Simboli, crvena boja i zlatni srmeni konac – Kosovski vez najsloženiji na Balkanu

Pun simbolike, striktno određenih geometrijskih formi, obavezne crvene boje, sa skupocenim srmenim koncem – to su glavne odlike Kosovskog veza. Radile su ga žene sa Kosova pod sjajem sveća, noću, uglavnom zimi, kada posvršavaju sve poslove i namire decu. Specifičnosti i tajne Kosovskog veza predstavljene su na izložbi narodnih nošnji i veza u Zavičajnom muzeju Žarkova. 

Piše: Katarina Saičić

Poseta velika, a u publici i majke sa decom. Svi su došli da čuju i vide, a pojedini i probaju da urade koji bod. O Kosovskom vezu je zainteresovanima govorio organizator izložbe diplomirani arhitekta Željko Utvar, koji se već 23 godine bavi etnografijom. 

Na izložbi su prikazani brojni komadi narodnih nošnji iz cele Srbije, ali i one sa Kosova, sa autentičnim Kosovskim vezom, nakitom i prečagama. Izloženi su i drveni kovčezi sa devojačkim spremama, primerci dečijih narodnih nošnji, ali i kundaka i puški.

Utvar je za Kosovo onlajn kazao da je Kosovski vez po kompleksnosti u načinu izrade različit od svih na Balkanu. Prepun je simbola, od kojih su mnogi praistorijski, poput krstova, ali je bilo i simbola koji su prikazivali majke, kao zaštitnice porodice, ali i simbola protiv uroka, kao što su rogovi koji treba da oteraju zlo.

Neki od vezova, zvali su se vezovi „Devet igala“ jer je čak devet različitih tehnologija veza bilo na jednom komadu. 

Utvar kaže da je Kosovskim vezom počeo da se bavi u julu 2003. godine kada je došao do prvih originalnih kosovskih detalja nošnje. Tada je počeo da se bavim sakupljanjem etnografske zbirke, koja je ovih dana izložena u Muzeju.

„Na jednoj svečanoj maramici koju su devojke radile za svadbu, vi imate do devet najrazičitijih tipova bodova. Pritom, svaki kosovski vez je imao strikno određene geometrijske forme, nisu bile oble linije u najvećem broju slučajeva, pogotovo stari kosovski vezovi s kraja 19. početka 20. veka. Sve geometrijske forme su mahom bile oivičene crnim koncem, ispunjene punim bodom, u najvećoj meri višnja crvene ili modro-crvene, uz još dodatne jarke boje ružičaste, zelene, plave, ljubičaste, žute i obavezne primene srmenog konca - zlatne ili srebrne srme, koja je od pamtiveka bila jako skupa i za izradu i za upotrebu u odevnim predmetima“, objasnio je Utvar, dodajući da se srma dovozila na Balkan uglavnom preko trgovine sa Turcima.

On navodi da su se žene u prošlosti vezom bavile po noći, kada završe sve kućne poslove i to pod svetlosti sveća.

„To samo govori o bogatstvu i snalažljivosti naših žena i pre svega fizičkoj snazi. One su vezovima pristupale tek u zimskom periodu i to u noćnim satima kada završe sve poslove po kući, kada namire stoku, kada namire čeljad u kući. E onda su sedale i uz plamen sveće ili petrolejske lampe, radile su vezove koje su muzejskog karaktera. Nažalost, danas su neponovljivi, tako da imam veliko poštovanje prema tim našim ženama sa Kosova“, kazao je naš sagovornik.

Utvar je istakao i razliku između kosovskog i metohijskog veza, navodeći da ona postoji, budući da je metohijski obiluje manjim inovacijama i tradicionalniji je. 

„Ono što je jako interesantno reći, iako spada u domen kosovskog veza po načinu izrade i terminologiji, metohijski vez je specifičan sam po sebi zato što pripada metohijskoj oblasti koja je ispunjena našim srednjevekovnim manastirima. Zbog poimanja vlasništva zemlje pod manastirima, žene su manje pribegavale inovacijama u vezu i vodile su se tim starim, najstarim manastirskim vezom koji datira još iz najranije praistorije. Komadi koje imamo iz metohijskog veza potiču od 17. do 19. veka, iz čiste Vizantije. Oni se nisu zbog uticaja manastira i manastirskog života menjali kroz vekove, dok je istočni deo Kosmeta okrenut malo i zapadu, okrenut je i baroku i mešanju stilova, vezova i formi sa primorja, tako da Kosovski vez možemo prepoznati u odnosu na Metohijski koji je prepunjen vezom isključivo crvenim koncem“, naveo je Utvar.

Dodaje da je Kosovski vez rađen na prozirnim platnima, pogotovo svilenim, sa baršunastim oblicima, a vezilje su se trudile da sve oblike urade u geometrijskim šarama.

„Vez je pun grana, pun ptičica, pun simbola za zaštitu protiv uroka i on je, da kažem, mnogo velelepniji u bojama i materijalu kao što je svileni konac, vuneni konac, pamučni pa čak i srma, što nemamo u metohijskom vezu“, rekao je Utvar.

On podseća da se danas, jako mali broj žena u Srbiji bavi Kosovskim vezom i čuvanjem tradicije na taj način.

„Mali broj muzea, koji su zaduženi za tu ulogu da opismenjavaju, tako da kažem, žene da se bave ozbiljnim Kosovskim vezom, to ne rade. Postoje žene koje vrhunski rade Kosovski vez, ja ih znam, sa svih dosadašnjih etno sajmova po Beogradu i Srbiji, ali one mogu da se nabroje, nažalost, na prste jedne šake. To je jako mali broj s obzirom na bogatstvo koje sami možete da primetite i na ovoj izložbi i bogatstvo koje imamo u kosovskom vezu, a koje, nažalost i po našu tradiciju i kulturu, naš narod danas niti istražuje niti imamo originalnih komada koji mogu da se repliciraju na pravi način“, zaključio je Utvar.

Vezilja Ljiljana Koković na događaju je pokazivala zainteresovanima kako da vezu. Mnogi su bili zainteresovani za autentične šeme po kojima se radi Kosovski vez. Koković za Kosovo onlajn kaže da se punih 70 godina bavi vezom, budući da je počela da veze kao devojčica uz majku i baku.

„Ja imam 77 godina, a 70 godina se bavim sa vezom. Znači, od najranijih nogu, pored mame i bake, sam naučila osnovne bodove i kroz ceo svoj život, i kroz studije, i kroz rad, a posebno kako sam otišla u penziju, intenzivno se bavim sa vezom. Evo, 30 godina se bavim isključivo sa motivima iz rukopisnih knjiga i monumentalnom arhitekturom Moravske škole. To radim kao upotrebne predmete, da li su to slike, zavese, stoljnjaci, nadstoljnjaci - nije važno, ali su bitni motivi koje radim“, ispričala je ona.

Koković se, kaže, zainteresovala za Kosovski vez čim ga je upoznala. 

„Nisam radila narodne nošnje, ali sve što sam našla o Kosovskom vezu, uvek sam zadržavala kod sebe, i naravno, potrudila se da izvezem. Evo ovde, na primer, imam mustre od jastučića koje sam uradila kao minijature za poklone. Jako mi je bilo interesantno da to radim kao iinicijale i monograme koje radim iz rukopisnih knjiga. Posebno volim kada imam saradnju sa nekim ko je zaljubljenik u vez, a sa Kosova je“, navela je vezilja.

Ona navodi da postoji interesovanje za Kosovski vez, dosta je bilo nekih studenta kojima je to bio diplomski rad.

„Volim da vezem, koristim svaki slobodan trenutak za to. Čak i kad dođem kući umorna,  podignem noge na stolicu, uzmem igle i konac i da uživam“, rekla je Koković.