Rakočević: 17. mart – nagrađeni zločin kome je prethodila zlokobna tišina

Živojin Rakočević
Izvor: Kosovo Online

Novinar i književnik Živojin Rakočević priseća se da je uoči 17. marta 2004. godine zavladala neobična tišina na Kosovu, nakon koje je rulja sastavljena od hiljade Albanaca krenula da ruši i pali sve pred sobom. Iako je vladalo uverenje da će nakon pogroma ideja o kosovskoj nezavisnosti nestati, međunarodna zajednica je, kako navodi, nagradila civilizacijski zločin, a Srbi su nakon toga ostali bez gradova, povratka, sa ožiljkom i simbolom „dogodilo vam se najgore, ali vi ste preživeli“.

Živojin Rakočević, tada glavni i odgovorni urednik Radija Kim, prisećajući se 17. marta 2004. godine i dešavanja u Čaglavici, kraj Prištine, ističe da je nekoliko dana uoči pogroma zavlada nesvakidašnja tišina na Kosovu koja je, kako navodi, Srbima iz iskustva govorila da se nešto sprema.

„E takva zlokobna tišina je zahvatila Kosovo nekoliko dana pre 17. marta, što znači da se iznutra nešto kuvalo, da su te parastrukture odlučivale o našim životima, o našoj civilizaciji, i o svemu što mi imamo na Kosovu i Metohiji. Onda je samo došla eksplozija i taj glas iz Kosovske Mitrovice Valentine Čukić koji kaže `ovde je počeo haos, ja ne znam šta se dešava, puca se, šta se dešava kod vas`. Pozvao sam profesorku Mitru Reljić koja je bila u univerzittskom naselju u Prištini i pitao `da li vidiš sa prozora uz veternik, kreće li se nešto prema nama`. Ona je rekla da masa ide na Čaglavicu i tog trenutka mi smo udareni stihijom koja je punih 12 sati zasipala Čaglavicu i zasipala naše živote“, priča Rakočević.

U Čaglavici je tog dana ranjen Jovica Ivić.

„Prvo smo videli krvave mrlje od njegovog ranjavanja na ulici pored puta, došli su srednjoškolci, njegovi drugari iz Gračanice, bio je protest, bio je taj, da kažem, grč na koji smo mi već navikli. Mi smo živeli sa mrtvima, sa ranjenima, sa vestima da je neko otet, da je neko tučen, kamenovanja mi nismo ni registrovali. Mi smo jednostavno kao narod, kao zajednica, kao medijska zajednica registrovali sve to, ali bili smo dovedeni u to stanje da smo reagovali samo na mrtve i ranjene“, istakao je Rakočević.

On se priseća i razgovora sa kolegama novinarima, koji su se, kako navodi, u sred vatre i nesreće, trudili da pomognu, a istrovremeno i izveštavaju o situaciji.

„Ja nikada neću zaboraviti razgovor sa kolegom Zoranom Babovićem iz Kosova Polja, novinarom RTV Most, RTV Prištine, RTS-a, kada se javio mi smo shvatili da sve propada, da sve pale, da ničeg nema i naša najvažnija rečenica je bila da znamo gde smo mi, gde smo stali, gde se borimo, gde pružamo bilo kakav otpor, dokle je vatra došla, kako ćemo preživeti i možda najvažnija vest je bila ona koju je on napisao `da su Srbi stali u Ugljaru, da se tu brane, da je situacija takva da je taj talas zaustavljen` i čini mi se negde u etru, među ljudima, u razgovoru, da je ta rečenica o tome da je taj talas zaustavljen, da je to zlo zaustavljeno nekako sve nas smirila i taj vapaj, koji nam bar otuda daje jedan trenutak nade, nas je nekako smirio“, ističe on.

Bilo je, kako kaže, milion detalja i lica koji se smenjuju, vatra koja guta kuće i hrabrih ljudi koji, ni pod pritiskom, nisu želeli da napuste svoje domove.

„Sećam se starica iz porodice Marković koju izvodimo iz kuće, jer je potpuno paralizovana od udara demonstranata koji su upali u njen dom i sve porazbijali na njene oči, a ona sedi potpuno zaleđena za stolom sa nekom kesom stvari pored sebe i gotovo je sa njenim svetom, gotovo je sa njenim pogledom, gotovo je sa njenim očima. Vama ostaje samo da je izvedete i da u sledećem talasu nestane njen dom. Ja koliko mogu da shvatim, sada sa na mestu njenog doma nalazi onaj milionski `Bau market`, neki ogromni tržni centar, ali svaki put kada prođem pored tog centra ja vidim njeno lice u centru svega toga i vidim kako smo u tom trenutku pokušavali da spasimo živote, ljude, da održimo situaciju, da nekako golim životima zaustavljamo desetine i desetine napada, stihije, ali taj strah, on se javlja kada predahnete, kada stanete, kada vidite šta se desilo, kada neko tu, pored vas, bude pogođen snajperom“, priseća se Rakočević.

Situacija se u Čaglavici nije smirivala ni sutradan, 18. marta, kada je, kako tvrdi Rakočević, neko odlučio da pusti saobraćaj kroz to mesto.

„Srbi nisu želeli da taj put taj dan bude otvoren za saobraćaj, jer bi sigurno bilo žrtava, ali nekome je bilo stalo da pokaže da su Albanci žrtve i da je to sve neki sukob dve strane. 17. mart i sukob u Čaglavici uopšte nije bio sukob dve strane, to je bio opšti napad na jednu civilizaciju, opšti napad na naše škole, biblioteke, crkve, freske, manastire, ikone, na sav život, na životinje, i onda vi shvatite da morate da preživite i da vas taj talas poklapa, a da je jedino rešenje da racionalno sebi u tom trenutku objasnite šta je vaš sledeći potez i šta u sledećoj sekundi vi radite, koga pokušavate da spasavate, u koga imate poverenja, šta je sledeći korak i nema nikakve panike, vi ste iznutra stisnuti, svi strahovi su otišli od vas i ostali ste vi sa golim životom naspram hiljade ljudi koji su došli da unište sve što imate“, ističe on.

Srpski narod je, kako tvrdi, živeo u ubeđenju da je 17. mart apsolutni kraj ideje o kosovskoj nezavisnosti i da će demokratski, savremeni svet koji to posmatra svojim očima reći „ne može se ovakvom sistemu poveriti takav stepen sloboda, takav stepen uprave, vi ne možete sa tim, to nije prirodno, to nije normalno“, međutim desilo se, kako ističe, suprotno.

„Gori Bogorodica Ljeviška, vešaju se životinje, svinje po Obiliću, u Čaglavici u jednom trenutku vi vidite da je rulja pobila kompletan kokošinjac, svu živinu su pobili. Palili sve na što su naišli, i onda kažete `međunarodna zajednica ovo mora da vidi, ovo svet mora da vidi`, i reći će `ne, ovaj život morate da podelite sa drugima, vi očigledno niste sposobni da u ovom trenutku napravite funkcionalno društvo i to funkcionalno društvo mora da podeli odgovornost sa nekim, jer vi niste sposobni da napravite sistem koji će uživati tu neku idealnu svetsku nezavisnost`, međutim, dogodilo se sasvim suprotno, međunarodna zajednica je nagradila nasilje 17. marta, nagradila je taj civilizacijski zločin koji se može uporediti sa najgorim zločinima u istoriji, ali mi moramo stalno da znamo da se ovaj zločin dogodio u doba mira, u prisustvu 30.000 vojnika, u prisustvu 5-6.000 Unmik službenika, tajnih službi, kosovske policije, sistem, institucije, ništa nije postojalo. Sve je odjednom nestalo i sve to je međunarodna zajednica previdela“, navodi on.

Posle 17. marta Srbi su proterani iz gotovo svih gradova na Kosovu, a povratka više nije bilo.

„Mi smo čak i u Štimlju imali ljude koji su živeli u krajnje nemogućim uslovima, mi smo imali ljude koji po dve godine nisu izlazili iz svojih stanova u Prištini, ali su bili u Prištini, mi smo imali kakvu takvu zajednicu koja je bila integrisana sa Bogoslovijom u Prizrenu, mi smo imali te neke ljude koji su izlazili na ulice u gradu, ali ta stihija 17. marta je precizno navođena, savršeno organizovana, i ona je pronalazila ljude po stanovima, izbacivala ih napolje, tukla ih, neke je i ubijala, devet ljudi je stradalo za koje znamo. Mi više ne znamo ko je kasnije umirao po bolnicama, razmera te stihije prebijanja posledica uopšte nije mogla da se sistematizuje“, kazao je Rakočević.

Dodaje da Srbi i 20 godina nakon pogroma otkrivaju šta im se dogodilo, a da posledice stihije od 17. marta trpe i danas.

„Mi 20 godina znamo da su hiljade ikona završile na crnom tržištu. Verovatno ćemo u narednih 20 ili 30 godina na tom istom tržištu nalaziti relikvije koje su pokradene iz naših crkava i manastira. Mi nikada nećemo saznati koliko hiljada grobova je polomljeno tog dana. Mi znamo za Devič, mi znamo za Belo Polje, mi znamo za groblje u Prištini. Ti lepi krstovi iz 19. veka iznad crkve u Prištini su slomljeni, te ploče koje su pokrivale kosti pokojnika su razbijene, razmere te stihije mi trpimo i danas“, rekao je on.

17. i 18. mart se urezao u svest Srba na Kosovu, tvrdi Rakolević, a ti datumi su postali simbol koji govori „dogodilo vam se najgore, ali vi ste preživeli“.