osnovama dijaloga moguće je pronaći ravnotežu u interesima, ojačati ekonomsku stabilnost i podići životni standard čoveka, koji u savremenom svetu ne treba da živi u strahu od rata.