Handkeovi prijatelji u prvom licu množine: Zašto je Peter hodao bos i govorio kad su svi ćutali

Već 20 godina Peter Handke, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, govori i piše o Orahovcu i Velikoj Hoči i nepravdi koja je nanesena srpskom narodu. O prijateljstvu, borbi za istinu i jednostavnosti čoveka, koji je razumeo i podelio njihovu patnju, za Kosovo Onlajn govore Jovana Bojić Baljošević, profesor engleskog jezika i Dobrila Vitošević – Cica, profesor književnosti iz Orahovca.

“Mi smo mali ljudi da bi pričali o velikom čoveku, ali nemamo pravo da ćutimo jer ni on nije ćutao kada je trebalo govoriti” dopunjavajući jedna drugu rekle su Jovana i Cica.  

“Kao što je i on vodio usamljenu borbu, kako bi mnogi rekli borbu sa vetrenjačama, mi smo na isti način u ovom delu sveta vodili borbu sa vetrenjačama. Poklonivši nam pažnju, video nas je kao bitne iako smo mi odavno sebe videli kao potpuno zaboravljene i skrajnute. Mi smo znali da je to veliki književnik Peter Handke koji je u vreme bombardovanja u više navrata bio u Srbiji jer je želeo da i on oseti tu kišu bombi koje su padale na srpski narod i da na taj način sa njima podeli tu nevolju”, kaže Jovana.

Prisećajući se prvog Handkeovog dolaska 1999. i obilaska Orahovca, Velike Hoče, Zočišta, Retimlja i Opteruše, najstradalnih mesta u Metohiji. Kada je u selu Retimlju čuo priču o njihovom stradanju, Handke se izuo i hodao bos.

“U isto vreme kada je on došao došle su i porodice kidnapovanih Srba iz Opteruše i Retimlja i kada je video da su tu obrisane čitave porodice, jedini muški potomak Retimljana i Opterušana bio je tu prisutan, a da su svi ostali nestali u jednom danu, on je to jako teško doživeo. Kad smo išli kroz ta sela koja sam pomenula, on je izuo cipele i išao je bos, tu se sjatio veliki broj stranih novinara, a obezbeđenje je pružao austrijski Kfor. Hodajući bos, simbolično je hteo da kaže da je to mesto sveto gde se on kreće”, rekla je Jovana.

Prema njenim rečima, on je nastavio da dolazi u Orahovac i Veliku Hoču, sve tiše i tiše, sa svojom porodicom i najbližim prijateljima.

“To su bili prisni razgovori sa dosta šale. Kada govori ozbiljno on uvek nešto značajno kaže, uglavnom se šali i voli da provedi vreme uz dobro belo vino i opušten razgovor, da ljude vidi u onakvom svetlu kakvi oni jesu. Kao i svi pisci on provocira javnost, to je njegova misija, a kad isprovocirate neku situaciju, vi onda vidite kakvo je stanje zaista. Njega zanima kakvo je stanje u ljudima, jer se on bavi čovekom, unutrašnjim bićem svakog čoveka, i upravo mi, ti mali ljudi koje je sistem zanemario i samo nas broje unazad, jer vole da nas je što manje ovde, mi smo njemu bili interesantni, hteo je da vidi šta je to u nama što se nakupilo za ovih 20 godina stradanja i patnje”, svedoči Jovana.

“On je potrošio 20 godina na borbu sa tim svetom koji je hteo da uredi sve po sebi. Dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu, delić te nagrade smo dobili i mi sa kojima je on zajedno patio.To je podstrek, da sve ovo ipak ima smisla i ovaj naš život i njegova borba i da čovek mora da ostane čovek u svim okolnostima, u svakoj situaciji i definitivno pobeđuje”, dodaje Jovana.

Govoreći o Handkeovom odnosu prema ljudima iz Orahovca i Velike Hoče Jovana je kaže da je Handke pored njihovih vrlina upoznao i njihove mane i da je dolazio sa ushićenjem, a odlazio za velikom brigom.

“On je nas video u takvom svetlu kakvi jesmo i takvi nesavršeni bili smo mu interesantni, a ono što je najvažnije što smo mi osetili i što je nama bio podstrek i uteha jeste to da smo videli, da on u sebi ima veliku, veliku, brigu za nas. Mi smo to osetili i kada bi ga u nekoliko navrata kada je bio ovde, pratili, on nas je ostavljao sa velikom brigom, šta će biti sa nama”, primećuje Jovana. 

Prvi susret Cice i Handkea se dogodio ispred njene kuće, stare 250 godina, zidane u gradskom srpskom stilu, za koju će Handke kasnije reći da ga podseća na kuće u Španiji.

“Prvi susret je bio kada sam bila revoltirana kada se ispred mojih vrata nalazilo slovo 'S'i žica, pod utiskom filma Varšavski geto, ja sam se osetila kao obeležena.

Ispričala sam zbog čega je to tako, da smo mi okruženi i da nemamo slobodu kretanja, da donji deo grada nismo videli dugi niz godina i da je naš raspon kretanja u dve ulice i 300 metara u krugu. On je bio fasciniran da u sred Evrope postoji takav vid neslobode, takav vid ograničenog kretanja, sa tako okrutnim obeležavanjima, da su svi bili zatečeni kao umetnici i kao ljudska bića”, ispričala nam je Cica.

Ona je istakla da je snaga reči kojima ih je Handke podržavao u nedaćama bila neverovatna.

“Podržao nas je, davao nam moralnu podršku, govorio nam da izdržimo, da ako ne bi postojali Srbi na ovom svetu, da ih treba izmisliti, a upravo mi Srbi koji ovde preživljavamo, da smo takvi kakvi jesmo, jedina nada, jedini pravi otpor nečemu što se naziva ropstvom, najpogrdnijim imenima pretvoreno u demokratiju”, rekla je Cica.

Poznanstvo je prerastalo u prijateljstvo i dostiglo rodbinski odnos. Handke je svoju ljubav prema ovim ljudima usadio svojoj porodici i prijateljima.

“Naše prijateljstvo se nastavljalo, obilascima, dolascima sa njegovom ćerkom, sa njegovom suprugom. Svaki put je to bio dirljiv susret u opušteoj atmosferi gde smo mogli da govorimo o najrazličitijim stvarima, a da se ne osećamo da smo pored čoveka koga celi svet čita, veličaju mnogi, čak i njegovi najljući neprijatelji ali sa druge strane, naš veliki prijatelj koji nam daje podršku”, svedoči Cica.

Na vest da je Handke dobitnik Nobelove nagrade, bila je neopisiva sreća i oproštaj sa grižom savesti.

“Prva misao kada je dobio Nobelovu nagradu je bila - hvala Bogu, zato što sam osećala deo griže savesti kao Srpkinja, da nije zbog nas dobio Nobelovu nagradu, a evo upravo je dobio i zbog toga smo presrećni, mislim da se njegova sreća udesetostručuje kroz nas i u našim očima, mislima i srcima”, rekla nam je Cica, pokazujući nam sobu u kojoj Handke voli da se opusti uz vino i tradicionalno “meze”, koje je u Orahovcu i Velikoj Hoči uobičajeni doček svakog namernika.