Mara živela za kosovski melos

Značajne stranice u istoriji pevanja narodne muzike, najviše izvornih srpskih pesama sa Kosova i Metohije, ispisala je Mara Đorđević (1916 – 2003), pišu "Novosti".

Iako nepretencioznog naslova, knjiga „Pesme sa Kosova i Metohija (I) – Mara Đorđević“ Ace Dogandžića, koju je upravo objavio „NNK internacional“, posvećena je ovoj legendarnoj interpretatorki iz čuvene „Carevčeve škole“. 

Knjiga je izvor mnogih podataka, ne samo o vrsnoj vokalnoj umetnici, već i o vremenu i prilikama u kojima živela. 

U njoj su i notni zapisi pesama, kao i razni podaci o njihovom poreklu i ljudima koji su te pesme sakupljali i zapisivali.

„Razgovarajući sa tetka Marom, tako sam je tada oslovljavao, spontano se u meni pojavila želja da detaljnije upoznam prišlost KiM, pre svega etnomuzikološki, onda i drugačije. Najpre sam se zainteresovao za ljude koji su u prošlosti tamo beležeili narodne pesme, na terenu, od običnih ljudi, uglavnom po selima i varošicama, pa su sastavni deo knjige postali tekstovi sa tom tematikom", otkriva Dogandžić.

Mara Đorđević je, ipak, sve vreme bila u centru moje pažnje, od nje sam se izvesno vreme udaljavao, pa sam joj se vraćao.

Kao što je danas peva Svetlana Stević iz Homolja, tako je karakteristično i čudesno, nekada kosovske pesme pevala Mara Đorđević.

„Ajde Jano kolo da igramo“, „Beli lice prizrenka devojka“, „Bosioče moj zeleni“, „Gusta mi magla padnala“, „Karanfil se na put sprema“, „Oj golube, moj golube“, „Ustaj Kato ustaj zlato“ i mnoge druge pesme koje je otpevala, sačuvane sa na zvučnim zapisima.

„Sve pesme sam zapisao, notirao sa Marinih radio-snimaka koje sam pronšao u Radio Prištini. Ljudska toplina koja je iz nje zračila, pri svakom susretu i razgovoru, prirodnost, skromnost i iskrenost, pre svega, ostaće mi u trajnom sećanju, baš kao i njen treperav glas kad mi je, često, nasamo i spontano, pevala ove pesme, čini mi se sa onim istim žarom i lepotom, kao nekada“, navodi autor knjige.

Mara Đorđević je ispoljila izuzetnu muzikalnost još u najranijoj mladosti, postala je zahvaljujući svojem pevačkom umeću veoma popularna u Tetovu, gradu u kojem je tada živela.

Zabeleženo je i da je pevala u prvoj emisiji prilikom otvaranja Radio Skoplja 27. januara, 1941. Po završetku Drugog svetskog rata sa suprugom Slobodanom, seli se u Prištinu gde je odmah pronašla svoju „muzičku žicu“.

Prva pesma koju je otpevala na Radio Prištini bila je „Tamna noći, tamna li si“.

Emisije su bile uživo, ali je, za razliku od Radio Skoplja od osnivanja postojao i orkestar.

Godina 1947. bila je prelomna u njenoj karijeri. Turneja „Radničkog“ u Zagrebu i Opatiji bila je prilika da se publici iz zapadnih krajeva Jugoslavije predstavi novi melos.

Melos juga, zahvaljujući Mari Đorđević pročuo se izvan Kosova i Metohije. Mara je ubrzo otišla na Radio Beograd.

„Mara Đorđević je neprevaziđeni solista narodnih pesama sa KiM, veliki pevač i umetnik. Pevala je onako, kako narod peva na Kosovu, znam mnogo pesama, a sve kosovske sam od nje naučio“, napisao je njen kolega Mile Bogdanović.

U knjizi „Pesme sa Kosova i Metohije“ važno mesto dobio je i komediograf Branislav Nušić, koji je bio srpski konzul u Prištini od maja 1893. do leta 1897. godine, u vreme kada su KiM bili pod turskom vlašću.

Dogandžić u knjizi opisuje njegov susret sa Stevanom Mokranjcem, koji je tokom boravka na Kosovu 1896. zapisao oko 160 srpskih narodnih melodija.

Nušiću je susret sa Mokranjcem ostao u lepoj uspomeni:

„Organizovali smo tada zajednički rad, te svakodnevno pribirali sa pazara seljake i seljanke, dovodili iz grada i okoline starije ljude i žene, dobavljali iz raznih krajeva Kosova poznatije pevače, te je Steva probavljao sa njima od jutra do mraka, beležeći svaki ton i svaku varijaciju... Što je dublje zalazio u posao, činilo mu se da je sve dalje od mogućnosti i da ga savlada. A kada je već premašio vreme koje je imao na raspoloženju i morao se vratiti u Beograd, teško je žalio i sa bolom rastao od dragog mu posla“.

Omiljena pesma Marina bila je „Oj coko, coko“ i često ju je pevala na koncertima i na radiju. Pesma „Oj golube, moj golube“, koju je isto tako volela, poletela je iz Prizrena, a Dogandžić navodi da se veruje da je to naša najstarija pesma i da ju je voleo car Dušan.

Sem uobičajenih sitnih zahvalnica koje se masovno dele u raznim prilikama, Mara Đorđević nije dobila nikakvo priznanje. Ni od Radio Beograda ni od Radio Prištine.

Mara je autoru njene biografije, jednom prilikom rekla:

„Nisam ja pevala za priznanja, pevala sam zato što volim da pevam. Ako neko misli da je to u vezi mojih priznanja nepravda, moram reći da u tome ni slučajno nisam izuzetak. To je ispalo tako, Bože moj! Meni je najveća nagrada da me se neko posle toliko godina setio i što hoće da napiše nešto o meni. Zaborav na sve pada i na nas pevače. Teško je biti jedno vreme popularan, a posle ništa. Ali šta ćemo, takav je život. Na vreme sam to shvatila“.

Snimljeno u Velikoj Hoči.

Jedno poglavlje u „Pesmama sa Kosova i Metohije“ autor, kako priznaje, nije planirao da napiše „u julu 1997. sam obišao KiM uzduž i popreko, posetio sve manastire, većinu crkava i drugih znamenitosti, proša i prošetao kroz mnoge gradove, varošice i sela. Tom prilikom sam napravio mnogo fotografija, a neke od njih objavljene su u poglavlju „Snimljeno u Velikoj Hoči – srpskoj Svetoj Gori“.

Dugo čekanje

Knjiga je bila potpuno pripremljen za štampu 28.septembra, 1998. a objavljena je posle više od 21 godine, bez ikakvih izmena i dopuna.

„Sve u životu ima svoje vreme, pa se i ova knjiga eto, štampa kada joj je došlo vreme“, kaže autor.

U međuvremenu Mara Đorđević je umrla 22. januara, 2003. u 87. godini. Sahranjena je na pančevačkom Novom groblju.